BRITANSKI KNJIZEVNIK KRISTOFER HOUP U BEOGRADU

"Beli Juznoafrikanci su dugo bili svetske parije - status koji smo sa olaksanjem prepustili Srbima. Nacionalizam je bolest koja ubija bolesnika, ali cesto i clanove porodice", kaze Kristofer Houp, britanski pisac juznoafrickog porekla

Ivica Bizetic

Ugledni britanski knjizevnik juznoafrickog porekla Kristofer Houp, ponovo je boravio u Srbiji tokom prosle nedelje. Pisac koji inspiraciju za svoja dela nalazi u konstantnoj opsesiji - putovanjima, Houp je dobitnik velikog broja knjizevnih nagrada: "Pringle Prize" Engleske akademije Juzne Afrike, "Cholmonderledz Award" koju dodeljuje Drustvo knjizevnika, "Art Council Bursardz", "Srebrno pero" Medjunarodnog PEN-a, "David Higham Prize" i "Whitbread" (za prozu), "CNA Award"...

Pored poezije i proze, Kristofer Houp se bavi i publicistikom, cesto saradjuje sa BBC, a pise i za veci broj novina i casopisa. Ipak, njegova osnovna preokupacija su putovanja, na kojima je, kako sam kaze, cesto svedok dogadjajima za koje mu je tesko da poveruje svojim usima, pa ih zato zapisuje. Interesovanje za fenomen nacionalizma ima korene u njegovoj licnoj istoriji; mada britanski drzavljanin, Houp je najveci deo zivota proveo u rodnoj Juznoj Africi, okruzen sa svih strana rasizmom, sovinizmom, nacionalizmom i plemenskom mrznjom, eksponiranim u najgorim oblicima.

Razgovor sa gospodinom Houpom smo zapoceli njegovim vidjenjem Srbije danas, u odnosu na Srbiju kakvu pamti iz 1992. i iz kasnijih poseta nasoj zemlji.

Kristofer Houp: Kada sam prethodnih godina putovao po prostorima koje sada nazivamo ex-Jugoslavijom, bio sam vrlo nesrecan. Jer, registrovao sam sve ono cega sam se nagledao i naslusao u mojoj rodnoj Juznoj Africi: mi smo najbolji, imamo najdivniju zemlju, najvece naucnike, najbolje sportiste, niko ne moze da se poredi sa nasom prirodnom superiornoscu - mi nismo samo u prednosti nad drugima, vec smo pravi bastion Zapada, okruzen neprijateljima.

Ono sto mi je takodje bilo poznato jeste pitanje decibela i nomenklature. U Hrvatskoj su mi svi govorili kako ih ne razumem - a moji sagovornici su bili i Hrvati i Srbi - i svi su govorili povisenim glasom, i slusao sam samo o krvi i o tlu i o nezavisnosti, i kako je ona "druga strana" mnogo gora.

Zemlja u kojoj sam se rodio nije bila prava drzava (u smislu legitimiteta), vec se radilo o politickoj nakazi, izmisljenoj u korist jednog plemena, a odrzavanoj zahvaljujuci policiji i zastavi i himni i ljudima koji su glasno govorili. Bili smo svetske parije - status koji smo, sa olaksanjem, prepustili vama Srbima.

Demokratija u drzavnom vlasnistvu

Rec je o nekakvoj nacionalizovanoj, iz centra upravljanoj, specijalno oblikovanoj jugoslovenskoj demokratiji u drzavnom vlasnistvu. To je kao kada bi neko odlucio da mozete da imate samo malo slobode; a imati "samo malo slobode" je kao kada bi zena mogla da bude "samo malo trudna".

Ja sam stalno - kao u bibliji - "stranac, u stranoj zemlji". Imam privilegiju putnika koji stice jasniju i cistiju sliku od onih koji tu stalno zive. Mislim da je ceo prostor bivse Jugoslavije jedna od onih teritorija koje nisu izabrale trenutak u istoriji, vec su u jednom momentu izabrane od istorije: da svetu ponude metaforu ili primer ili da iznenade - narocito ovo poslednje. Naravno, promene koje se poslednjih meseci ovde desavaju nisu samo crne ili samo bele, i nista tu nije jednostavno.

Nasa Borba: Na predavanju pod nazivom "Nacionalizam i putnik", koje ste odrzali u citaonici Britanskog saveta, definisali ste partiju na vlasti u Srbiji kao "nacional-socijaliste". S druge strane, srbijansku opoziciju takodje dozivljavate kao (u najvecoj meri) nacionalisticku.

K. H.: Ja sam na nacionalizam alergican. Izuzetno je vazno da li ce se opozicija u Srbiji postaviti prema nacionalizmu drukcije od vlasti. Postoji razlika izmedju nacionalizma koji se sastoji od ponosa usled nacionalne pripadnosti (u formi patriotizma) i oholosti koja sadrzi netolerantnost, i koja se izrazava kroz agresivni nacionalizam - nacionalizma koji druge a priori dozivljava kao neprijatelje. Nacionalizam ne vidim kao politicku poziciju, vec kao bolest - i to bolest koja ubija bolesnika; na zalost, rec je o bolesti koja cesto poubija vise clanova porodice pre nego sto je izlece.

Drzave su kao veliki brodovi: kako god hteli da manevrisete, to je nemoguce izvesti naglim i brzim zaokretima. Potrebno je vreme, a to vazi i za Srbiju. Na zalost, Srbi su sada u istoj poziciji kao sto su to dugi niz godina biti beli Juznoafrikanci. Bilo da podrzavate zvanicnu politiku ili ne, svi vas identifikuju sa tom politikom, o kojoj svet ima vrlo lose misljenje.

Juznoafrikanci su dugo bili tretirani kao nacisti novog doba, a mnogi od nas to nisu zasluzivali. Gradjani Srbije ce primetiti da ih sada, kada odu u neku drugu drzavu, niko ne pita cime se bave, vec ih njihovi sagovornici dovode u poziciju portparola koji treba da zna sve o svemu i da ume da objasni sve sto se desava u njegovoj zemlji.

Fenomen "Saulove promene"

K. H.: Za mene je posebno fascinantno pitanje ljudi koji su (sto nije samo srpski specijalitet) do nedavno zastupali odredjene stavove, da bi sada bili na dijametralno suprotnim pozicijama. Neverovatno je da se neko, ko je do skora bio npr. clan komunisticke partije, pa cak i drzavnog i partijskog establismenta, preko noci transformise u opozicionara. Cudo je da posle Drugog svetskog rata u Nemackoj nije bilo nacista. Cudo je da su sada, kada je predsednik Juzne Afrike Nelson Mandela i kada imamo demokratski izabranu vladu, dojucerasnje pristalice aparhejda i rasne segregacije - a treba naglasiti da je tu politiku podrzavala vecina bele populacije - jednostavno nestale. Isto se desava poslednjih godina u Srbiji i na prostoru cele bivse Jugoslavije.

Kada pitam ljude kako je to moguce, oni mi kazu: "Ti to ne razumes, to je politika, ljudi se adaptiraju, ljudi se menjaju". Medjutim, takvi odgovori me ne zadovoljavaju. Posebno je problematicno shvatiti one koji su bili deo establismenta, i koji su ne samo sa entuzijazmom propagirali odredjene ideje, nego su cak trazili od drugih da ih prate. Njih uvek pitam: "Da li ste lagali onda, ili lazete sada?"

Nasao sam poseban izraz za taj fenomen: to je "Saulova promena". Znate, kada je Saul bio Rimljanin, on je fanaticno proganjao hriscane i ubijao ih. Onda je na putu za Damask doziveo prosvetljenje i - postao apostol Pavle. Nije sporno da je bio efikasan kao hriscanin, isto kao sto je bio "efikasan" pre toga. Medjutim, problem je u tome sto se nije izvinio! Po mojim kriterijumima, trebalo je da se povuce u manastir i da tamo okajava grehe iz proslosti.

Samo je dobrota superiorna

K. H.: Najbolja definicija kojom mogu da se zapuse usta nacionalistima, sovinistima ili rasistima je Betovenova misao da je jedini oblik superiornosti koji priznaje - dobrota. Uz to, mislim da je pravi odgovor nacionalistima humor. Ismevati njihove iluzije, po kojima su bolji i vredniji samo zato sto pripadaju nekoj klasi, naciji ili rasi, karikirati ono cemu se neobjektivno dive i cemu se bez mere i ukusa dice - to je, po meni, najefikasniji nacin da ih nateramo na razmisljanje. Setimo se Caplinovog "Velikog diktatora". To je mracna komedija. Medjutim, ljudi su se do iznemoglosti smejali njegovom karikiranju Hitlera i nacizma, i to je bilo sjajno. Verujem da je to mnogo bolje nego krenuti frontalnim napadom na nacionalizam.

Naravno, svi nacionalisti pate od istog oblika neprincipijelnosti, koja se ispoljava tako sto MI mozemo da kazemo za nasu naciju sve najgore, jer smo svesni nasih mana; ali, ako drugi primete te iste mane i skrenu nam paznju na njih - e, onda nas oni mrze. Britanci zaista uzivaju u smejanju na sopstveni racun; ono sto ne podnose je da im se drugi smeju. Potrebno je da samo malo procackate po necijim slabostima i oseticete odmah zestoku reakciju. Tako je sa ljudima, tako je sa nacijama.

Interesantno je da su najveci ljudi u istoriji bili izuzetno kriticni prema svojoj naciji. Kada su Nemci u pitanju to nalazimo kod Getea, u slucaju Francuza kod Voltera, a ako je rec o Englezima kod Svifta. Smatram da se kod njih radilo o konstruktivnoj kritici i da su njeni koreni u ljubavi prema svojoj zemlji ili narodu, a ne u mrznji. Mislim da je to pravi patriotizam. Medjutim, cinjenica je da su mnogi od tih i takvih licnosti zadobili odgovarajuce priznanje u svojoj zemlji - tek posle smrti. Za zivota su ih cesto tretirali kao izdajnike.