Duh velikog brata

Misa Brkic

Ako je po onoj narodnoj "da se prvi macici bacaju u vodu", onda ni ova druga verzija Zakona o informisanju ministarke Milentijevic i njenih gazda ne zasluzuje bolju sudbinu - treba je baciti na smetliste potrosenih ideja.

U takozvanoj javnoj raspravi, kojoj se ministarka trudila da da oreol demokratske, slusala se samo i iskljucivo jedna strana. Ona kojoj ideoloski i politicki pripada Radmila Milentijevic. Nista u "drugoj verziji" nema od onoga sto je receno i napisano van vladajuce partijske i drzavne nomenklature. U tom smislu, ovaj dokument i ako bude usvojen nece biti zakon drzave Srbije, svih njenih gradjana i novinara, vec i pre svega, jos jedan ocigledan dokaz kako rezim groznicavo pokusava da ojaca i sacuva poljuljane vlastite pozicije i sebe promovise kao vodecu snagu srpskog drustva.

Svestan, medjutim, sve vece marginalizacije i gubljenja ugleda i na domacem terenu, rezim je uplasen i trudi se da ideoloskom mimikrijom kroz zakonska resenja predstavi sebe kao "probudjenog demokratu", ali i da istovremeno sacuva sebe i svoju partijsku morfologiju od bilo kakvih i stvarnih demokratskih reformi. Prva verzija Zakona o informisanju predstavlja zato pravi lik i delo srpskog rezima - rigidan, dogmatski, nadmen, bahat, netolerantan i totalitaran. Otuda u prvoj verziji takve konzervativne stavke o ogranicavanju konkurencije i zute trake za nevladine medije i novinare. To je prava, istinska legitimacija srpskih socijalista, koji su zatim uz pomoc uvezene ministarke kobajagi organizovali javnu raspravu na besmislenim skupstinskim panelima i u dve-tri srbijanske varosi. Uvek je ministarka Milentijevic u takvim prilikama bila medju svojima i to su najpre bili skupovi istomisljenika, a u javnosti je trebalo da ostane utisak kako su neki od njih liberalnijih shvatanja i da ce ta struja medju socijalistima pobediti.

Tek kad je "nasa" ministarka otisla medju "svoje" u Ameriku, dobila je po prstima. To sto je cula od Amerikanaca, mogla je da je htela da cuje i od ovdasnje demokratske javnosti. Ali, tek medjunarodni pritisak naterao je ministarku Milentijevic i njene nalogodavce da "prvu verziju" redizajniraju, ali nikako i da sustinski promene. Zato ova "druga verzija" nikako nije plod domace javne rasprave, koje zapravo nije ni bilo, vec medjunarodne sramote koju je "prva verzija" dozivela.

Ali, srpski socijalisti ne bi bili ono sto jesu ako ne bi stalno pokusavali da podvaljuju. Zato je i "druga verzija" Zakona o informisanju samo ideolosko "kukavicije jaje" koje bi trebalo, navodno, da pokaze koliko su socijalisti otvoreni za dijalog i iskreno demokratski orijentisani.

Tacno je da "druga verzija" odise sa manje bahatosti i netrpeljivosti prema nevladinim medijima, na nivou retorike. "Lukavstvo zarobljenog uma" vladajuce partije u Srbiji ocituje se u jednoj vrsti dogmatske i autoritarne pitomosti ispod koje, ipak, neskriveno viri zelja da se slobodni mediji ukrote i kastriraju kako ne bi narusavali idilu "prosperitetnog i demokratskog razvoja Srbije" pod dirigentskom (i policijskom) palicom Milosevica i njegove partije.

U "drugoj verziji" nema jakih reci i ideoloske ostrascenosti prema nevladinim medijima, kao u prvoj varijanti. Ali, ima mnogo otvorene alavosti da se sve drzi pod kontrolom i rigidno kaznjava bas kao u argentinskoj "Zvanicnoj verziji". Otuda je polovina Zakona posvecena novinarima, njihovim obavezama i odgovornostima za narusavanje zvanicnog cudoredja i zadiranje u nemoralnu stranu drzavne i partijske oligarhije. Sve je propisano i tako regulisano da ubije novinarsku kreativnost, istrazivacki duh, preduzimljivost i slobodu. Ako se ova verzija usvoji kao Zakon, novinari nevladinih novina, radio i TV stanica bice svedeni na profesionalni status rezimskih propagandista. Drugim recima, vlast i ministarka Milentijevic pokusavaju na kraju dvadesetog stoleca da jednim zakonom kloniraju novinare u Srbiji prema svojim ideoloskim i politickim zamislima.

Onaj ko je sustinski unosio "izmene i dopune" potpuno je bio svestan cinjenice da su nevladini mediji na pragu prevlasti nad rezimskim u javnom mnjenju i da sada jednim sofisticiranim potezom treba zaustaviti ozbiljno istrazivacko novinarstvo. Pri tome je socijalistima isla naruku druga cinjenica - sve prisutnijeg tabloidnog i senzacionalistickog novinarstva koje je u ovdasnje javno mnjenje unelo petparacki, cicvaricevski i burazerski model informisanja. Drzava, medjutim, nema razloga (naravno, ako zeli da bude demokratska) da posebnim zakonom gusi takvu pojavu. Postoje sudovi i krivicno zakonodavstvo za kaznjavanje, a s druge strane, postoji trziste koje takve medije svuda u svetu svodi na pravu meru.

Ne moze se zato po meri tabloida praviti ozbiljan zakon o informisanju u kojem se od novinara trazi da budu sveci i jedini odgovorni za haoticno stanje u zemlji. Kad bi se zakon sa slicnim uzusima doneo i primenjivao, na primer, za predsednika drzave ili premijera - u smislu odgovornosti za javno delovanje - obojica bi vec robijali sa teskim vremenskim kaznama.

"Drugu verziju" takodje treba odbaciti. Ona je, s jedne strane, proizvod narastajuceg straha socijalista da gube kontrolu nad javnim mnjenjem, a s druge strane, podli pokusaj da se u meksem demokratskom pakovanju proture tvrde namere "velikog brata" za sveopstom kontrolom i administriranjem u informisanju. I posle ove verzije ostaje ocena da socijalisti nisu u stanju da o informisanju javnosti razmisljaju na civilizovan nacin, vec samo u crno-belim kategorijama "nasih" i "njihovih". Ovakvi kakvi su, oni jednostavno nikada nece umeti da srpsko drustvo povedu ka istinskim demokratskim reformama.