Posle ratnih pljacki i unistavanja nacionalnog blaga

Zlocin protiv kulturnog nasledja

Zvanicni organi Srbije i Hrvatske o toku postupka za vracanje otetih ili "evakuisanih" umetnickih predmeta za sada ne govore javno. Mozda se ceka prethodnica, u liku zagovornika ideje o "humanoj razmeni kulture", da dovrsi posao onih koji su zapoceli s "humanom razmenom stanovnistva", posle cega je 3,5 miliona ljudi prekvalifikovano u status izbeglica

Aleksandar Ciric

Prljave strasti:
Posledica genocida i pljacke, Vukovar

Da nije nacina na koji su vodjeni jugoslovenski ratovi 1991-1995, tesko bi se mogla ocekivati azurnost i preciznost nacinjenih popisa steta nanetih kulturno- istorijskim spomenicima na teritoriji bivse SFRJ. Ovako, rusevine su uredno popisane, snimci objavljeni i zahtevi postavljeni, s jedva prikrivenim, ali najvaznijim ciljem da se protivniku pripisu sva zla agresora, a sebi prisvoje sve vrline zrtve. S normalizacijom politickih odnosa bivse brace, potom krvnika i, najzad, susednih suverenih drzava, na dnevni red stize pitanje vracanja i razmene kulturnih dobara. Naglasak je, razumljivo, na nacionalnom.

Pojam "kulturno ciscenje" - za namerno i masovno unistavanje verskih objekata, grobalja, biblioteka, muzeja i drugih spomenika - u recnik medjunarodne zajednice uveo je Evropski savet 1991. Neposredni povod bio je sok izazvan mastom i krvolocnoscu koju su zaraceni eksjugoslovenski narodi pokazali ne samo u svojoj (dakako: "pravednoj, istorijskoj, odbrambenoj", itd.) borbi za teritorije, nego i strateskom unistavanju svih znakova postojanja onih drugih.

Pretnja medjunarodnim sudom

Strucnjaci Evropskog saveta su 1993. ocenili da se na podrucju bivse SFRJ odigrava "evropska kulturna katastrofa uzasnih razmera" i zapretili medjunarodnim sudom za ratne zlocine, buduci da je - kao zavrsni cin etnickog ciscenja - smisljeno unistavanje spomenika kulture poruka izbeglicama da se nikakvom povratku ne nadaju. Pomenuta pretnja medjunarodnim sudom zasnovana je na Haskoj konvenciji iz 1954, kojom se utvrdjuje da je zlocin protiv kulturnog nasledja takodje i zlocin protiv covecnosti. Bivsa Jugoslavija je bila jedna od prvih zemalja koja je tu konvenciju ratifikovala; drzave formirane na teritoriji bivse SFRJ tu konvenciju su ratifikovale i, sa te tacke gledista, odgovornost se ne moze izbeci, makar se na izvodjenje zlocinaca pred sud cekalo decenijama.

Prema izvestajima vlade Bosne i Hercegovine, nuzno (ne)potpunim koliko i dostupnost teritorije jedinstvene BiH, ratnim razaranjima u protekle cetiri godine potpuno su unistena ili tesko ostecena dva stara gradska jezgra (Bascarsija u Sarajevu i Stari grad u Mostaru) i jos deset spomenika najvise, nulte kategorije. Razorene su istorijske urbane celine Jajca, Pocitelja, Stoca, Blagaja, Bihaca, Prusca, Gradacca i Foce, Busima, Ostrosca, Vrnograca, Srebrenika, Tesnja, Travnika, Maglaja... Sve u svemu, uz katolicke (121) i pravoslavne verske gradjevine (16), unistene su ili ostecene tri sinagoge, dva jevrejska groblja, te vise od hiljadu (po drugim izvorima, 1.450) dzamija i drugih muslimanskih verskih i istorijskih spomenika na teritoriji Bosne i Hercegovine.

Ogrlica i ikone
Za Novu 1996. jedna gledateljka beogradske turbo-folk televizije "Pink" je na vratu Svetlane Velickovic prepoznala bogatu ogrlicu iz sopstvenog porodicnog nakita. Popularna pevacica je objasnila da joj je ogrlicu poklonio suprug, Zeljko Raznatovic Arkan. Snalazljivi voditelj programa zabasurio je stvar standardnim duhovitim opaskama i cela stvar je prosla bez veceg odjeka. Tesko je proceniti koliko se - osim nivoa sa kojeg padaju izjave - od pomenutog razlikuje svojevremeno reagovanje Ferdinanda Medera, direktora Zavoda za zastitu kulturnih spomenika u Zagrebu, koji je na informaciju da se u Srbiji "cuvaju" umetnicka dela iz Vukovara, rekao da i on "cuva" oko 3.000 ikona i drugih predmeta iz pravoslavnih crkava u Hrvatskoj.

Na teritoriji Hrvatske je od aprila 1991. do maja 1993. osteceno ili unisteno 660 zgrada registrovanih kao kulturno blago, 800 pojedinacnih spomenika, 42 muzeja, 9 arhiva, 22 biblioteke i deset arheoloskih nalazista. Prema izvestaju Branke Sulc, nekadasnje direktorke Muzejskog dokumentacionog centra u Zagrebu, 108 unistenih ili ostecenih zgrada svrstano je u kategoriju "od medjunarodnog znacaja" (na primer, palata Sponza i muzej Rupe u Dubrovniku, katedrala Sv. Jakova u Sibeniku, itd).

Vukovar je najdrasticniji slucaj: hrvatske procene govore o 35 hiljada predmeta opljackanih iz gradskog muzeja i biblioteke, medju kojima je verovatno najvrednija zbirka Antuna Bauera (1.357 umetnickih dela), jedna od najkompletnijih kolekcija radova hrvatskih umetnika XIX i prve polovine XX veka; opljackan je i Memorijalni muzej Lavoslava Ruzicke, kao i Etnografski muzej Rusina i Ukrajinaca u obliznjim Petrovcima. Prema izvestaju Branke Sulc, pomenutu pljacku srpski mediji su nazvali evakuacijom, a kulturno nasledje Vukovara preneto je u Beograd i Novi Sad pod supervizijom srpskog ministra kulture i kustosa beogradskih muzeja.

Podatak je, okvirno, tacan. Srpskom "evakuacijom" pokretnih kulturnih dobara s podrucja Vukovara i okoline - obavljenom krajem 1991. i pocetkom 1992. - rukovodio je Krizni stab ciji je clan bio i kustos Narodnog muzeja u Beogradu Nikola Kusovac. Stab je imenovala vlada Srbije, odnosno Ministarstvo kulture a zastitu na terenu i transport obezbedjivala je JNA, mada su ekipe za evakuaciju pri muzejima u Srbiji u to vreme raspolagale strucnjacima i kamionima. Tadasnji visoki oficiri JNA danas tvrde da su "zatecene" vrednosti kulturno-istorijskog nasledja u Vukovaru komisijski zapecacene i predate ekipama za evakuaciju. Ipak, taj posao tesko da je obavljen propisno, buduci da jos pre izbijanja sukoba u bivsoj Jugoslaviji muzeji - bar oni u Srbiji - nisu raspolagali ni tipskim sanducima za pakovanje eksponata u slucaju evakuacije.

Tako se dogodilo da je Bauerovu zbirku iz Vukovara 1994. "otkrila" ekipa strucnjaka Komiteta za kulturu Evropskog saveta u Novom Sadu. Strucnjak Medjunarodnog muzejskog komiteta Hans Kristof van Imhof je pocetkom 1995. potvrdio da su, osim pomenute zbirke, i drugi kulturnoistorijski spomenici smesteni u depoima novosadskih i beogradskih muzeja te da su, prema izvestajima, u dobrom stanju. Istom prilikom izrazeni optimizam u pogledu spremnosti srpskih vlasti da pomenutu kolekciju i druge zbirke iz vukovarskih muzeja vrate, u medjuvremenu se nije ostvario. Tesko je odoleti utisku da je, bar u pojedinacnim slucajevima, o tome sta ce od istorijskih i spomenika kulture biti spaseno i sacuvano odlucivalo "nacionalno poreklo".

Slobodno tumacenje

Drugu vrstu problema predstavlja to sto je JNA u ratnim zonama tolerisala, ako ne i direktno ohrabrivala prisustvo paravojnih formacija, svakojakih dobrovoljaca, teritorijalaca i "zainteresovanih" civila. Ekipa specijalizovanih za odredjenu vrstu "ciscenja" (od zlata i novca, preko namestaja i pokucstva, do onih koji su skidali vrata, prozore, kvake i utikace) bilo je u jugoslovenskim ratovima na svim stranama. Njihov posao olaksavala je slaba ili nikakva kontrola izlazaka sa ratnih podrucja. JNA i MUP Srbije su, na primer, oko podrucja Vukovara postavile prsten kontrolnih punktova, koji ocigledno nije valjano funkcionisao.

Sasvim slobodno tumacenje toga sta sve spada u ratni plen - inace definisan pojam - jos je 1991, posle "oslobadjanja" dubrovackog zaledja, izazvalo citav niz skandala u Crnoj Gori, od vracanja kolekcije od 460 crteza i nekoliko slika Milovana Stanica, preko prodaje na javnim licitacijama, sve do odbijanja zaposlenih u stampariji "Obod" na Cetinju da prime kao poklon "oslobodjene" masine. Znatno manje cojstva pokazali su politicki vlasnici trezora u koje su smestene numizmaticke kolekcije, kao i poljoprivredno dobro koje je (sa zahvalnoscu?) prihvatilo stotinak "ustaskih" rasnih krava. Sudbinu umetnickih dela koje su oslobadjali snalazljivi pojedinci znatno je teze utvrditi iz lako razumljivih razloga. Broj "porodicnih uspomena" donetih na procenu u beogradski Narodni muzej i privatne galerije visestruko se povecao 1992. i 1993.

Zvanicni organi Srbije i Hvatske o toku postupka za vracanje umetnickih dobara za sada ne govore javno. Mozda se ceka predhodnica, u liku zagovornika ideje o "humanoj razmeni kulture", da dovrse posao onih koji su zapoceli s humanom razmenom stanovnistva, posle cega je 3,5 miliona ljudi prekvalifikovano u status izbeglica. Promotera paranoidne ideje o tome kako ce Srbi i Hrvati istorijsko raskusurivanje zavrsiti tako sto ce jedni drugima vratiti njihovo "kulturno djubre" ima na obe strane. Valja se nadati, i ucescu razumnih ljudi i strucnjaka. (AIM)