Akcionari na birou za nezaposlene

Ucesce u kapitalu ni u kom slucaju ne resava pitanje tehnoloskih viskova, niti radnicko akcionarstvo moze biti metod za ocuvanje radnih mesta. Onaj ko u procesu privatizacije mora da ostane bez zaposlenja ne sme ostati i bez prihoda a drzava ne moze pobeci od obaveze da donese konkretan socijalni i razvojni program

Bojana Jager

Godinama su zaposleni plaseni ulaskom u reforme i privatizaciju. Njima je sugerisano da ce zbog toga izgubiti radna mesta, koja im je vlast sacuvala i za vreme sankcija, kada je Radoman Bozovic progurao famozni zakon da nema otpustanja dok traje blokada i da su preduzeca duzna da placanjem nerada i prinudnih odmora zamenjuju socijalnu ulogu drzave.

Malo-malo, pa je neki politicar objasnjavao kako smo sacuvali nasa preduzeca i velike sisteme za buduce vreme prosperiteta, da bi sada kad je razvojni preporod izostao, sve utihnulo. Niko jos nema petlju da jasno kaze zasto i danas, na primer, stoji metalski kompleks, odnosno zasto je nadoknadjena tek polovina strmoglavog pada industrijske proizvodnje u proteklih pet godina. Niti da prizna da postojeca privredna struktura jednostavno nije u stanju da obezbedi vecu proizvodnju i zaposlenost, a da je za njenu promenu neophodan kapital kojeg nema i preusmeravanje sadasnjih viskova zaposlenih na nova prosperitetna radna mesta. U Institutu ekonomskih nauka smatraju da bi vec u prvoj reformskoj godini trebalo upumpati oko dve milijarde dolara eksternog kapitala, sto bi uz aktiviranje domace stednje omogucilo da ozive neki sektori privrede.

"Balast" u svim delatnostima

A sve zajedno potvrdjuje zakljucak da rast proizvodnje i izvoza posle skidanja sankcija ne obecava veliko povecanje koriscenja kapaciteta upravo u granama gde je ono najnize, a gde su istovremeno koncentrisani i najveci viskovi zaposlenih. Ovaj balast, naravno, belezi se i u drugim delatnostima, trgovini, saobracaju, ugostiteljstvu itd.

Drzava je, naravno, svesna ovih problema, samo nema hrabrosti da zagrize u ovu kiselu jabuku. Umesto da je ljudima posteno receno, i omoguceno pozitivnim merama drzave, da se snalaze, obecavana im je u protekle cetiri godine sarena laza postsankcijskog oporavka.

Sada im se nudi nova uljuljkujuca prica kroz zakon o privatizaciji, koji zaposlenima nudi vlasnistvo u takvim bolesnim i netransformisanim preduzecima. Ucesce u kapitalu ni u kom slucaju ne resava pitanje tehnoloskih viskova, niti radnicko akcionarstvo moze biti metod za ocuvanje radnih mesta, upozorava dr Milena Jovicic.

- Svaki novi menadzer, makar ga izabrali i zaposleni novopeceni akcionari, morace da procisti platne spiskove, ukoliko zeli da podigne efikasnost preduzeca i ucini ga atraktivnim za spoljne ulagace. Ljudima se mora posteno reci da ce u dogledno vreme morati da nadju drugo uhlebije i da je drzava duzna da se ukljuci u taj proces, prihvatajuci u punoj meri svoje socijalne funkcije, kroz socijalni program koji mora da donese i finansira. U protivnom, sve bi licilo na to da drzava ponovo pokusava da opere ruke od svojih obaveza, tim pre sto nije ponudila nista opipljivo sto bi viskovi zaposlenih mogli u kratkom roku da osete na svojoj kozi. Recimo, mogla je ponuditi poreske olaksice ili oslabadjanje od raznih obaveza, kao i druge stimulacije, onima koji nameravaju da pokrenu novi biznis. Umesto toga, zaposlenima u drustvenim preduzecima obecavaju se akcionarske knjizice a to vlasnistvo oni dve godine ne bi mogli unovcavati, niti bi mogli tako premostiti neki krizni period. Pri tome, postavlja se i pitanje koliko ce drzava biti uopste spremna da deli zaposlenima onaj deo drustvenog kapitala koji zaista nesto vredi - upozorava dr Jovicic.

I price o privatizaciji, i resenja koja se najavljuju za staru deviznu stednju, u velikoj meri lice na populisticke akcije, objasnjava Stojan Stamenkovic. Stara devizna stednja, po njegovim recima, nije samo moralni dug drzave prema gradjanima, vec i najveci prioritet u okviru privatizacije, pre namicanja sredstava za penzije i pre fondova. To je prvorazredno razvojno, pa tek onda socijalno pitanje, posto od njegovog resenja zavisi povratak poverenja u drzavu i banke, odnosno povratak stednje u razvojne tokove privrede i novo zaposljavanje.

Nema rasta sa ovakvom privredom

Drzava jedino ne radi ono sto bi u stvari morala, da se mane iluzornih ocekivanja da samo treba jos sacekati da se ukloni spoljni zid sankcija, pa da postojeca privredna struktura izbaci zeljeni rast proizvodnje, sto ce istovremeno smanjiti i viskove zaposlenih.

- To je jednostavno nemoguce, ovakva privreda ne moze da osigura rast, niti povecanje zaposlenosti. Namerno se precutkuje da je nivo proizvodnje znacajno smanjen upravo zbog strukturnih problema i pre sankcija, u odnosu na 1989. kada je postignut maksimum proizvodnje, ali i tada uz nepotpuno koriscenje kapaciteta. U proteklim godinama jugoslovenska privreda je dodatno izraubovana, kapitalno osiromasena i beskrajno udaljena od svetskog trzista i njegovih zahteva. Proces strukturnog prilagodjavanja podrazumeva da se svi sektori oslobode viskova zaposlenih, sto ne moze da se uradi preko noci. Neizbezno je fazno otpustanje radnika u periodu od tri do pet godina - tvrdi mr Aleksandra Posarac.

- Ali, dodaje ona, to ne znaci da onaj ko mora da ostane bez radnog mesta, sme da ostane i bez prihoda. Drzava mora da donese tome prilagodjen jasan socijalni program, u kojem ce biti osigurana sredstva za naknade nezaposlenima i isto tako ofanzivan program novog aktivnog zaposljavanja, kroz privatizaciju i stimulisanje razvoja malih i srednjih preduzeca i privatnog sektora. Na taj nacin stvorice se prostor za novo prosperitetno zaposljavanje. Iskustva svih zemalja u tranziciji pokazuju da upravo privatni sektor moze najlakse da apsorbuje viskove zaposlenih iz sadasnjih mrtvih drustvenih preduzeca. Demagoske tvrdnje da vlast cuva radnike i njihova preduzeca dovode samo do produzetka agonije, u kojoj lagano odumire postojeca privredna struktura. Zaposleni u drustvenim preduzecima zbog toga ce na kraju ipak ostati bez svojih radnih mesta, ali ujedno i bez ikakve perspektive, a prilagodjavanje ce biti bolnije ukoliko se duze bude cekalo, zakljucuje mr Posarac.

Moglo bi se reci, bice gladni i jadni, a sa akcionarskim knjizicama u ruci.