Zapisi iz mracnih vremena

Upotreba medija kao sredstva za ispiranje ljudskih mozgova ostvarivana je dugo, uporno i dosledno. Programi kontrolisanih drzavnih medija jednako su ponizavajuci za narod, kao sto je to bila i izborna kradja. Svesno uskracivanje informacija opasan je kriminalan cin i neoprostiva vrsta lopovluka

Pise: Filip David

Poznati poljski pisac Kazimjez Brandis zapisao je u svom dnevniku da principi na kojima je zasnovano delovanje medija u ideoloskoj i partijskoj drzavi pocivaju na priklanjanju stvarnosti prema lazi. A za ostvarenje i sprovodjenje takvog koncepta informisanja neophodna je posebna vrsta strucnjaka. To su vec godinama jedni te isti ljudi ili njihov istovetan podmladak, ne nikakvi veliki luciferi. To su mali, obicni mracnjaci, vezani za sisu. Menjaju se parole, politicki pravci, vladajuce ekipe, ali oni su uvek prisutni, s podmazanim jezicima, spremni da sluze novim sefovima, sa prilagodjenim parolama. Njihov eticki profil je prozirno jasan: nemaju dvoumljenja, ni grize savesti kakvi god bili zahtevi gazda. Bez ovakvih moralno deformisanih profesionalnih izvrsilaca radova tesko moze opstati diktatura, despotija, tiranija, ili neki slican sistem vladavine zasnovan na upotrebi strogo usmerene drzavne propagande i jake ideoloske indoktrinacije. Veliki proizvodjaci obmana i sejaci iluzija odrzavaju svoj svet kontrolisanih zabluda upravo na vernosti i odanosti mnogobrojnih malih lucifera - cuvara informativnog mraka. Za svaki rezim koji jeste ili pokusava da bude apsolutisticki i totalitarni, presudna je vladavina nad ljudskim dusama i umovima. Kvalitet politickog sistema, postojanje ili nepostojanje osnovnih sloboda, procenjuje se merom prisustva ili odsustva drzavne i ideoloske kontrole nad javnim i privatnim misljenjem.

Dok mali partijski mracnjaci odrzavaju vladavinu ideologije stvarajuci defektnu sliku stvarnosti, veliki proizvodjaci opsteg mraka globalno sredjuju stvari, baveci se toboze brigom o postovanju zakonitosti, odevajuci medijske lazi u naizgled principijelne stavove i bdijuci nad prividom institucija kako bi samovolji dali izgled legalnosti. Ali u drzavama gde je volja jednog coveka ili jedne politicke partije iznad ustava i zakona nisu merodavni zakoni, niti institucije, oni su samo paravan za nebrojene zloupotrebe koje se sire i izvan medijske sfere. Odlucujuca su skrivena uputstva vernim slugama rezima ispisana nevidljivim mastilom - dokle idu dozvoljene slobode i sta se podrazumeva pod "istinitim informisanjem". Mali i veliki mracnjaci na zajednickom poslu manipulisanja medijima, sprovodjenja cenzure i autocenzure, razvili su svoj posebni nacin sporazumevanja. Prava znacenja reci su sifrirana i sa podtekstom. Laz uokvirena primitivizmom utisnuta je kao zig u sve ono sto kao znak raspoznavanja obelezava onu vrstu medijskih "profesionalaca" kojima nista nije sveto, a najmanje moralni kodeks profesije. Mali mracnjaci sede po redakcijama i izvrsavaju naredjenja, a veliki mracnjaci su pokrovitelji javnih akcija kojima se svuda unaokolo pustaju dimne zavese kako se ne bi razaznalo pravo stanje stvari. Dugo i pouzdano iskustvo potvrdjuje da se upravo iz "najdemokratskijih zakona na svetu" lako izrodi najgore i najlosije novinarstvo, kada profesija ostane bez trunke morala.

Nove tehnike, u sprezi sa beskrupuloznoscu partijske oligarhije stvorile su moc o kojoj njeni tvorci i teoreticari nisu ni sanjali. "Nekada su nam govorili", pise Orvel neposredno po okoncanju velikog svetskog rata, "da je avion 'ukinuo granice', u stvari je obrnuto: tek kad je avion postao ozbiljno oruzje, granice su konacno postale neprelazne. Nekada se radio ocekivao kao sredstvo za razvijanje medjunarodnog razumevanja i saradnje; ispostavilo se da je postao sredstvo izoliranja jedne nacije od druge...". Ovome se moze dodati kako je i televizija stvorena radi brzeg i blagovremenog informisanja, a svakodnevno doprinosi sirenju poluistina, neistina i sustih lazi.

Ulazak u "civilizaciju slike" pratio je glas teoreticara medija kako ce prirodna neutralnost elektronske slike doprineti demokratizaciji "globalnog sela" i predstavljati opasnost za svako totalitarno i autoritativno drustvo. No, pokazalo se da snaga i moc televizije nisu iznad drustva. Televizija samo odslikava drustvo onakvo kakvo je; u bolesnom drustvu i mediji su bolesni, otkrivaju nalicje svoje moci - monstruoznost i pogubnost manipulacije ljudskim dusama i mozgovima, u svetu kojim dominiraju ravnodusnost primalaca i amoralnost usmerivaca medijskih poruka.

Izmedju partijskih i privatnih interesa postavljen je znak jednakosti. Tako je doslo do cvrste sprege korupcije i ideologije, kriminala i politike. Moze se bez preterivanja govoriti o postojanju medijske mafije i njenoj nesumnjivoj vezi sa politickom i kriminalnom mafijom. Medijski "bosovi" koriste svoje polozaje i vlast bez ogranicenja ne razdvajajuci opste i privatno, obavljajuci zauzvrat odano i verno ulogu medijskih pasa cuvara.

Upotreba medija kao sredstva za ispiranje ljudskih mozgova ostvarivana je dugo, uporno i dosledno. Programi kontrolisanih drzavnih medija jednako su ponizavajuci za narod, kao sto je to bila i izborna kradja. Svesno uskracivanje informacija opasan je kriminalan cin i neoprostiva vrsta lopovluka.

Informativni programi progutali su sve druge programe, razarajuci kulturu, obrazovanje, zabavu. Mediji su od pocetka obavljali ulogu propagatora rata, netolerancije, proizvodjaca paranoje, uveliko odgovorni za neuroticno stanje nacije. Ostvarivanje ovakve programske politike i priklanjanje diktatu ideoloskih tutora, placeno je u drzavnim medijskim kucama potpunim zrtvovanjem profesije. Profesija je, zahvaljujuci takvima, osramocena i duboko ponizena.

U tekstu "Robovanje mrznji" Alber Kami je svojevremeno napisao: "Sloboda ne znaci govoriti bilo sta ni povecavati broj listova punih skandala, ni uspostavljati diktaturu u ime buduceg oslobodjenja. Sloboda znaci pre svega ne lagati. Tamo gde se mnozi laz, najavljuje se tiranija, ili se ona nastavlja".

Sacuvaj nas, boze, medijskih usrecitelja i dusebriznika, malih i velikih mracnjaka, medijskih danajaca i njihovih poklona. Njihova obecanja o oslobadjanju medija po pravilu se, jer takva im je priroda i takav im je karakter, pretvaraju u nova ogranicenja, u nove zloupotrebe, stvarajuci jos gusci i neprozirniji medijski mrak.