SRBIJA PRED PREDSEDNICKE IZBORE

Savremeni srpski nacionalisti ne vide da je Srbija na putu raspadanja. Boreci se za centralizam i odlucivanje u jedinstvenom parlamentu u Beogradu, oni neprekidno pothranjuju albanski separatizam i radikalizuju otpor Vojvodjana

Pise: Dragan Veselinov

Srbija nece imati dobrog predsednickog kandidata. Ako bi trebalo da takvoga da bilo koja beogradska partija, to nijednoj nece poci za rukom. Njihova dosadasnja politika, a posebno ledeni stavovi prema promeni politickog sistema u Srbiji, gotovo da diskvalifikuju do sada svako pominjano kandidatsko ime iz njihovih redova. A da neko nezavisan krene u trku, bilo bi samoubistvo. U stvari, u Srbiji traje predsednicka kriza jos od dolaska Milosevica na vlast, i ta je kriza proistekla iz promasene nacional-populisticke ideologije.

Vodece politicke snage u Srbiji su jos uvek veoma daleko od toga da shvate prirodu politickog ponasanja Beograda od 1918. godine do danas, i ne razumeju da je drzava Srbija, pocev od imena pa do raspodele teritorijalne vlasti, trusna konstrukcija. Ona tone jos od decembarskog ujedinjenja sa ostalim jugoslovenskim teritorijama 1918. godine, preko centralizma i velikosrpskih aspiracija. Isprva je trunula kao kraljevska dominacija srpskog elementa u celoj zemlji, koju je jedino federalizacija cele drzave mogla da spase. To su samo komunisti dobro shvatili i Radic- Macekovi Hrvati. Ali, kada su komunisti stvorili federaciju, oni nisu mogli, zbog prirode svoje ideologije, i da je ucvrste potpornim stubovima: demokratijom, privatnim preduzetnistvom i trzistem. Pad njihove ekonomije povukao je u ponor i njihov pravi doprinos politickoj istoriji jugoslovenskih naroda - federaciju.

Na putu raspadanja

Djindjic je nedavno kazao u Novom Sadu da je za vojvodjansku autonomiju, ali u okviru Ustava Srbije. To znaci da je protiv promena u raspodeli teritorijalne vlasti u Srbiji. Seselj je protiv bilo kakve decentralizacije, medjunacionalne ravnopravnosti i demokratije. Draskovic na predsednickim izborima nece imati nikakve sanse jer je nacionalisticki romantik ciji je originalni program spaljen u Hrvatskoj i Bosni. A steta je sto bi danas bilo koji predsednicki kandidat iz Vojvodine bio slabo prihvacen u Srbiji.

Srbija se tek cisti od ekstremne kriminalne vlasti i jos nije razumela da vec njeno ime - "Srbija", za mnoge ljude u pokrajinama ne znaci mnogo, i gotovo nista. Na Kosovu ce morati da se uspostavi cista nacionalna autonomija Albanaca na teritorijalnom principu, sa pravom veta lokalnih Srba na vecinsko odlucivanje Albanaca, dok ce Vojvodina morati da dobije politicku i ekonomsku samostalnost. Srbija ce biti federacija, u suprotnom, preti joj nezaustavljiv raspad.

U konceptu centralizovane Srbije, Vojvodina ne moze da promeni sadasnju raspodelu novca zbog nepovoljnog odnosa glasackih snaga. Ona, po izbornom zakonu, ima tri puta manje poslanika u Skupstini od Srbije i ovi je uvek kod raspodele novca preglasaju. Koncepcija jedinstvene Srbije znaci za Vojvodinu da njena imovina, prirodna bogatstva i novac potpadaju pod direktnu upravu Srbijanaca. Otuda protest protiv toga gura sada sve jace autonomaski pokret napred, i federalizacija Srbije je njegov prirodni zavrsetak.

U Beogradu nema predsednickog kandidata sposobnog da uoci da Srbija ide ka unutrasnjoj samoizolaciji i da veoma gubi na vremenu boreci se protiv federalistickog pokreta. Polaganje nada da ce Albanci i Vojvodjani odustati od svojih pozicija, zadrzava i njen ekonomski razvoj i udaljava je od medjunarodnih politickih institucija. Nikakav program navodno "demokratske Srbije" bez teritorijalne raspodele vlasti na Srbiju, Vojvodinu i Kosovo, nece zaustaviti jedino moguci rasplet osnovnih politicko-ekonomskih odnosa u Republici Srbiji.

Sa stanovista severne i juzne pokrajine, koalicija "Zajedno", do ovog trenutka, nije alternativni odgovor rezimu Slobodana Milosevica. Degeneracija ekonomskih potencijala Srbije i narastanje nepoverenja Vojvodjana u Srbijance, kao i odavno stvoreno, gotovo apsolutne ravnodusnosti Albanaca za probleme Srbije, moze sutra dovesti Srbiju do drzavnog pada na beogradski pasaluk.

Za Srbiju je najveca opasnost Vojislav Seselj. Bude li Milosevic otisao na mesto sefa jugoslovenske drzave, on bi mogao da ispod sebe ostavi Seselja, kako bi ocuvao cezarsku alijansu i duh cvrste ruke. Ta alijansa je u ovom momentu jos uvek jaca od opozicionih snaga, ali se i brzo topi. Glavno pojacanje opozicionim redovima je koalicija "Vojvodina", koja ubrzano privlaci apstinentsko biracko telo, mada kruni i Milosevicevo i Seseljevo telo.

Seselj bi mogao da dobije na predsednickim izborima, jer mu Draskovic i vodje ostalih beogradskih partija nisu po popularnosti ravni, iako ni on nema mnogo vise od 7-8 odsto glasova medju biracima. Verovatno bi Djindjic bolje prosao od njega, ali, ovome, izgleda, Draskovic ne da da se kandiduje za predsednika. Sa Seseljem kao predsednikom Srbije, u zemlji bi nastao haos, gradjanski rat i obnovili bi se sukobi u Hrvatskoj, kao i Bosni i Hercegovini. Takvu tragediju po Srbiju i ceo obliznji region mogli bi jedino Amerikanci da sprece, zabranjujuci Seselju da se kandiduje. Mogli bi da ucine ono isto sto su ucinili i sa Karadzicem, da ga optuze za ratne zlocine i zatraze njegovo izrucenje Haskom sudu.

Nov naziv drzave

Srbijanci ne bi tako lako mogli da se ogluse o novi naziv zemlje, a i ne bi imali posebnog razloga da ga izbegavaju, jer bi ih, u suprotnom, cekao nastavak dezintegracionih procesa, sto ni njima, ali ni stanovnicima obeju pokrajina ne bi bio interes.

Posebno je posle rasula u Albaniji naglo opao entuzijazam kosovskih Albanaca za separatisticki udarac. Ako bi se danas Kosovo ujedinilo sa Albanijom, to bi vodilo teskom ekonomskom regresu Kosova koje, ma koliko ono bilo siromasno, za bracu sa juga izgleda kao bogat i obecani plen. Prosli bi sa Albanijom isto onako kako sada prolazi Vojvodina sa Srbijom.

Dodje li do nastavka srpske golgote izborom destruktivnog kandidata za predsednika Srbije, a do toga gotovo da mora doci, nije nemoguce pretpostaviti i otvorenu intervenciju Amerikanaca i velikih sila u Srbiji, kako bi se sprecio gradjanski i nacionalni rat. Tada bi se, posle 80 godina od pokusaja velikih sila da Srbiji daju ratni teritorijalni plen i nacine je pouzdanim saveznikom u trusnom balkanskom regionu, njihova politika obrnula. Sveli bi je na nekadasnju velicinu utiskujuci joj zig srama zbog nesposobnosti da izadje iz nacionalistickog nasledja i odbaci strah od industrijskog drustva. Mada bi oni stvorili federalnu Srbiju, ili Srbiju sa federalnim autonomijama - bilo kako se one nazovu - ali bi Srbijanci poneli i preneli na potomstvo tesku kaznu za svoju nedalekovidost i nerazumevanje drugih.