VELIKO PLATNO

("Balkanska pravila"; SRJ i Grcka, 1997; produkcija: Medzik Lajn, RTS i Avala film; distribucija: Vans; scenarista: Radoslav Pavlovic; reditelj: Darko Bajic; igraju: Lazar Ristovski, Branislav Lecic, Ana Sofrenovic, Danilo Bata Stojkovic, Aleksandar Bercek, Velimir Bata Zivojinovic, Bojana Kovacevic)

Zamisljen kao ostvarenje koje ce u domacu kinematogrfiju konacno uvesti jednu dugovecnu tabu temu, ali i izveden kao svojevrsna kompilacija opstih tajnih mesta, peti igrani film reditelja Darka Bajica "Balkanska pravila" je delo za ciji ce diskutabilni kvalitet najveci deo obicnih bioskopskih gledalaca, pa i strucnjaka, verovatno odmah okriviti scenaristu Radoslava Pavlovica, dok bi prava i puna istina mogla - kao i obicno - biti sasvim drugacija. Neuporedivo poznatiji kao dramski pisac, Pavlovic je, naime, autor cije se stvaralastvo najcesce identifikuje sa popularnim komadom "Sovinisticka farsa", odnosno sa onim trenutkom iz nase savremene kulturne prakse u kome je slozena reakcija izmedju stvarnosti i teatra poprimila ogoljenu i tiraznu, estradnu dimenziju. Sagledan iz iste vizure, njegov scenario za novi Bajicev film menja naivno, politikantsko ruho neuporedivo atraktivnijim, spijunskim, zadrzavajuci identicne, populisticke, pa dakle i estradne pretenzije, u otvorenoj potrazi za formulom koja bi uskladila specificnost ovdasnjeg podneblja sa jednim tako siroko rasprostranjenim zanrom.

Ali, kada je vec o estradi rec, valja odmah napomenuti da - na drugoj i vaznijoj strani - ni sam Bajic nije tokom 90-ih ostao imun na njene mocne izazove, i da je jos u bledunjavom filmu "Crni bombarder" (1992) cvrsto prigrlio njene jeftine kompromise, nemocan da na bilo koji drugi nacin pomiri svoju toboznju angazovanost sa logicnim komercijalnim ambicijama. Tada, bas kao i sada, sustinski problem Bajiceve poetike nije bila ni odvazno odabrana tema, ni njen estradni tretman, pa ni saradnici koji su mu - poput Pavlovica - nudili raskosna i pogresna resenja u pravom momentu, vec njegov sopstveni, prilicno neprirodni, a autorski razumljiv poriv da takve, primamljive i jednostavne pastise uporno nadgradjuje sumnjivim i krajnje proizvoljnim poetsko-metaforickim pasazima, tvrdoglavo stremeci ka nejasnim artificijelnim resenjima i odvec eksplicitnim, univerzalnim istinama.

Prica o tajnim sluzbama, policiji i obavestajcima, o nekadasnjoj i sadasnjoj Jugoslaviji, Hrvatima i Srbima, o zaverama, izdajstvima i krvavim obracunima, o paralelnoj istoriji, pogubljenim spijunima i "spavacima", o proslosti, sadasnjosti i buducnosti ovog nesrecnog tla, ali i o ocu, sinu i jednoj, donekle fatalnoj zeni, Bajiceva "Balkanska pravila" su bez sumnje delo koje je tezilo znacenjskoj, sadrzinskoj i zanrovskoj slozenosti najviseg reda, tacnije pokusaj koji je bar na papiru hteo da efikasno i efektno, na malom prostoru, bude i triler i tragedija, i fikcija i dokument, i akcija i poezija. Tehnicki ili formalno, Pavlovic, pa i Bajic su - sudeci prema krajnjem ishodu - sve vreme bili nadomak prvoimenovanih zadataka, sto znaci da nevolje filma "Balkanska pravila" ipak ne pocivaju na organskoj nespojivosti upotrebljenih zanrovskih i ideoloskih sastojaka, uprkos cinjenici da je zaglusujuci haos opravdanih i neopravdanih fles-bekova uz ciju pomoc su izlozili planiranu pripovest sasvim izvitoperio i taj elementarni i najrazumljiviji sloj njihovog ostvarenja.

Zacudjujuce odsustvo nuznog poverenja u osnovnu pricu je, medjutim, najpre proizvelo gomilu propusta i gresaka u narativnom sklopu i vodjenju likova, da bi zatim uslovilo i udaljavanje samog ostvarenja od valjano tempiranog spoja teme sa akutnom, zurnalisticko-feljtonistickom gladju auditorijuma, i na kraju oteralo kompletna "Balkanska pravila" u nemustu polemiku sa davno usvojenom i takodje, davno osporenom skolskom istoriografijom, istovremeno nehoticno transformisuci monotoniju u parodiju kroz pregrst ovestalih i traljavih poetskih poenti. Naravno, identicna sudbina zadesila je i glumacki tim ovakvih "Balkanskih pravila", kao i sve druge, ocigledno brizljivo odabrane saradnike na Bajicevom filmu, jer je poremecaj ili totalni nedostatak individualne, idejne, stvaralacke strategije brzo obesmislio i njihov, pojedinacan ili timski rad, primoravsi ih da se sami snadju u novonastaloj situaciji.

Dugotrajno, tegobno i marljivo uoblicavan poduhvat koji, makar u dizajnu i autenticnosti pri ozivljavanju prohujale epohe vesto prikriva sveopste produkciono siromastvo s kojim je suocena nasa kinematografija, Bajiceva "Balkanska pravila" su - u svemu drugom - promasaj koji nedvosmisleno upozorava na okolnost da moderan film nikako ne moze i ne sme da bude zrtva publike ili politike, ali ni autorskih manjkavosti i zabluda koje povladjuju pretpostavljenim kreativnim, komercijalnim i ideoloskim ciljevima. Zeljan da najzad potpise rad koji bi simultano bio i popularan i iskren, i angazovan i komunikativan, ali i artificijelan i siroko prijemcljiv, Bajic je, u stvari, podbacio u svakoj od doticnih namera, ovom prilikom sasvim sam pretvorivsi Pavlovicev predlozak u pretencioznu i zaboravljivu spijunsku farsu.

Aleksandar D. Kostic