Misterija testamenta Bogdana Dundjerskog

Hoce li "dosetka" becejskog gradonacelnika Husaka doprineti da se baci novo svetlo na zivot jednog znacajnog a neobicnog coveka, koji je na dosta nesrecan politicki nacin povezivao Srbe i Madjare i vise puta menjao svoju poslednju volju, gotovo paralelno sa promenom volje i raspolozenja Srba u Vojvodini prema nacionalnoj i drzavnoj matici u Beogradu

Dimitrije Boarov

Suocivsi se sa cinjenicom da Becej, mada okruzen najplodnijom zemljom u Evropi i mada jos pre 150 godina nadaleko slavan po zitnoj luci na uscu Franc Jozefovog kanala u Tisu, ni dan danas nema ozbiljniju poljoprivrednu skolu, spretni predsednik opstine Endre Husak nedavno se dosetio da za osnivanje ovakve skole aktivira i testament cuvenog "velikog posednika starobecejskog i srbobranskog", testament Bogdana Dundjerskog.

Gospodin Husak se, naime, setio da je ovaj ugledni pripadnik "staleza Dundjerskih" (kako ih je nazvao Ljubisa Nikolin), verovatno najpoznatije srpske porodice u Vojvodini u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka, u svom legatu Matici srpskoj u Novom Sadu nalozio da njegova "Zaklada" ima u Beceju da osnuje "Akademiju za poljoprivrednu nastavu". Da bi se cela stvar pokrenula bice potrebno da se za ideju zaloze i organi Matice srpske, ali se pri tome otvara i pitanje denacionalizacije "Zaduzbine Dundjerskog".

Ipak, prva zgodna posledica dosetljivosti becejskog gradonacelnika je u tome sto se ponovo baca svetlo na jednog znacajnog, a neobicnog coveka koji je na dosta nesrecan politicki nacin povezivao Srbe i Madjare vise puta menjajuci svoju "poslednju volju", gotovo paralelno sa promenom volje i raspolozenja Srba u Vojvodini prema nacionalnoj i drzavnoj matici u Beogradu. Rec je o jos jednom znamenitom Srbinu koji je svojevremeno proglasen odrodom i izdajnikom, pa je cak posmrtno, pocetkom 1946, sudjen kao ratni zlocinac, verovatno najvise zbog toga da bi se pravno jednostavnije konfiskovalo njegovo veliko imanje. I sama Matica srpska imala je svojevremno neprilika sto je 1943. prihvatila legat Bogdana Dundjerskog, pa je novosadska "Slobodna Vojvodina" pocetkom 1944. pisala da "nama nije potrebna Matica koja ce u red svojih dobrotvora upisivati i takve odvratne madjarone i izdajnike" i naglasavala da "necemo zaboraviti Aleksandru Mocu i njegovim doglavnicima iz Maticine krnje uprave sto su za dvanaest srebrnjaka Dundjerskog ukaljali svetlo ime Matice srpske upisujuci ovog ovejanog izdajnika srpstva i Hortijevog poslanika u red Maticinih dobrotvora".

Otezavajuce okolnosti

Ne ulazeci ovom prilikom u sve okolnosti pod kojima se Dundjerski (pored dr Milana L. Popovica i episkopa backog Irineja Cirica) prihvatio da bude srpski poslanik u madjarskom parlamentu i tokom Prvog i usred Drugog svetskog rata (nakon najtezih dana za Srbe u Backoj), spomenimo da mu je 1946. na demonstracionom sudjenju medju glavne otezavajuce okolnosti upisano to sto je neposredno posle racije bio u delegaciji "vidjenijih Srba" koja je u Sajkaskoj smirivala ogorcenje zbog krvoprolica, okrivljujuci komuniste da su ga izazvali svojim "akcijama i lazima", kao i to sto je 1942. potpisao takozvanu "Rezoluciju backih Srba" u kojoj se "srpsko javno mnjenje" poziva da "krivce poznate pod imenom partizani", ne pomaze nego po duznosti preda vlastima.

U stvari, kaze dr Kasas, pri razmatranju ovih poteza Bogdana Dundjerskog treba imati u vidu niz konkretnih istorijskih okolnosti, a pre svega takozvanu "politiku klackalice" (i prema Srbima) Kalaijeve vlade, koja je zamenula Bardosijevu vladu kompromitovanu racijom. Uzgred, da je madjarski premijer Miklos Kalai i sam pokusao da ublazi posledice genocidne racije pod njegovim prethodnikom, kako pred evropskom javnoscu, tako i medju Srbima u Backoj, pokazuje i javno udvaranje "srpskoj individualnosti". On je cak naglasio da "Srbin nije tip za asimilovanje i po svojoj verskoj i istorijskoj odredjenosti prirodno je da se nigde i ne mesa, niti utice na formiranje drugih naroda", te u tom smislu rekao da je "ljudska granicna linija Madjara i Srba konacno bas ta individualnost koja treba da probudi pravednu paznju drzave ukoliko zeli da stvori mirno zajednicko zivljenje medju svojim ravnopravnim gradjanima". Mozda je ostareli Dundjerski (1942. je imao vec 80 godina), doista mislio da u najgore vreme samo realisticno radi na pomirenju dva komsijska naroda jakih nacionalnih strasti.

Da je i sam Bogdan Dundjerski na neki svoj nacin bio euforicni srpski nacionalista moguce da kazuje cinjenica da je jos 10. novembra 1918, kada je srpska vojska tek usla u Stari Becej i kada jos nije bila odrzana Velika skupstina na kojoj se Vojvodina direktno "sjedinila" sa Srbijom (25. novembra), napisao svoj prvi testament u kome je svu svoju imovinu namenio "Zaduzbini Bogdana Dundjerskog u korist prosvete pravoslavnih Srba u srpskoj pravoslavnoj mitropoliji Sremsko-karlovackoj". U ovom testamentu on ne spominje neku poljoprivrednu akademiju, ali odredjuje da od prihoda iz njegovog legata po dva "pravoslavna Srbina" treba da idu na evropske skole da (postdiplomski) usavrsavaju bogosloviju, medicinu, politehniku (jedan arhitekturu, drugi masinstvo), filozofiju, "nauku o Srbima"(knjizevnost), slikarstvo, poljoprivrednu struku i "privredno- majstorsku struku". Po ovoj naredbi legatara, na usavrsavanje treba poslati i "dve akademski obrazovane pravoslavne srpkinje ma koje struke".

Za te stipendije u vreme stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Bogdan Dundjerski je mislio da (mortis causa) namenjuje dovoljan izvor prihoda, jer je tada imao 1.274 katastarskih jutara prvoklasne zemlje i veliku drugu imovinu.

Ubrzo je bio duboko razocaran, jer ga je zakacila agrarna reforma kralja Aleksandra Karadjordjevica. Mada, kako sam pise, nije pripadao tudjinskoj gospodi kojoj su posedi davani kao "nagrada za usluge vlastodrscima" i kod kojih je "agrarna reforma na svom mestu, da se narodu vrati ono sto mu je nasilno oduzeto", njemu je pak oduzeto "skupo placeno i postenim trudom steceno imanje" na kojem su "radnici bezbrizno i zadovoljno ziveli te materijalno napredovali zacelo mnogo bolje, nego ovi novi neuki i neradni posednici koji su brze-bolje u bescenje prodavali svoju zemlju tudjinu i tako na eklatantan nacin osujetili sam cilj agrarne reforme". Tom reformom oduzeto mu je (u dva navrata, 1919. i 1932.) doista mnogo, blizu 1.000 jutara odlicne zemlje. Toliko je bio ogorcen da vise nije prelazio Savu i Dunav ka jugu, te toj cinjenici zahvaljujemo sto je za istoriju ostalo toliko mnogo pisama slikaru Urosu Predicu, jednom od retkih ali veoma, veoma prisnih prijatelja naseg junaka, inace vecitog nezenje.

Nedovrseni dvorac

Tome jos dodaje da slusaoci ove Akademije "mogu biti samo Srbi pravoslavne vere rodom iz Vojvodine (Banata, Backe, Srema i Baranje)", te treba da se "iskazu da su sinovi siromasnih roditelja, neporocnog, religioznog i moralnog vladanja, telesno i dusevno potpuno zdravi". Jos zahteva da i nastavnici ove akademije moraju biti Srbi pravoslavne vere i da moraju stalno stanovati na njegovom salasu, te u kolegijumu voditi ekonomiju Zaklade.

Kada je potpisao ovaj testament, Bogdan Dundjerski je u imetku imao dve kuce u Beceju (sa oko 600 kvadratnih metara), salas sa dvorcem i nizom ekonomskih zgrada i oko 340 jutara obradive zemlje, kao i veliki broj vrednosnih papira na nekoliko banaka u vrednosti od oko dva i po miliona dinara. U trenutku smrti, 1. novembra 1943. pokretna imovina Dundjerskog procenjena je na 327.157 penga, a na imanju je bilo 27 konja (devet vec potpuno slepih), 14 krava, osam teladi, cetiri vola, 220 svinja itd. Predstavnici Matice srpske su prihvatili legat i odmah usli u posed. Zatim je dosla nacionalizacija, legat je zaboravljen.

Hoce li oziveti posle pola veka? Onako kako stalno ozivljava secanje na Bogdana Dundjerskog, za koga stari Becejci znaju da je bio namcorast covek, koji je isplatio majstore i prekinuo dovrsetak gradnje svoga dvorca kada su mu rekli da svaka nova kuca trazi zrtvu u porodici. A on nije imao drugog u porodici, bio je sam sa svojih "dvanaest srebrnjaka".