GDE JE DANAS CVETKO RISTIC, CIJI SU OTAC, MAJKA, BRAT I SESTRA POGINULI U BOSANSKOM RATU

"Ne mogu zaboraviti ni oprostiti onima koji su ubili moje roditelje, brata i sestru, ali moram ziveti dalje, moram nesto planirati", kaze danas 18-godisnji Cvetko Ristic, sticenik Doma za sirocad "Petar Radovanovic" u Uzicu

Ako postoji milion razloga da covek mrzi rat, danas 18-godisnji Cvetko Ristic - rodom iz sela Kusici kraj Skelana - ima, sigurno, jedan razlog vise.

Rat u Bosni uzeo je ovom, danas vec stasalom momku sve sto se uzeti moze, ostavljajuci ga da svake veceri, u kutku male sobe Doma za sirocad "Petar Radovanovic" u Uzicu, luta mislima u svoje rodno selo i svoju kucu gde je do 16. januara 1993. godine ziveo sa ocem Novakom, majkom Ivankom, sestrom Mitrom i bratom Micom, koje su toga jutra usmrtile, kako se kasnije saznalo, diverzantske jedinice pod komandom Nasera Orica.

Ratnu tragediju porodice Ristic svojevremeno je zabelezio novinar RTS-a, Miodrag Popov, i taj reporterski zapis je ostao u secanju po, izmedju ostalih slika i reci, obecanjima tada golobradog decaka da ce zavrsiti Voju akademiju, pa ce, onda...

Bile su to, treba reci, slike i reci zbog kojih su mnogi ljudi, te iste veceri, pakovali ranceve, a, opet, neki drugi Srbi su zanocili sa mislima kako da pomognu decaku koji je ostao sam na zgaristu svoje kuce pored Drine. Najvise je, medjutim, bilo onih ljudi sto su, te veceri, prokleli i rat i, kao sto danas kaze i Cvetko - "njih trojicu", a nista manje i televiziju koja je uspesno "pozela" ono sto je posejala.

Sanjam

Visok (kaze - 188 santimetara), lepuskasti crnokosi mladic, kojeg, rece njegov domski vaspitac Miodrag Nikolic - "devojke obozavaju", Cvetko Ristic je istovremeno i dobar djak. Planira, veli, da zavrsi trecu godinu, pa posle, neodlucno ce - "mozda u cetvrtu godinu, mozda... ne znam, jos nisam odlucio, premda bih voleo da odem negde odavde, najpre u Nemacku kod ujaka, da vidim kako je tamo. Ne, u Skelane i selo ne idem. Bio sam pre nekoliko meseci, ali nije to ono... a i tamo nemam vise nikoga".

Nakon smrti roditelja, brata i sestre, Cvetko je jedno vreme proveo kod ocevog prijatelja Radivoja Jovanovica u Bajinoj Basti, gde je zavrsio osmi razred, a potom ispunio svoju zelju i upisao sa na Vojnu gimnaziju u Beogradu. "Zavrsio sam prvu godinu, ali sam pred kraj druge godine napustio i Internat u Humskoj 22, i vratio se u Bajinu Bastu. Kako da vam to kazem, a da me ne shvatite pogresno? Zeleo sam tada da postanem ono, znate, vojnicina, da odmah po dolasku u skolu pocnem da ucim te vojnicke vestine, ali toga nije bilo, samo puno teorije i tek ponesto o vestinama. To nije bilo ono sto sam zeleo, a bilo je i jos nekih razloga zbog kojih nisam hteo da nastavim gimnaziju, iako su mi mnogi govorili da ostanem", gotovo pravdajuci se prica Cvetko i pomalo nervozno pretura po audio kasetama. "Slusam 'dugmice', Halida Beslica, Merlin, Colu, Valentino..." i naredja jos neka sarajevska imena.

"Onda sam u jesen 1995. godine dosao ovde, u Dom "Petar Radovanovic" i eto, dobro mi je, imam drustvo i u Domu i van Doma... Retko im pricam o ratu i tome sto se dogodilo. Ponekad me ovde u Domu nesto pitaju, samo, znas, ovde u Domu svi imaju svoju pricu koju jedino zele sebi ispricati".

"Pravi Bosanac"

Vaspitac u Domu, Miodrag Nikolic hvali Cvetka i kaze da je njegov "sticenik" "pravi Bosanac, veseljak i dobar fudbaler, centarfor". Nikolic, inace, i sam izbeglica iz Tuzle, smatra da je Cvetku i deci koja na razne nacine dele Cvetkovu sudbinu "potrebno omoguciti da po zavrsetku srednjoskolskog obrazovanja ili dobiju posao, ili nastave skolovanje. U protivnom", tvrdi Nikolic, "ta deca nemaju drugog izbora nego na ulicu".

Cvetko Ristic je stasom i umom daleko blizi coveku, nego decaku. Iza njega je velika tragedija u kojoj su stradali svi oni koje je voleo, a ispred njega decenije zivota i mnogi putevi. Kojim ce se od tih puteva zaputiti - posve je neizvesno, premda, da moze da bira, sigurno bi izabrao najbolji put. Ovako...

Drzimo ti palceve, centarfore!

Zoran Tmusic