Mala zabeleska o akciji ulepsavanja Beograda

Jedna od dobrih ideja upravo je primenjena. Opsta akcija ulepsavanja Beograda, veliko gradsko spremanje i provetravanje, moze da posluzi i kao pokusaj da se gradjani pokrenu iz obamrlosti i kao simbolicki dokaz da nova gradska vlast razmislja domacnski. Sve je u promotivnom smislu uradjeno kako se radi i u svetu

Pise:Lazar Dzamic

Listajuci sve ove godine strane magazine, uvek bih padao u duboki bedak naletevsi na oglase, po pravilu radjene kao egzercir kreativnosti najpoznatijih svetskih advertajzing firmi, sa namerom da tamosnje javnosti animiraju za neku drustveno korisnu akciju. Ovakvi PSA (public service announcement) oglasi, prilicnom redovnoscu, pretvarali su se u dogadjaje dana, sa obiljem komentara njihovih resenja ali i svrhe za koju su pravljeni. Jednom reci, nisu ignorisani. Mislio sam: kako bi bilo lepo i kod nas videti nesto slicno, nesto cesce. Biti svedok stava da ljudi treba da se pomazu i da svest o zajednickoj svrsi, opstem dobru i licnom doprinosu nije nestala u vitriolicnim vremenima pljusnutim na nase zivote proteklih godina. Ali, kako socijalno mutave Srbe naterati da konacno bihejvioralno progovore?

Jedna od dobrih ideja upravo je primenjena. Opsta akcija ulepsavanja Beograda, veliko gradsko spremanje i provetravanje, moze da posluzi i kao pokusaj da se gradjani pokrenu iz obamrlosti i kao simbolicki dokaz da nova gradska vlast razmislja domacinski. Sve je u promotivnom smislu uradjeno kako se radi i u svetu. Prvo je, na konferenciji za stampu, predstavljena ideja akcije. Zatim su sledili oglasi u vecini najcitanijih dnevnih novina. Stampan je i poseban letak. Prosecni gradjanin tesko da je mogao da zaobidje ove poruke. Pre bi se reklo da je mogao samo namerno da ih ignorise. Ipak, autori oglasa, ugledni profesionalci beogradskih agencija, potrudili su se da ta situacija, makar u proceni, bude sto neverovatnija. Nekako, sve je na svom mestu. Glavni slogan potice iz ranoranilacke radionice najpozitivnijeg mrzovoljnika koga ova zemlja pamti - Duska Radovica. Nije potrebno biti mnogo pametan i shvatiti koliko je bio u pravu rekavsi da "U Beogradu nema mesta i za nas i za djubre. Neko ce uskoro postati suvisan!" Stavljanjem ove opaske u hedlajn, ispunjen je jedan od modela kreativnog pristupa: "podvala popularnosti". Vezivanje cilja oglasa za popularnu i omiljenu licnost. Orbitiranje oko njene slave i prihvatanje dela svetlosti njene omiljenosti. A onda, kao dokaz da oglasi nisu bili kamerni produkt knjiskih moljaca, sam njihov ton. Neformalan i svakodnevan: opusten i pozitivan; razumljiv i prihvatljiv; duhovit tacno onoliko koliko je trebalo da ne bude neozbiljan; zasnovan na faktima i emotivan; oblikovan od strane nekoga ko zna svoj posao i ko je dobro odradio domaci zadatak definisanja komunikacionih karakteristika ciljne grupe. Poseban detalj je stavljanje akcije u takmicarski kontekst, nesto sto na ovim kompetitivnim prostorima ima pogon skoro automatskog odziva.

Da li su, na kraju, rezultati zadovoljavajuci? Da li su se Beogradjani odazvali? Koliko njih je zaista zasukalo rukave i pokusalo da umanji sloj prasine i sivila koji je impregnirao Grad? Po nekima, malo. Po drugima, dovoljno. Javne sluzbe su se stvarno pokazale. Da li su gradjani bili stidljiviji? Da li je, nekako, moglo vise?

Pravo pitanje je, u stvari, imaju li ovakve periodicne akcije ikakve realne sanse za trajni uspeh? Da li poduhvat menjanja vekovnih navika domaceg stanovnistva, po zlu poznatog po svojim azijatskim higijenskim manirima - olicenim u reportazi koju je svojevremeno jedna americka novinarka poslala svojoj redakciji, zgrozena prizorima iz beogradskih i posebno provincijskih javnih toaleta, u kojoj je tadasnje predstavnike vlasti najvise pogodila recenica da "Bliski istok pocinje od Nisa!" - da li, dakle, to predstavlja samo plemenitu ideju naivnih citalaca "Malog princa" ili posledicu promisljenog nastupa iskusnih profesionalaca? Kojim cepinom moze zapoceti pikovanje okamenjene prljavstine u mozgu prosecnog stanovnika, kome je asfalt i dalje najomiljenija maramica, a ulica prva na spisku omiljenih kanti za djubre? Nimalo nisam zavideo organizatorima akcije. Podvizenije koje su namereni sprovesti neminovno mi priziva paralelu sa jednim anoreksicnim spanskim vitezom, pri tome i slabovidim, pracenim stondiranim pomocnikom znanim kao Sanco Pansa. Odgovor na pitanje da li su Beogradjani ti isti mlinovi na vetar, otporni na dobre namere kao plastika na kiselinu, bice jedno od zanimljivijih otkrica posmatracima fenomenologije domaceg mentaliteta.

Zabrinutost na ovu temu nije salonska, vec empirijska. Briga je posledica svakodnevnih prizora. Pre nekoliko dana, vracajuci se autobusom iz Kragujevca, prasnjavio sam se mladenovackom dzadom i voajerisao tmurna provincijska dvorista. Onda je naisla gola limena (narod za to kaze "plek") tabla, postavljena tik uz zemlju i mrljavo zakrecena nezgrapnim slovima, kazujucim da se na doticnom mestu moze dobiti "pecenje". Kao jeziva ilustracija prethodnog grafickog napora i svojevrsni trodimenzionalni horor logotip pustog srpskog sevdaha za ultimativnim gastronomskim dozivljajem vruce i lepljive jagnjetine sa razlja, sluzila je sveze odrana jagnjeca koza, obesena na kuku pored ulaza u ovo carstvo smrti u sluzbi gastro-hedonizma, i pored glavne saobracajnice! Taj prizor bio je uvreda za sve mislece, ali, hej!, zar ocekujete da su gosti te mehane nekakvi uismansovski dekadenti, persone koje svojim prefinjenim nepcima razlikuju gruzijski od francuskog sampanjca i znaju cemu sluzi mala posuda sa vodom i kriskom limuna ispred escajga? Ta paganska jagnjeca koza, za one koji neometano mogu da zderu sa pogledom na nju, obredni je znak pripadanja surovom plemenu, bratstvu hipertrofiranih skembeta, znojavih vratova, zapustenih visednevnih brada, skoro obaveznih brkova, negovanih kandzi na malim prstima, naopako okrenutih ruskih rucnih satova i ispljuvaka ishraknutih direktno iz dupeta. To nije carstvo Svete Higijene, to nisu blistave plocice sa dezodorisanim toalet kabinama, to je galaksija cucavaca u koje se ulazi samo u punoj ABH opremi. Taj pogled na svet nije moguce umiti sa tri novinska oglasa.

Filozofija tih nasih suseda, u paralelnoj egzistenciji njihovog i naseg svemira, posadjena je jednom nogom u pretcivilizacijsko vreme, u doba zemunica i medovine, i nikakvo zubarsko cupanje iz magli istorije i strecovanje do armanijevske pojave novih tajkunskih Srba tipa Amadeusa, alijas, Bogoljuba (lat. amo=voleti, Deus=Bog) Karica ne pomaze.

A onda, tu je i ravnodusnost. Sveprisutna, tupa, egzistencijalno zauzeta, prizemna ravnodusnost ljudi koji "gledaju svoja posla", koji su preziveli mucnu i bolnu amputaciju civilizovanog razmisljanja, ako su ovaj organ ikada i imali, koji su spremni da budu kraljevi smetlista samo zato sto je na ciscenje pozvao neko sa kim se ideoloski ne slazu. Kao da stroka ima partijsku knjizicu. Mozda nikada u vecoj meri nisam osetio tu gigantsku ravnodusnost sugradjana prema svacemu izvan malih korala njihovih zivota, nego prethodnih dana, dok je s neba (bukvalno!) vrcala najveca kometa svih vremena - Hejl-Bop. Znajuci za nju, ali ugledavsi je potpuno iznenada iz parka na cukarickoj padini, ukopao sam se u pola koraka i nisam bio u stanju da se desetinama minuta pomerim i odvojim pogled. Za to vreme, ljudski mravi potpuno su nefascinirano cirkulisali okolo. Prioriteti o kojima su razgovarali, ciji fragmenti su doplerovski pojacavali i stisavali svoje prisustvo u mojim usima, bili su fokusirani poput pogleda fanatika i plitki kao bara na asfaltu. Kakva kometa, kakvi bakraci..! Istorija iznad nasih glava, a mi beznadezno piljimo u zemlju! "Biseri pred svinje..." Ko razbije tu ravnodusnost, dobice civilizacijsku bitku na ovim prostorima. Prve naznake topljenja, srecom, videle su se u nedelji koja je za nama. Zato plamen treba razgorevati. Kampanja za blistav Beograd nema kraj. Ona je nacin zivota. Mora da se postavi tako da bude jedini moguc.

Filozofska gromada koju sadasnji gradonacelnik Beograda, i sam po struci sledbenik "sophie", mora da izgura uz neverovatno strmu, mracnu i klizavu padinu domaceg mentaliteta, mogla bi se sazeti u sledecem dijalogu Stivena Krejna, iz "Rat je fini i druge misli", jos sa kraja proslog veka:

"Rece covek svemiru: Gospodine, ja postojim."

"Ali...,odgovori mu svemir."

"Ta cinjenica u meni ne stvara osecaj obaveze."

Lepo je videti da mnogi Beogradjani, bar za pocetak, ipak nisu toliko ravnodusni.