VISEGRAD, U SENCI DREVNIH CUPRIJSKIH LUKOVA, CEKAJUCI NOVE IZBEGLICE IZ HERCEGOVINE

Vecina izbeglih Srba iz Konjica ne zeli da se vrati "u stari zavicaj", smatrajuci da bi to znacilo "novi rat"

"A sta da ti kazem.Tesko je. Mi se i snalazimo, al mi nije jasno od cega zivi ovaj nas jad od izbeglica", rece nam jedan covek u centru Visegrada, pored Robne kuce "Visegradjanka", tupo zagledajuci oronulu kucu preko puta iz koje je grupa ljudi, marljivo i posveceno kao da joj sam zivot zavisi od toga, iznosila dzak "necega".

Pre nego nam je objasnio kako da dodjemo do najveceg izbeglickog centra u gradu, ciju je cupriju proslavio jugoslovenski nobelovac Ivo Andric, nas prvi sagovornik objasnjava da je ovaj grad sezdesetih godina ovog veka "po zvanicnom popisu, imao vise Srba nego Muslimana". Pre najnovijeg rata medju "jugoslovenskom bracom", u gradu koji je brojao 22 hiljade stanovnika bilo je oko 70 odsto Muslimana. U senci drevnih cuprijskih lukova nad Drinom danas zivi "samo" oko 18 hiljada ratom unistenih, osirotelih i ubogih Srba.

Humanitarna katastrofa

Ovaj bugarski lekar, koga svi u Visegradu zovu jednostavno "doktor Bugi", bio je asistent Vojno-medicinske akademije u Varni, pa direktor bugarske bolnice u Libiji, te lekar u privatnoj ginekoloskoj klinici u Severnoj Karolini u SAD. Odatle je, marta 1993. godine, dosao u srpsku bolnicu na Borackom jezeru koju je "poslednji napustio".

On iznosi medicinsku ocenu da je "nas narod u ovom izbeglickom centru potpuno fizicki i psihicki iscrpljen". Prema njegovim recima, uprkos trudu opstine Visegrad i Visokog komesarijata za izbeglice, izbeglice imaju samo minimum minimuma smestaja i hrane.

"Nase Udruzenje je ovih dana zatrazilo prijem kod visokog predstavnika UN Karla Bilta ili njegovog zamenika Mihaela Stajnera kako bi ih upozorili da izbeglice iz RS nemaju isti tretman kao ostali ljudi iste sudbine iz drugih delova Bosne. Takodje cemo ih upozoriti da predstavnici medjunarodne zajednice i UHCNR u poslednje vreme vrse pritisak na izbeglice iz Konjica da se vrate u svoje etnicki ociscene krajeve. Takav pritisak bi morao da prestane jer se ne mogu ljudi, koji su tamo preziveli sve ratne uzase i imali zloglasni logor Celebici, prisiliti da zbog tudjih interesa napuste novi zavicaj, koji su manje ili vise dobrovoljno izabrali", gorljivo nastavlja Nikolov i kaze da se ne sme dozvoliti da posle svega sudbina izeglih iz Konjica bude neizvesna.

"Situacija ce u narednom periodu biti jos teza jer ne samo da 99 odsto izbeglih Srba ne zeli da se vrati u konjicki kraj, nego ce nam ovde pristici jos oko hiljadu ljudi iz Hercegovine, koji su po Dejtonu izgubili svoj prostor. Stalno me zovu ljudi i mole: 'Daj, Jovo, makar baraku, ovde potraje neizdrzivo, ne mozemo ni da se prehranimo'", kaze Jovo Savic iz Konjica i tvrdi da bi "svako vracanje na konjicki prostor znacilo novi rat".

Svedok

"Pitala sam decu, koja su hvala Bogu ostala ziva, da li da svedocim o tom uzasu i ponizenjima pred ocima celog sveta. Oni su mi rekli da idem, dignem glavu, i bez stida ispricam istinu. Rekla sam tim ljudima iz Haga, koji su bili sasvim obicni i normalni, da su nas psihicki i fizicki mucili, iznurivali nehigijenom, gladju, silovali. Za to vreme sam izgubila 34 kilograma i jos ne mogu mirno zaspati. Jos su mi u usima njihove reci, psovke, vrisak, cika i jad", govori ova sredovecna zena.

"Doktor Bugi" se potom udaljava od dramaticnih prica iz ratne proslosti i govori kako su i njega pre nekoliko dana, kada se vracao iz Bugarske, na jugoslovenskoj carini, drzali "zarobljenog" vise od deset casova. "Donosio sam 500 pari cizama i carapa iz Bugarske za nas narod, i to kao da je bio problem. Morao sam u beskraj da cekam na dozvolu prelaska, dok je pored mene bez ikakvih problema prolazilo na stotine autobusa sa svercerima. Ali to su vec nasa, srpska posla", kaze Nikolov.

Nas sagovornik nam opet pokazuje Robnu kucu "Visegradjanka" koja je "nesudjena dzamija". Prema njegovim recima, Muslimani su poceli da je grade, a da Srbi uopste nisu shvatali sta nice u centru grada. "E, sad je to nasa Robna kuca. Minaret na kojem je trebalo da peva hodza smo samo, onako napola, zazidali i ispred njega izgradili terasu na kojoj se moze popit dobra kafa", kaze on.

I dok pri odlasku ka granici izmedju nove Jugoslavije i njenog nekadasnjeg dela, iza naseg malenog automobila jugoslovenske marke ostaje sruseni, pa obnovljeni spomenik Andricu, komentarisemo kako je gradnja "prijateljskog" mosta nad Drinom proslost, a izgradnja "Visegradjanke" sa zatupasto isecenim minaretom, usred "bratskog" ratnog jada, njen cinicni nastavak.

Zorica Miladinovic