OSVRT NA NACRT ZAKONA O SVOJINSKOJ TRANSFORMACIJI

Dejan Soskic

Jugoslavija se, sa nepotrebnim zakasnjenjem od gotovo jedne decenije, konacno ozbiljno nalazi pred procesom svojinske transformacije i privatizacije. I to je dobro.

Nije dobro, medjutim, ako se sada pocine greske koje ce kompromitovati proces privatizacije i nas privredni sistem uciniti nedovoljno efikasnim.

Kakva mora biti jugoslovenska privatizacija ?

Prvo. Nasa zemlja je vec isuvise vremena izgubila odrzavajuci privredni ambijent koji podrazumeva nisku i nedovoljnu efikasnost privredjivanja. Jugoslavija je zbog toga u visedecenijskoj privrednoj krizi a Jugosloveni, u najvecem broju, na nivou siromastva. Jasna svojinska struktura: drzavna i privatna, sa izrazito naglasenijim ucescem ove druge, predstavlja prirodni ambijent i preduslov funkcionisanja najefikasnijeg sistema privredjivanja - trzisnog sistema. Te preduslove treba stvoriti sto pre. Odlaganje ili dugotrajnost privatizacije isto je sto i osuda najveceg dela stanovnistva na dodatno i nepotrebno siromastvo. Dakle, svojinska transformacija mora biti brza.

Drugo. Drustvena svojina, koja je predmet svojinske transformacije, mora, po okoncanju ovog procesa, u najvecoj mogucoj meri da bude u svojini onih koji imaju prava na nju. Ovaj momenat pravednosti nije posledica nicijeg altruistickog hira, niti samo zelje da se ispravljaju ranije nepravde, vec objektivne nuznosti. Ako zelimo da afirmsemo principe pravne drzave, proces privatizacije mora da bude legitiman i pravedan. Narocito je bitno uvideti da samo tako proces privatizacije moze biti dugovecan, jer ce se njegovom legitimnoscu minimizirati socijalni otpori i obezbediti da kao, opste drustveno prihvacen, proces ostane trajan i nereverzibilan.

Ko moze biti vlasnik drustvene svojine?

Odgovor na to pitanje mozemo dobiti ako se podsetimo da su osnovni izvori stvaranja i uvecavanja drustvene svojine bili:

- preuzimanje drzavne imovine Kraljevine Jugoslavije;

- oduzimanje, sa i bez naknade, imovine stranaca;

- prisvajanje imovine Jevreja stradalih u Drugom svetskom ratu;

- oduzimanje, bez naknade i sa nepravednom naknadom, imovine domacih lica;

- primanje pomoci i kredita iz inostranstva;

- investiranje iz centralih saveznih i republickih investicionih fondova kao i iz fondova za razvoj nerazvijenih podrucja;

- prelivanje od dinarskih stedisa privredi, to jest poklonima iz realno negativnih kamatnih stopa na kredite odobrene privredi;

- prelivanje od deviznih stedisa privredi, to jest zamrzavanjem devizne stednje;

- nevracanje odobrenih kredita;

- odlucivanje radnika u korist akumulacije pri odredjivanju srazmere akumulacije i licnih dohodaka u cistom dohotku samoupravnih preduzeca.

Dakle, privatizacija mora da bude pravedna. Legitimni pretendenti na drustvenu svojinu u Jugoslaviji su: drzava, stari vlasnici, stranci, stare devizne stedise i svi gradjani ukljucujuci penzionere, poljoprivrednike, zaposlene i nezaposlene.

Trece. Kao rezultat privatizacije domaca preduzeca moraju biti efikasnija. Ona ce to biti samo uz jasno definisanu strukturu vlasnistva i upravljanja. Takva struktura podrazumeva stvaranje pravnih korporativnih preduzeca u kojima kompetentni i, po vlasnickom udelu, znacajni privatni vlasnici mogu da kontrlisu menadzere u ispunjavanju njihove ciljne funkcije - dugorocnog maksimiziranja profita tj. maksimizacije svojine akcionara. Samo tako, kroz afirmaciju aktivnog eksternog privatnog korporativnog vlasnistva, i uz pomoc relativno razvijenog finansijskog trzista koje je i trziste korporativnog upravljanja, mozemo ocekivati efikasnije funkcionisanje domace privrede.

Dakle, privatizacija u Jugoslaviji mora da bude brza i pravedna i da stvori osnove efikasnog upravljanja preduzecima sa akcentom na razvoj finansijskog trzista kao medijuma efikasne alokacije kapitala na makro nivou.

Da li Nacrt zakona o svojinskoj transformaciji uvazava gore navedene ciljeve?

Prvo. Nacrt zakona polazi od neobaveznosti svojinske transformacije i od autonomnosti odlucivanja preduzeca o upustanju u taj proces. Time se ostavlja mogucnost da neka preduzeca na neodredjeni rok ostanu u drustvenoj svojini. Ona koja i udju u proces, zbog favorizovanja prodaje u Nacrtu zakona, verovatno ce se suociti sa nedostatkom realne traznje. Predlagac zakona kao da je bio svestan ovog problema pa je predvideo nekoliko visemesecnih, licitacionih krugova do konacnog izlaska na berzu i veovatnu rasprodaju u bescenje. Dakle, Nacrt zakona ne podrazumeva obaveznost i brzinu svojinske transformacije, drugim recima, nepotrebno prolongira privrednu agoniju ove zemlje.

Drugo. Nacrt zakona predlaze svojinsku transformaciju koja nije legitimna. Kao vlasnici, po osnovu ovog nacrta, javice se najvecim delom zaposleni u preduzecu. To je, mozda, dobro sa aspekta motivacije i odgovornosti na poslu, ali dominantno interno vlasnistvo nije legitimno s aspekta nastanka i uvecanja drustvene svojine.

Zaposleni radnici mogu biti zasluzni samo za poslednji, gore navedeni, izvor stvaranja drustvene svojine. Ali ni tu ne u celosti. Naime, samoupravna preduzeca su bila poznata po vrlo niskim nivoima akumulacije. Zbog toga je osamdesetih godina, ali i ranije, bilo govora o uvodjenju minimalnih obaveznih stopa akumulacije jer su radnici, po pravilu, izmedju akumulacije i licnih dohodaka birali ove druge. Pa i tamo gde su i izdvajali zadovoljavajucu akumulaciju, najcesce su imali i visoke licne dohotke, a i jedno i drugo, pre kao posledicu svog monopolskog polozaja na trzistu nego "samoupravljanja i samoupravnog sporazumevanja".

Uz to, s aspekta same definicije drustvene svojine kao svojine svih gradjana ravnopravno dostupne svima, predlozeno dominantno vlasnistvo zaposlenih izgleda kao nagradjivanje vec privilegovanih. To otuda sto oni jesu a drugi nisu uspeli da se zaposle. Zbog definicije i sustine drustvene svojine, dominantno vlasnistvo zaposlenih bilo bi nepravedno prema poljoprivrednicima, nezaposlenima kao i zaposlenima u sektoru opste i zajednicke potrosnje. Stoga, Nacrt zakona, favorizujuci internu privatizaciju, ne podrazumeva legitiman proces svojinske transformacije.

Trece. Dominantno interno vlasnistvo je ekonomski efikasno.

Radnici kao dominantni vlasnici nece biti spremni da otpustaju visak zaposlenih cime se narusava osnovni cilj funkcionisanja preduzeca - profitabilnost. Dominantno interno vlasnistvo, dakle, umanjuje troskovnu efikasnost, pa time, i vitalnost preduzeca.

Radnici kao dominantni vlasnici ce, po pravilu, pre sebi isplacivati prihode (plate, dividende, regrese, kredite, pomoc...) nego sto ce investirati u uvecavanje preduzeca. Time se u privredi, dominantno oslonjenoj na ovakak svojinski aranzman, prekomerno uvecavaju kupovni fond potrosnih dobara tj. agregatna traznja, a time i usporava privredni rast. Dakle, privreda dominantno oslonjena na interno vlasnistvo ima urodjene sklonosti ka usporavanju privrednog rasta. Radnici kao dominantni vlasnici preduzeca javili bi se sa obe strane pregovarackog procesa o odredjivanju nivoa plata. Tako bi bili u poziciji da podizanjem plata profit preduzeca svedu na nulu, ostavljajuci spoljne investitore bez dividendi. Znajuci to, investitori, po pravilu, ne ulazu u takva preduzeca. A ako je interno vlasnistvo dominantan svojinski aranzman, onemogucava se razvoj trzista kapitala kao medijuma za efikasnu alokaciju kapitala na makro nivou. Stoga, dominantno interno vlasnistvo istiskuje preduzece van trzista kapitala i, na nivou privrede u celini, onemogucava razvoj finansijskog trzista.

Dakle, Nacrt zakona o svojinskoj transformaciji nudi model koji nije dovoljno brz, nije legitiman i ne vodi dovoljnom podizanju efikasnosti preduzeca i afirmaciji finansijskog trzista. Opravdana su strahovanja da ovakav Nacrt zakona privredu vodi samo u redefinisani samoupravni corsokak.

Nama treba zakon koji bi uvazavao neophodnost brzine, pravednosti i podizanja efikasnosti upravljanja preduzecima uz razvoj i afirmaciju finansijskog trzista. Vlasnistvo zaposlenih, radi njihove motivisanosti, ne mora se iskljuciti ali se mora ograniciti (najvise do 20 odsto). Pri tome se mora poci od realnosti odsustva domaceg i inostranog kapitala i uvazavanja cinjenice da je prodaja, kao model svojinske transformacije, a da ne bude u bescenje, moguca tek kansije, po sredjivanju ekonomske i politicke situacije u zemlji, i to, pre svega, u funkciji restitucije i namirivanja starih deviznih stedisa. U prvo vreme akcenat mora da bude na trenutnom ukidanju drustvene svojine, privremenom i trajnom nominovanju vlasnika, ponudi namirivanja poverioca (domacih i inostranih) akcijama preduzeca, dokapitalizaciji penzionih fondova i besplatnoj podeli ostatka drustvene svojine svim gradjanima kroz vaucersku privatizaciju posredstvom investicionih fondova. (Autor je asistent Ekonomskog fakulteta u Beogradu).