KOALICIJA "ZAJEDNO" - OD TRIJUMFA DO PRETECEG RASKOLA

Dogodilo se ono sto su gradjani najmanje ocekivali. Poklonili su puno poverenje opozicionoj liderskoj trojci, a ona im ovih dana uzvraca nevidjenim stranackim i liderskim egoizmom, izostankom unutarkoalicione kohezije i relativno prihvatljive harmonije, neotpornoscu na rezimske igre i smicalice, surevljivoscu i sujetom, atmosferom u kojoj dominiraju zakulisne igre, podmetanja, intrige, nepotizam...

Ivan Torov

Ubrzana potrosnja poklonjenog kredita: Lideri koalicije "Zajedno" na jednom od brojnih mitinga

Nepuna dva meseca posle prekida one uzbudljive, suptilne i bucne, ohrabrujuce price na ulicama Beograda i svih vecih gradova, demokratska javnost Srbije se ponovo nasla u cudu: zar je moguce da su tako brzo zaboravljene pistaljke, lonci, serpe, protestna buka, one zimske setnje u kojima je ogorceno gradsko stanovnistvo manifestovalo svoj revolt i ujedno ocekivanje da se u ovoj Srbiji uskoro nesto dobro dogodi? Sta to bi sa probudjenim nadama, jos vise sa neispunjenim obecanjima lidera demokratske opozicije? Kako je potrosena ona silna tek oslobodjena ulicna energija, entuzijazam koji je tako sarmantno, ni malo naivno, najavljivao dugo ocekivani preokret?

Sta se to od 25. februara, kada je voljom koalicije "Zajedno" na ulicama ponovo zavladao prepoznatljivi prednovembarski muk, do danas promenilo? Sto-sta, ali premalo od onoga sto su gradjani hteli i trazili. Koalicija je preuzela vlast tamo gde je glasovima dobila, ali se nije pretrgla da pokaze i dokaze da ce se od svrgnute lokalne vlasti razlikovati bar po tome sto ce ici korak dalje na talasu onoga sto su demonstranti prizeljkivali, a lideri obilato obecavali. To je onaj potez vise koji ce eliminisati potencijalnu opasnost da i nova vlast ne utone u sivilo i beznadeznost stare i stvoriti pretpostavke da se u bliskoj perspektivi izbori za strateski cilj - promene rezima i sistema koji je Srbiju vratio decenijama unazad.

Pogresan start

Preterano? Mozda, ali utisak koji je poslednjih dana otvoreni sukob Vuka Draskovica i Zorana Djindjica, lidera koalicione kicme, ostavio u javnosti, na licima i raspolozenju onih koji su im u prethodnim mesecima dali maltene blanko potpis da nastave zapocetu demokratsku bitku, vise je nego sumoran. Reklo bi se, razocaravajuci, naravno, uz tanku nadu da, ipak, nije sve propalo i da ce koalicija "Zajedno" naci nacina da prevazidje dosad najtezu unutrasnju krizu.

Bilo bi previse uprosceno i manjkavo ako bi se u analizi prave pozadine i uzroka spora u vrhu koalicije poslo samo od najsvezijih razloga za sadasnju javnu i ne bas tolerantnu i demokratsku polemiku izmedju Draskovica i Djindjica. Neprijatno preganjanje oko buduce predsednicke kandidature lidera SPO mnogo je vise proizvod gresaka ucinjenih posle 25. februara, nakon prekida demonstracija, nego trenutih procena glavnih koalicionih partnera o izbornim sansama ovog, ili onog, pretendenta.

Tesko je oteti se utisku da je koalicioni vrh u samom startu ucinio ono sto se od njega najmanje ocekivalo: precenio je spremnost rezima i Slobodana Milosevica na ustupke i kompromise, procenjujuci, ocigledno, preuranjeno da je njegova pozicija toliko uzdrmana da mora pristati na sve, a u isto vreme preuvelicao svoju sposobnost da na svaki rezimski potez blagovremeno odgovori pravom merom.

Pokazalo se da je koaliciona homogenost pocivala na pogresnom uverenju da su stranke, samim tim sto su uspesno animirale gradjanski protest i izborile se za ono sto im je pripalo 17. novembra, dobile bezuslovni moralni kredit gradjana, da su dovoljno sazrele da opravdaju ono sto su demonstranti od njih ocekivali. Pre svega, da budu na nivou ozbiljnosti i suptilnosti gradjanskog protesta. Ispostavilo se suprotno: preterano oslanjanje na (za opoziciju simptomaticne) improvizacije i nesinhronizovano dnevno reagovanje, izostanak cvrsceg unutarkoalicionog strateskog i programskog povezivanja (u meri u kojoj je to bilo moguce i realno), oklevanje, preterano iscekivanje da ce medjunarodna zajednica uciniti ono sto moraju sami da urade.

Suzavanje demokratskog fronta

Vrlo brzo se zaboravilo da su protesti na ulicama bili, pre svega, gradjanski, a ne stranacki, i da su se vec prvih dana, masovnoscu i ozbiljnoscu, izdigli iznad stranackih interesa i ambicija. Od koalicije "Zajedno" je trazeno da siri, a ne suzava front, da oko glavnih ciljeva gradjanskog protesta okupi sve vise demokratski usmerenih politickih stranaka, drustvene slojeve, ukljucivanjem i animiranjem drugih kategorija stanovnistva (radnickih i seljackih) koje su ostale, uglavnom, na margini tromesecnih demonstracija.

Koliko je bilo ispravno sto je koalicija, neposredno nakon zavrsetka protesta, Slobodanu Milosevicu uputila zahtev da se odmah organizuje okrugli sto vlasti i opozicije o oslobadjanju medija i stvaranju ravnopravnih izbornih pravila, pokazalo se da je u istoj meri bilo kontraproduktivno oklevanje liderske trojke da na tome dosledno istraje. Redjali su se ultimatumi rezimu, najpre do 9, odmah zatim do 20. marta, pa do juna i Vidovdanskog sabora.

Kako je vlast uporno ignorisala i odbijala dijalog, a koalicija vise kalkulisala nego sto je ozbiljno nameravala da gradjane ponovo pozove na ulice i trgove, ostrica akcije se sve vise tupila, sto je Milosevicu omogucavalo mnogo siri manevarski prostor da pokusa da ponovo preuzme inicijativu i gurne svoje politicke protivnike na sporedni kolosek. Rezim koji je u toku i neposredno nakon demonstracija zaista delovao uplaseno i ugrozeno, izostankom pravog nastavka opozicione ofanzive stvorio je sebi priliku da se koliko-toliko konsoliduje, da obnovi svoju samouverenost i samopouzdanje, a time i osionost i agresivnost u nastupu prema opoziciji.

Dogodilo se, tako, da umesto oslobadjanja medija imamo jos arogantniju i bezobzirniju rezimsku propagandnu histeriju, pravi medijski linc; umesto okruglog stola - zamajavanje naroda i javnosti jednostranackim zakonima (o medijima, kako je nagovesteno i o izbornim pravilima, frekvencijama, svojinskoj transformaciji); umesto suzavanja kruga rezimskih saveznika - Milosevicu je omoguceno da, u interesu svog opstanka, ponovo zaigra na nacionalnu i patriotsku kartu (specijalne veze sa Krajisnikom i obnavljanje saveza sa Vojislavom Seseljem); umesto da se predsedniku Srbije zatvori prostor za akcije, dozvoljava mu se da, maltene, neometano bira gde ce preseliti svoju vlast, da rusi ili blokira svoje stvarne i potencijalne politicke suparnike (Djukanovic i proizvodnja razdora u vodecoj crnogorskoj i srbijanskoj opoziciji)...

Jalovo iscrpljivanje

Cak i pod pretpostavkom da se sadasnji spor Draskovic-Djindjic resi unutarstranackim i medjuliderskim kompromisom i spustanjem lopte na zemlju, moze se lako ispostaviti da ce biti kasno da koalicija "Zajedno" ponovo preuzme pozicije koje je imala doskora. Niko, pa ni Draskovic ni Djindjic, ne moze garantovati da ce moci da skine rdju sa odlozenih pistaljki. Oni koji su u najtezim klimatskim uslovima sipcili mesecima protestujuci protiv ovog rezima, posle ove u mnogo cemu necivilizovane i primitivne svadje dvojice najistaknutijih lidera, tesko da ce biti motivisani da ponovo izidju na ulice. Jednom prokockano poverenje nije lako povratiti.

(Nastavlja se)