POVECANJE NOVCANE MASE SPORAN LEK ZA RECESIJU

Stare dileme za novu inflaciju

Stojan Stamenkovic: Kad se predje magicna crta od 1,3 do 1,4 milijarde maraka novcane mase izrazene u dinarima, sve preko toga pretvara se u devize i pumpa devizni kurs, kao pocetak novog inflatornog vrtloga

Bojana Jager

Danas smo ponovo na pocetku, na kojem se zagovara povecanje stepena monetizovanosti domace privrede kao lek od recesije. Sadasnje ucesce novcane mase od pet do sest odsto u drustvenom proizvodu nisko je i preti da unisti realan sektor privrede, u kojem vrtoglavo rastu medjusobna dugovanja i potrazivanja i sve je manje para za privrednu aktivnost. Polazeci od te konstatacije Zlatan Perucic, direktor Beobanke, nedavno je osporavao monetarne poteze centralne banke i tezu Savezne vlade o nultoj inflaciji u ovoj godini i, naglasavajuci da iznosi licni stav, sugerisao je umerenu kontrolisanu inflaciju, kao bolje resenje.

Sve ove dileme, medjutim, vec su vidjene i uvek se iznova potvrdjivalo da nije moguce povecanje novcane mase, a da nakon toga ne sledi inflatorna kazna, s tim sto su rokovi za to sada sve kraci, tvrdi Stojan Stamenkovic. Po njegovim recima potvrdilo se, kada se predje magicna crta od 1,3 do 1,4 milijarde maraka novcane mase izrazene u dinarima, da se sve preko toga pretvara u devize i pumpa devizni kurs, kao pocetak novog inflatornog vrtloga. Izvestan izuzetak bila je 1994, bolje receno period produzene remonetizacije od januara do oktobra, ali je i posle toga sledila kazna u vidu inflacije od 120 odsto vec u narednoj godini.

Prema analizi ovog strucnjaka 70-ih godina rast novcane mase je za cetvrtinu premasivao nominalni drustveni proizvod ondasnje drzave, ali smo u to veselo vreme imali ogroman spoljnotrgovinski deficit, finansiran visokim ino zaduzenjem. Na istoj bazi rasle su investicije, na zalost u to vreme slupane u Obrovac, Feni, Smederevo i slicno. Dotok para spolja omogucio je ekspanzivnu monetarnu politiku, nekaznjenu rastom cena.

Duznicki kliring
Duznicka kriza, u kojoj su maltene svi medjusobni duznici i poverioci, nepovoljan je teren za privatizaciju. Novi republicki zakon o vlasnickoj transformaciji, na primer, predvidja i mogucnost konverzije duga preduzeca u akcije poverioca. Da se u praksi ne bi dogodilo da duznici postanu glavni akcionari u preduzecima, razmislja se o ideji (kako se saznaje bliskoj i ministru za ekonomsku i svojinsku transformaciju) da se prethodno, u organizaciji Sluzbe za platni promet, izvrsi prebijanje dugova i potrazivanja izmedju privrednih subjekata. To bi rascistilo teren i pokazalo bi pre svega ko su neto poverioci u jugoslovenskoj privredi.
Ova vrsta specijanog kliringa mogla bi da obuhvati i drzavu koja ima neizmirene obaveze prema javnim preduzecima, kao sto i one imaju znacajne porcije neplacenih poreza i doprinosa prema drzavi. Problem je u tome sto bi ovakva operacija svela njihov finansijski racun na realna medjusobna potrazivanja i dugovanja, ali bi se odmah, prakticno vec sledeceg meseca, otvorilo pitanje popune budzetskih i fondovskih prihoda, recimo isplate penzija, zbog neuplacivanja "zivih" para za poreze i doprinose. Ukoliko se bude pristupilo ovoj operaciji ona ce zahtevati solidnu pripremu kako ne bi prosla kao jedna ranija slicna inicijativa, za koju privreda nije pokazala preterani interes.

Promena tempa

Pocetkom 80-ih, medjutim, zavrnute su spoljne kreditne slavine, kriza eksterne likvidnosti zemlje dovela je u prvoj polovini osamdesetih do dva stend baj aranzmana sa MMF i do prinudnog platnog suficita u razmeni sa svetom. Uvoz je redukovan, privredni rast izmedju 79. i 89. sveo se na svega 0,6 odsto godisnje, koliko i prirast stanovnistva, sto prakticno znaci da je drustveni proizvod per kapita stagnirao. Mada je novcana masa u prvoj polovini osamdesetih rasla za jedan poen sporije od drustvenog proizvoda, inflacija je ipak sa 16 odsto stigla na godisnje stope iznad 40 procenata. Investicije su presahnule i do danas se nisu oporavile, a povremeno otvaranje istih mrtvih gradilista po Srbiji poslednjih godina spada samo u prigodni politicki marketing. Za proizvodnju prve hiperinflacije do kraja 1989. trebalo je, dakle, ravno desetak godina, u kojima na zalost nije ucinjeno nista na planu fiskalnog prilagodjavanja, podseca Stamenkovic.

"Drugu megainflaciju, 1993, proizveli smo za samo godinu dana, a bojim se i da pomislim koliko bi sada malo vremena trebalo da se tako nesto ponovo dogodi", kaze ovaj ekonomista.

U prvih devet meseci prosle godine ponovo je novcana masa rasla znatno brze od drustvenog proizvoda, ali smo opet imali visok spoljnotrgovinski deficit, takodje finansiran spolja, mada ne vise stranim kreditima, vec ranije sklonjenim devizama na ino racune domacih banaka i preduzeca. Zahvaljujuci tome proizvodnja je rasla, u zemlji se (za oko 15 odsto drustvenog proizvoda) trosilo vise nego sto je stvoreno, a cene su relativno mirovale - dok se i to nije iscrplo. Sa sadasnjim ponovnim prinudnim suzavanjem spoljnotrgovinskog deficita, zbog sve manjih deviznih sredstava za njegovo finansiranje, pada proizvodnja, a restriktivna novcana politika podgreva recesiju. Cene stoje i cekaju trenutak da se poveca kolicina novca, pa da se ponovo zavrti inflatorna spirala, objasnjava Stamenkovic.

Izmedju recesije i inflacije

Ocit je strah vlasti od takvog scenarija i to je prevashodni razlog sto je ona gluva na jadikovke iz privrede da bez dodatnih para nema ni muzike, odnosno nema proizvodnje i izvoza, i sto odoleva pritiscima da se monetizuje rastuci deficit u javnoj potrosnji.

- Potpuno je jasno da izlaza nema bez dodatnog kapitala i da se doziranjem monetarne politike samo moze plivati izmedju recesije i inflacije. Prva je u oba slucaja neizbezna, druga se danas moze proizvesti u izrazito kratkom roku i ne bi je bilo moguce kontrolisati. Zato je neophodno da se reaktivira domaca stednja, sto podrazumeva povratak poverenja u drzavu i banke, a zna se kako se to jedino moze uciniti, i da se poprave politicki odnosi sa svetom radi povratka na medjunarodno finansijsko trziste. (Procenjuje se da je godisnje potrebno oko dve milijarde dolara dodatnog kapitala za ozivljavanje privrede). To je osnov svih buducih reformi, a zalosno je sto smo od one propale 1965. prosli pomenute koncentricne krugove da bi ponovo stigli na pocetak, naravno sa zgusnutim problemima i rokovima za njihovo resavanje - kaze Stamenkovic.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /