Voznja izmedju Partije i Stranaka

Sa dolaskom visepartijskog sistema, u kojem je Partija nastavila da vlada nad Strankama, uslo je u modu i ostro repliciranje na staracko zanovetanje glede prevoza: "cuti, bre, za voo si glasao"! U medjuvremenu, Srbi su se uglavnom bavili uzvisenim pitanjima nacionalnog jedinstva i dostojanstva, zapadnim granicama Srpstva i donkihotovskom borbom protiv Novog Svetskog Poretka.

Teofil Pancic

Zoran Djindjic

Jedna od nezgodnih strana zivota u velikom gradu je cinjenica da udaljenost koju treba prevaliti izmedju tacke A i tacke B (recimo od kuce do radnog mesta) u urbanoj topografiji znatno prevazilazi ono sto precizni Englezi zovu "walking distance". Zbog toga su nareceni anglosaksonci svojevremeno i izmislili pojavu zvanu gradski prevoz. Kod nas je i ta stvar, kao i sve ostalo sto dolazi iz belog sveta, sasvim uslovno shvacena i prihvacena: moze prevoz, ali da se odmah vidi da je nas! To ce reci da prevoz mora da izrazava sve specificnosti naseg autenticnog pogleda na svet: da bude neredovan, zapusten, nepouzdan i uvek na rubu nestanka. O tome se uvek mnogo govorilo u prazno, mladi novinari-pripravnici u gradskim rubrikama ostrili su svoje pero kritickim crticama o tome da "sezdesetpetice" nema po pola sata pa onda dodju cetiri odjednom, kao svadba bozemeprosti, gradjani su gundjali, svercovali se i psovali aktuelnog gradonacelnika.

Sa dolaskom visepartijskog sistema, u kojem je Partija nastavila da vlada nad Strankama, uslo je u modu i ostro repliciranje na staracko zanovetanje glede prevoza: "cuti, bre, za ovo si glasao"! U medjuvremenu, Srbi su se uglavnom bavili uzvisenim pitanjima nacionalnog jedinstva i dostojanstva, zapadnim granicama Srpstva i donkihotovskom borbom protiv Novog Svetskog Poretka. Tek kada je aktuelna vlast, poznata pod sifrom "vratili smo dostojanstvo srpskom narodu", na svim frontovima dozivela katastrofalan poraz, i kada je veci deo opozicije poceo da nevesto glumi da nikada nije suflirao i navijao iz prikrajka da se ostvare njeni svenacionalni projekti, svi su se dosetili gradjanina pokornog koji je proveo Godine Raspleta zgrcen u nekom joga-polozaju, pritisnut znojavim ljudskim telima na 45 stepeni Celzijusa, u brekcucoj limenoj kanti koja je negde oko 1972. jos mogla da se nazove autobusom.

Svi oni koji su poslednji put usli u javno prometalo jos kao gimnazijalci dosetili su se da bi autobusko pitanje bilo zgodan povod za promociju vlastitog programa i dokazivanje upravljackih sposobnosti. Svi dobro znamo sta se desilo potom, jer "ostalo je istorija": Srbin - gradjanin i birac izabrao je jesenas aktuelnu vlast da mu i dalje vodi drzavu u istom pravcu u koji je i do sada gurao (a tu destinaciju je, u svojoj cuvenoj stihovanoj reportazi, slikovito opisao izvesni Dante Aligijeri), a njenim oponentima prepustio da se bakcu sa sitnicama koje (gradski) zivot znace.

Aktuelni beogradski gradonacelnik, po zvanju i obrazovanju filozof i humanista, bazirao je svoju kampanju za ovu nezahvalnu funkciju (malo vlasti, mnogo odgovornosti) na pitanjima svakodnevnog beogradskog zivotarenja, a na prvo mesto je stavio upravo pitanje GSB frustracije koju deli dva miliona ljudi svih politickih opredeljenja.

Tri jesenje-zimska meseca smo proveli setajuci, pisteci i ometajuci normalno odvijanje saobracaja da bismo se izborili za pravo da sami sebi biramo dezurnog krivca za komunalne probleme, i kada smo se konacno izborili za to, novoustolicena vlast je osetila hvale vrednu potrebu da nam se revansira: tri meseca ste hodali, sada cete malo (bolje) da se vozite! Zato su se njeni emisari, na celu sa Gradonacelnikom licno, razleteli po Evropi u potrazi za sto jeftinijim i povoljnijim osvezenjem voznog parka. Ono sto se desilo potom govori nam mnogo o nama i o tome zasto smo osudjeni na losu beskonacnost batrganja u "dobitnoj" kombinaciji nekompetencije, zavisti i destrukcije: aktuelna (drzavna) vlast je pocela da bogoradi kako gradski funkcioneri sramote ponosni srpski narod moljakanjem isluzenih autobusa od mrskih imperijalista i burzoaske reakcije, i kako se mi necemo ponizavati vozikanjem u isluzenim belosvetskim krntijama koje se povoljno prodaju posle tri-cetiri godine, kada imamo nase lepe i ispravne autobuse koji nisu napunili jos ni dvadeset!

S druge strane, deo onog sto se zove opozicija, i sto bi trebalo da nastupa "Zajedno", polako prestaje da sakriva svoje nezadovoljstvo time sto se tolika energija trosi na te banalne gluposti, kada jos nismo ni blizu tome da razresimo ono od cega se zaista zivi: hocemo li, bre, da vracamo vise tog Kralja, (covek polako gubi strpljenje) koga volimo pa cemo da mu poklonimo ulicu, a koga mrzimo pa cemo da mu je oduzmemo; kada ce spomenicki fond prestonice biti obogacen lepom bistom Onog Djenerala, i tako dalje, i u tom smislu.

Naravno, i ovi sto su se razjurili po Londonima i Stokholmima, i sto uprilicuju promotivne voznje "dvadesetsedmicom" i sedanje za volan novog "Ikarbusovog" ceda cine to jer im je marketinski korisno, ali neku vajdicu bi iz svega mogao da izvuce i onaj gradjanin koji se jos uvek nalazi u joga-polozaju, iz kojeg svakako ne moze dobro da osmotri nijedan "kulturno-istorijski spomenik", bio ovaj posvecen Titu ili Drazi. Kome je dosadno i ispod casti da se bavi takvim pitanjem, neka promeni profesiju i ode u filozofe (Djindjic upraznio mesto!), a politiku neka ostavi onima koji ce, za promenu, malo da se pozabave banalnim sitnicama.

Cela ova GSB prica bitna je ne samo kao pokazatelj vec notornih razlika u shvatanju politike u onom koalicionom entitetu koji planira da osvoji vlast u Srbiji (ali ce verovatno biti u tome sprecen tako sto ce se raspasti), vec i kao prvi ozbiljan znak da dolazi do promene paradigme, simbola oko kojeg se vrti politika u Srbiji. Nakon sto su se godinama zamajavali predmodernim mitovima o jedinstvu nacije i Drzavetini od Soluna do Beca, (urbani) Srbi su spustili loptu i krenuli da popravljaju autobuse, krece sive fasade, krpe rupe na ulicama (i na turu...) i, uopste, da se ponasaju u skladu s postmodernistickom lozinkom o "smrti velikih ideoloskih prica". Tacnije, samo su najavili da ce to poceti da cine, a vec su svi graknuli na njih.

Ako pogledamo sta se desava u Beogradu od promene vlasti, moze se videti da se, zapravo, svako ponasa u skladu sa sustinom svoje politike: socijalisti i JUL-ovci uzviseno moraliziraju i glumataju gospodstvo a la Ruzicic iz "Pokondirene tikve", a ispod zita levu ruku i dalje cvrsto drze u koaliciji s desnim dzepom, radikali su osvojili teritoriju (opstina Zemun), potrosili nekoliko meseci da je utvrde, a sada su preduzeli sve korake ka teritorijalnoj ekspanziji : ako su Karlovac, Karlobag i Virovitica trenutno nedostupni, Kupinovo, Nova Pazova i Banovci nece uspeti da izmaknu! Veliki Zemun kao prethodnica i ogledno dobro Velike Srbije!

Koalicija "Zajedno", pak, podelila se (ne nuzno po stranackim savovima, da se razumemo) na one koji bi nesto da usicare, ali nesto i da urade, i na ideologizovane zamlate koje bi da se igraju simbolickih igara sa ulicama, grbovima, zastavama i ostalom skalamerijom, i da cekaju da im s neba padne promena vlasti u Srbiji, pa da onda krunisu onog ko ce umesto njih o svemu da brine. To je samo nova potvrda starog evropskog politickog iskustva: od sitnih sicardzija gori su samo krupni fanatici, bez obzira na boju njihovih opsesija.