SEMANTIKA KAO ONTOLOGIJA U DRUGOJ RADNOJ VERZIJI ZAKONA O JAVNOM INFORMISANJU

Slobodan Beljanski

O stvarnim namerama tvoraca Druge radne verzije zakona o javnom informisanju, vise nego njegove brojne zabrane i naredbe, govore znacenja kljucnih pojmova, kao sto su: obavestavanje, korektno prezentiranje, istinitost, informacija i kritika. U ovom slucaju semantika se, zaista, pojavljuje kao ontologija.

Vec sama potreba da se u zakonu definise javno informisanje najavljuje sistem ogranicavanja. O kakvom je sistemu rec govori definicija javnog informisanja kao - obavestavanja. Tesko je poverovati da je definicija iz neznanja cirkularna. Pre ce biti da ona, zapravo, otkriva ideju o recepciji teorije odraza i ukazuje na cilj da se informisanje predstavi kao faktografska delatnost u kojoj ce se vrednosti lako prevoditi u cinjenice i omogucavati da se u svakom trenutku zna ili proglasi sta jeste, a sta nije istinito.

To se najbolje vidi iz propisivanja obaveza novinara da korektno prezentiraju informacije, komentare i kritike (clan 26. stav 3). Pretenzija na tacnost (korektno prezentiranje) vrednosnih sudova, kakve sadrze komentari i kritike, podrazumeva ideoloske kanone pomocu kojih se i pogledi, stavovi i drugi diskurzivni sadrzaji mogu razvrstavati na istinite i neistinite, pravilne i nepravilne ili podobne i nepodobne, a nepodobni potom proglasavati za neistinite i podvrgavati sankcijama. U tom kontekstu reci da novinari imaju pravo na kriticki pristup, a duzni su da se pridrzavaju zakona (clan 26. stav 1) ne znaci drugo nego da im se jedno pravo, koje je imanentno ukoliko je javno informisanje odista slobodno, uslovljava zakonskom zabranom da ni komentari ni kritike ne smeju biti neistiniti, zato sto je naredjeno da moraju, a to znaci i da mogu, biti istiniti. Pravo na kriticki pristup, dakle, novinar ima samo dok jednostavno obavestava, tj. dok svoju delatnost izvrsava kao mehanicku transmisiju izmedju objekta i subjekta u kojoj ce korektno prezentirati stvarnost i cinjenice. Pravo na kriticki pristup, drugim recima, novinar ima samo u domenu u kojem je kritiku nemoguce uspostaviti.

Potvrdu za ovakav zakljucak nalazimo i u rezervisanju obaveze da blagovgremeno i nepristrasno informisu, samo za glasila koja se finansiraju iz javnih prihoda (clan 7.). Ovakva vrsta "pozitivne diskriminacije" ima zadatak da drzavna glasila promovise kao jedina glasila od poverenja, dok bi sva ostala, buduci da ne podlezu istoj casnoj obavezi, unapred bila oznacena za manje uverljiva, sumnjiva ili nepouzdana.

Istu poruku sadrzi i imperativna odredba kojom se zabranjuje objavljivanje svega sto vredja cast i ugled i sadrzi uvredljive izraze i nepristojne reci (clan 20). Osim sto otvara sirok prostor za arbitrarnost i sto pod zabranu stavlja pretezni deo satire, persiflaze, politicke karikature, pa cak i knjizevna dela koja koriste lascivni vokabular, ova kvazipuritanska odredba suspenduje i svaku negativnu kritikukojom se, hteli mi to ili ne, nekome neizbezno povredjuju i ugled i cast. Sto je najgore, ova odredba restriktivnija je od odredbi clana 96. stava 1. i clana 98. stav 2. Krivicnog zakona Republike Srbije, direktno im protivrececi u standardu ekskulpacije. Krivicni zakon, naime, propisuje da se za uvredu, klevetu i povredu ugleda Republike, njenih insignija i honorata nece kazniti onaj ko dokaze istinitost, ili samo postojanje osnovnih razloga da poveruje u istinitost, ili onaj ko to ucini, bez primetne namere omalovazavanja, u naucnom, knjizevnom ili umetnickom delu, u ozbiljnoj kritici, u izvrsavanju novinarskog poziva, politicke ili druge drustvene delatnosti, kao i u odbrani nekog prava ili zastiti opravdanih interesa. Kada je Krivicni zakon, koji regulise podrucje nedopustenog, liberalniji od zakona kojem je uloga da regulise siroko podrucje dopustenog, znak je da sa pravima i slobodama u drzavi nesto ozbiljno nije u redu.

Javno informisanje shvaceno kroz znacenja Druge radne verzije zakona moze biti samo instrument ili zrtva drzavne vlasti. U takav njegov model uklapaju se: i sinhroni sistem bezmalo neogranicene odgovornosti vlasnika, urednika i autora; i anahrona obaveza, prikladna jedino proceduri cenzure, da se svi primerci stampe dostavljaju javnom tuziocu; i vremensko limitiranje za donosenje sudskih odluka, sa naglim gubljenjem interesa za istinu, u krivicnom i prekrsajnom postupku i postupku za naknadu stete; i unifikacija novinarskih udruzenja kojima se namece sporazumno odlucivanje; i toboznji odbor za zastitu slobode informisanja kome je, preko obaveze objavljivanja njegovih stavova u istom glasilu za koje se odlucio da ga proskribuje, obezbedjena uloga velikog inkvizitora.

Kada pazljivo procitamo Drugu radnu verziju zakona, lako cemo razumeti strahove Hane Arent od zahteva da stampa postane cetvrti ogranak drzavne vlasti. Ukoliko bi javno informisanje zaista trebalo da postane ono sto od njega ocekuje tvorac naseg zakonskog projekta, morali bismo, kao i Arentova, traziti da stampa bude zasticena od drzavne vlasti i drustvenog pritiska, gotovo brizljivije nego sto je to ucinjeno ili sto trazimo u slucaju sudstva!

(Autor je advokat iz Novog Sada i clan Upravnog odbora "Nase Borbe")