POZORISNE PREMIJERE

"Velicanstvena odiseja", reditelja Nenada Colica, radjena prema tekstovima Antonena Artoa i knjigama Mirjane Miocinovic "Surovo pozoriste" i "Pozoriste i njegov dvojnik". Igraju Svetlana Simic, Srdjan Nikolic, Jelena Dzakovic, Una Sabljakovic, Vera Jovanovic, scenografija i kostimi Ivana Colic,

Smeo pokusaj izrazavanja ideje pozorista Antonena Artoa koji je preduzeo ansambl predstave "Velicanstvena odiseja" zavrsen je prilicno uspesno. Tim pre sto cilj autora predstave Nenada Colica nije bio projekat koji bi bio realizovan odredjenim, namerno odabranim, sredstvima (u ovom slucaju artoovskim) vec realizacija same ideje ove vrste teatra.

Osnovno pitanje, stoga, glasi kako je moguce "izvuci se" iz takve pozicije? Odgovor glasi, pre svega zato sto je ona odabrana svesno. Kombinacijom delova Artoovih tekstova, odredjenih stavova i analiza njegove poetike kao i upotrebom svih elemenata teatarske semantike dobijena je predstava totalnog pozorisnog izraza kakvu je zagovaro "idejni autor" ove predstave Antonen Arto.

Brojnim citatima, ponavljanim vise puta, medju kojima je i onaj da odlazak u pozoriste ima isti cilj kao i poseta hirurgu - odstranjivanje bolesnog dela tela - vec na pocetku gledaocu, gotovo docirajuci, nagovestava osnovnu autorsku poziciju. Istovremeno, jasno je naznacen i nacin kako ce se do konacnog cilja doci. Tri price, od kojih je predstava sacinjena, mada narativno neizdiferencirane u potpunosti, imaju zadatak da u praksi pokazu nacin kako je moguce realizovati osnovnu ideju - ocistiti gledaoca od predubedjenja, teatarskih predrasuda i "nelagode" od susreta sa "drugim". Time je naravno, izvrsena amputacija straha koji cesto osecamo kada se nadjemo u zatvorenoj prostoriji ispunjenoj ludacima, metafori zaokruzenog i programiranog sveta sa kojim se valja boriti.

Tek na tako jodiranoj rani privija se prica o putovanju na Itaku, ostrvu na koje se Odisej vraca nakon svog lutanja. Medjutim, odlicni glumci Plavog teatra odmah upozoravaju - cilj putovanja jeste Itaka, razocarate li se, sami ste krivi. Pretpostavljali ste nesto sto Itaka nije; da bi na kraju shvatili, ovo ostrvo je putovanje samo koje "izgleda" u zavisnosti od putnikove sposobnosti da se oslobodi svojih predubedjenja i ocekivanja.

Poseban sarm predstavi "Velicanstvena odiseja" davao je njen formalni izraz koji se sastojao u stalnom podsecanju na dvodimenzionlnost sveta i mesanje dveju ravni, teatarske i svakodnevne. Konkretno, to je znacilo stalno podsecanje da su akteri na sceni "stvarno glumci" kojima ce reditelj bukvalno oduzeti pomorandze sa kojima se sve vreme igraju. S obzirom na postignuti nivo izrazajnosti kao i nacin realizacije pojedinh scena, medju kojima je i ona kada nagost glumice Svetlane Simic ima znacenje statue u pokretu, takav pristup je i bio neminovan.

Polemika koja je u vezi ovog projekta ipak moguca sastoji se u stavu da, kao sto je Artoova pobuna nastupila u trenutku opste prevage "verbalnog teatra" izgleda da je nastupio momenat u kojem se "neverbalni teatar" mora posluziti uzrocima svog nastanka, preciznijoj dramskoj radnji. Na taj nacin bi se, i to je ono sto donekle fali ovom projektu, dramski problem zamenio konkretnim dramskim likom. Nije naime dovoljno da on kao u vreme nadrealistickog pokreta bude covek uopste.

Opravdanje replici koju ce izgovoriti jedan akter ove predstave "covece, ja sam covek", mora se dakle, traziti u njegovom konkretnom imenu.

Zeljko Jovanovic