Povodom Svetskog dana Roma, umesto statistike

Romi decu gaje u partajama i slamovima, tamo gde ni pijace vode nema, gde su bunari zagadjeni, gde se sengrupi izlivaju po sokacima. Nekada su jeli sve, sada paze. Najgore su konzerve iz Vince, sa deponije. Na sporetu serpa, u serpi nista

Vladimir Macura

Krov nad glavom u "Pistolj mali": Nekad, 1926...

Nije potrebno da pripadate romskom narodu vec je dovoljno samo malo da obratite paznju pa da primetite da postoji znacajna diskrepancija izmedju svakidasnje marginalizacije ovog sveta i pocasti kojima je izlozen o velikim datumima kao sto je bio upravo protekli 8. april - Svetski dan Roma. Ovo prigodno uvlacenje manjine u zizu interesovanja javnosti neodoljivo mirise na pokusaj vecine da uspostavi, bar privremeno, bar za neki dan i bar delom, odnos zavisnosti koji je Galtung opisao kao jednacenje interesa centra sa periferije sa interesom centrom iz centra uz ne-jednacenje interesa centra periferije sa interesima periferijine periferije. Lepo receno. Kako to izvlacenje na svetlo dana izgleda pokazale su novine, radio i TV emisije.

U Domu Vojske Jugoslavije odrzan je recenog dana Drugi kongres Roma Jugoslavije; odgovarajuce ustanove su primile odgovarajuce delegacije, a u vecernjim satima je bilo poezije i svirke uz obaveznu uplatu prihoda u humanitarne svrhe. I to je lepo. No, to je ipak samo jedan nivo.

Moji poznanici Zarici (on 19, ona 17, cerka cetiri, sin dve godine, srednja cerka umrla) - hrane se sa djubrista. Nerado i neveselo o tome govore. Prvo vam pricaju bajke - kao ona svakodnevno kuva, a zatim, sa nesto snebivanja, srama i nepotrebnog osecanja krivice kazu "... pa da, to je iz kante..." On izlazi izjutra, oko pet, da neko drugi ne bi slucajno zasao u njegov rejon i pokupio mu pred nosem ono sto je izbaceno sinoc. Vraca se oko devet. Ona krece oko pet po podne da pokupi ono sto su domacice istresle posle rucka. Sve su to mahom otpaci - kore hleba, pokoji zaostali zalogaj mesa, natrulo voce, smuljani ostaci povrca, iskuvane kosti. Sve to nije pomesano sa drugim djubretom... Djubre ko djubre.

... i sad, zima 1997.

Crvene ribe

E, kad to sve znate, i kad znate da to znaju i svi drugi, onda se pri pomenu pomoci "u oblastima drustvenog organizovanja, obrazovanja, informisanja i kulture Roma", morate zapitati nije li gore pomenuta jednacina-nejednacina interesa manjine i vecine ipak tacna. Svakako, bez kulture i drustvenog organizovanja, pogotovu bez informisanja i obrzaovanja se ne moze. Niko ne moze, a kamoli stari narodi, narodi osobenog duha kakvi su Romi. No, na vrlo niskim nivoima kolektivnog, grupnog, porodicnog i individualnog standarda zivljenja Roma, znaci na nivoima na kojima je zadovoljavanja elementarnih ljudskih potreba pod ozbiljnim znakom pitanja, cini se nuznim da se bar podjednaka paznja posveti i njihovoj svakidasnjici, njenom fizickom envajermentu i mestu zivljenja. Ako ne svakodnevno, ono bar o svecarskim danima.

Poznati su pristupi prema kojima pre insistiranja na obrazovno kulturno- informativnim sadrzajima, treba upristojiti sam ljudski zivot i njegov prostor. Jedan od tih pristupa - "Strategija odrzivog zivljenja", koja je bila pripremni dokumenat za UN Rio konferenciju 1992, jasno istice u prvi plan kljucne tacke jedne nelicemerne i realne intervencije - legalizujte njihova naselja, uvedite im vodovod i kanalizaciju, napravite sa njima fer aranzmane oko njihovih finansijskih obaveza prema gradu u kome zive i dovedite im bosonoge arhitekte.

Boks i truba

Drugim recima ako vecinski svet zaista zeli da nesto ucini za svoje prijatelje Rome, sa kojima je na ovim prostorima stolecima delio sva zla ovog sveta, onda bi trebalo da im pomogne da uporedo sa trubicom i bokserskom rukavicom dodju do kvalifikacije, zaposlenja i stana.