Vrhunski sport ili skolovanje

Mogu li aktivni sportisti danas uopste da zavrse fakultet uz sve obaveze koje im namecu treninzi, pripreme i takmicenja? Najvise polovina njih uspe da egzistenciju obezbedi za vreme same karijere, ili u nekoj vezi sa sportom. Sta uciniti sa ostalima?

Sinisa Stojanovic

Rasprava uprilicena nedavno u Gradskoj skupstini oko toga da li na mesto gradskog ministra za sport moze da dodje osoba koja nema propisom predvidjene kvalifikacije mnoge je podstakla na razmisljanje o problemu koji je sve prisutniji i koji bi, ocigledno, morao mnogo ozbiljnije da se tretira. Radilo se o poznatom internacionalcu "Crvene zvezde" Mitru Mrkeli koji je od koalicije "Zajedno" predlozen na mesto ministra za sport u Gradskoj vladi. Ali, da bi Mrkela mogao da dobije ministarski portfelj trebalo je izmeniti normativna akta jer je za to mesto predvidjena visoka strucna sprema koju ovaj bivsi fudbaler nije imao. Doslo je do zestoke konfrontacije u kojoj je bilo i niskih udaraca da bi se na kraju od predloga odustalo.

Ko je u pravu? Jedni ce reci da je u nasoj praksi nebrojeno mnogo primera u kojima su ljudi sa diplomom uspevali da upropaste preduzeca svojim nestrucnim rukovodjenjem i da za pojedina mesta i nije potrebna diploma visoke skole. Onih prvih primera ima toliko da ih i ne bi trebalo isticati, a ovih drugih? Dovoljno je pomenuti imena Dragana Dzajica i Nenada Bjekovica na direktorskim funkcijama u "Crvenoj zvezdi" i "Partizanu". Nije im potrebna fakultetska diploma da veoma uspesno vode svoje klubove jer im je posao specifican i sigurno je da za ta mesta i te poslove imaju mnogo vise kvalifikacija nego sto to moze da pruzi bilo koja visokoskolska ustanova. Uostalom, i novi predsednik Olimpijskog komiteta SRJ Dragan Kicanovic dobar je primer pravog izbora.

Pitanje je - u svetlu dogadjaja sa Mrkelom - sta sa sportistima koji ne zavrse skole, a cinjenica da ih je sve manji broj sa fakultetskim diplomama? I da li sportisti uopste mogu da zavrsavaju fakultete? Sudeci prema praksi, nemoguce je zavrsiti fakultet uz redovno bavljenje sportom. Zasto? Odgovor je lako dati. Bavljenje vrhunskim sportom danas od aktera zahteva potpuno predavanje. A to podrazumeva trening bar dva puta dnevno po dva casa i to svih sest dana u nedelji. Onaj sedmi predvidjen je za utakmice, ako se, naravno, ne igra i preko nedelje. Dakle, za odlazak, trening, povratak i odmor sportista mora da "potrosi" citav dan. Kada se tome dodaju putovanja, karantini, turniri u zemlji i inostranstvu, cini se da nema vremena ni za provod. I kako, onda, naci vremena za knjigu?

Mnogi koji sport posmatraju iz udobnih fotelja pored malog ekrana, i u papucama, nece se sloziti sa ovom satnicom. Ali, ona je fakat sa kojim se suocavaju savremeni gladijatori-sportisti. Borba za rezultat, rekord i dokazivanje potpuno apsorbuje mladog coveka, a napori se iz dana u dan povecavaju.

Uzmimo da u nasim vrhunskim ligama - govorimo o ekipnim sportovima: fudbalu, kosarci, rukometu, vaterpolu, odbojci - u klubovima ima po dvadesetak sportista. Oni rade i treniraju, rekosmo vec, dva puta dnevno. Trose snagu, ali i vreme da bi uspeli. Dakle, samo u jednom od ovih nasih trofejnih sportova ima oko 300 igraca u premijernim ligama. Koliko njih je ekstra talentovano da se nametnu i prodaju na svetskoj pijaci? Malo, mozda oko 10 odsto. Sta je sa ostalima? I oni moraju da treniraju isto kao oni najtalentovaniji - jer, zna se, ekipa broji 20 igraca - mada na kraju sportske karijere ne uspevaju da materijalno valorizuju desetine litara prolivenog znoja i ulozeni trud i vreme. Neka i od tih 90 odsto polovina obezbedi svoju egzistenciju ulaganjem dobijenog novca u kafice ili neki drugi isplativi ali i krajnje rizicni biznis, a to je veoma optimisticki postotak. Nekolicina ostaju u sportu kao treneri, ali i njihova egzistencija zavisi opet od rezultata, odnosno talenta i velike doze srece. Dakle, mnogim relativno mladim ljudima preti opasnost da postanu socijalni slucajevi.

I opet ce neko reci da su se i ranije mnogi bavili sportom i uporedo zavrsavali fakultete. I tu primera ima mnogo. Ali, nekad se treniralo tri puta nedeljno po dva casa i, sto je najvaznije, sport je bio potpuno amaterski. Dakle, tada je pred mladim ljudima bilo mnogo manje dilema, odnosno vise vremena za ucenje. Zahtevi su bili manji (oni trenerski), konkurencija takodje. Ne treba ici mnogo godina unazad pa se prisetiti da su pojedini sportisti bili uspesni u nekoliko sportova, cak bili i reprezentativci, sto je sada nezamislivo. Nasa pokojna koleginica Branka Prelevic bila je reprezentativka u velikom rukometu, nas prvi profesionalac u kosarci (igrala u Italiji) i vrsna odbojkasica. Jelena Gencic je bila reprezentativni rukometni golman i visestruka sampionka Jugoslavije u tenisu. I nas kolega novinar "Sportskog zurnala" Zoran Petrovic bio je odbojkaski reprezentativac i vrstan hokejas, a treba se setiti i popularnog Sekija koji je igrao i hokej, pa golmana Soskica koji je igrao rukomet. Najbolji primer za bavljenje sportom i studiranje je dr Zlatko Kovacevic koji je neposredno posle rata bio drzavni reprezentativac u odbojci, kosarci i hokeju a - sto je kuriozitet - posto je studirao u Pragu, nastupao je i za reprezentaciju Cehoslovacke u kosarci i odbojci. Ali, to je bilo moguce do sedamdesetih godina ovog veka.

Sada je uporedno bavljenje sa dva sporta (podrazumevaju se vrhunski dometi) nezamislivo, bas kao sto je nezamislivo, bar za vecinu sportista, i studiranje. Ako bismo sabrali sve vrhunske sportiste u SRJ, tesko da bi se na prste jedne ruke mogli nabrojati oni podjednako uspesni u sportu i nauci. A radi se o broju od oko 5.000 sportista. Njima bi moglo da se pridoda bar jos toliko onih koji su u nizem rangu takmicenja i koji bar isto toliko treniraju pripremajuci se da zauzmu mesta svojih kolega u elitnim ligama.

Mnogi zastupaju tezu da nama kao maloj, ratom i poslednjim dogadjajima iscrpljenoj zemlji i nije potrebno da imamo toliko vrhunskih sportista i potencijalnih socijalnih slucajeva po zavrsetku sportske karijere.Te i takve teze padaju u vodu onog trenutka kada se izidje na medjunarodnu scenu. Jer, na megdan se izlazi profesionalcima, a od sportista koji predstavljaju nase klubove i reprezentacije ocekuje se, pa i zahteva, da se adekvatno i uspesno suprotstave. Dakle, povratak amaterizma je nemoguc.

Kako se onda na pravi nacin suprotstaviti profesionalcima? Za sada, s obzirom na mala ulaganja u sport, mobilizacijom nekih nasih urodjenih "unutrasnjih rezervi" i resursa koji se svode na talenat, inat, vic... Uostalom, mnoge drzave su kroz sport potrazile i nasle svoje "mesto pod suncem". Najzad, zasto i to ne reci, izvozom sportista moze se i zaraditi. Najbolji primer su "Crvena zvezda" i "Partizan", koji su se transferima svojih fudbalskih vedeta svrstali u red nasih najuspesnijih izvoznih kolektiva u vreme sankcija. Drzava bi o ovom problemu uskoro mogla i morala da se izjasni. I ne samo da se izjasni, vec i da nadje sistemska resenja. Od sporta i sportista mnogo ocekujemo. Takva smo nacija. Ali, drustvo malo brine o njima. A oni su veoma dobri, mozda najbolji nasi ambasadori.