Upotreba Crne Gore

Proverenom metodologijom izazivanja sukoba, kao odbranom viseg interesa, rezim u Srbiji je, uz pomoc crnogorskih izvrsilaca radova, odlozio suocavanje sa realnoscu, odnosno, stavio u drugi plan privredno prestrukturiranje i demokratski preobrazaj i funkcionisanje savezne drzave

Radovan Colevic

Sukob u crnogorskom rukovodstvu ili obnavljanje nezavrsene bitke za Crnu Goru, koju je preko unutrasnjih pasdarana poveo Slobodan Milosevic, nije otvorio samo pitanje polozaja i mjesta Crne Gore u saveznoj drzavi, on je u prvi plan isturio podanicku svest i lihvarski karakter crnogorskih sledbenika srbijanskog dvora, njihovu antimodernizacijsku usmerenost i istoriju, shvacenu u prostim pojednostavljenim formulama koju su oni pozvani da brane, kao i srpstvo onakvo kakvo danas postoji samo u njihovim mastanjima. Kao i nebrojeno puta do sada, deo Crnogoraca bliskih nomenklaturi ili iz same nomenklature nastupa u isturenim odredima obnavljajuci jednom vec uzdrmani projekat, sluzeci kao nafta u motorima najkonzervativnijeg dela srbijanske politicke i intelektualne elite. To ostaju cak kada je pocetni cilj ujedinjavanje Srba ili "srpskih zemalja" bitno prostorno redukovan, a ideje kompromitovane, usled primene zastarele tehnologije izvodjaca i pogresnog proracuna tvoraca, koji uporno manipulisu tragicnim saldom.

Vec deset godina u Srbiji se politicki zivot odvija u senci istorijskih poduhvata i velikih bitaka, do te mere da su ljudi postali neosetljivi na svakodnevne probleme. Na delu su bile "istorijske sednice", "istorijski zadaci", a iz knezevske kancelarije je jednom i direktno poruceno da "na delu nije politika, na delu je istorija". Ko onda da se brine za marginalne probleme, kao sto je u jednom momentu bilo i golo prezivljavanje, a kamoli za prestrojavanje privrede ili kompjutersko opismenjavanje gradjanstva. Zahvaljujuci tome, u jednom momentu radi istorijskih poduhvata na istorijskim zadacima istorijske licnosti su postali i oni koji bi u normalnim slucajevima bili simpaticni varoski klovnovi, poput Mihalja Kertesa, ili neprimetni i verni aparatcici, kakva je vecina danas profesionalnih patriota.

Pretvarajuci cak i svakodnevne konflikte u sudbinske a redovne okolnosti u vanredne, rezim je u prvi plan isturio zatecene probleme koje je resavao tako sto je - izazivao nove. Tako nametnut okvir politickog delovanja bio je pogono tle za armiju novoproizvedenih drzavotvoraca i samootkrivenih pravednika kojima su osnovnoskolske lekcije iz istorije osvezile secanje na proslost i napore predaka, cije je delo trebalo zavrsiti nezavisno od bitno promenjenog konteksta. Ponekad je do paradoksa bila dovedena identifikacija sa junacima iz proslosti i njihovim delima, samo sto su danasnji riteri proizvodili svoje neprijatelje.

Politika bez alternative (kako nedavno rece Momir Bulatovic) zamagljivala je sustinu problema, skrivajuci svoju prirodu, ali se zato obrazac vladavine sa stanovista odrzavanja gole vlasti pokazao funkcionalan jer je ona bila jedini i glavni cilj. Uostalom, ova vlast je ustolicena obecanjem da ce ispraviti istorijske nepravde, a ne da ce resiti konkretne probleme. A istorijska nepravda je najednom postalo sve. I u najnovijoj krizi otkrivena je "tudja ruka koja zeli da upravlja Srbijom", a prvorazredan nacionalni zadatak je postalo njeno onemogucavanje. Naravno, opet sledi stara prica: globalna zavera je otkrivena i identifikovana, i samo treba naci domace saradnike. Pored koalicije "Zajedno" koja rusi Srbiju, pronaslo se da i deo crnogorskog rukovodstva smera da srusi, i ovu, Jugoslaviju. Sva druga pitanja ostaju po strani pred velikim ciljem odbrane Jugoslavije, a preduslov je disciplinovanje Crne Gore. Egzekutori su vec bili spremni i pocetni deo posla pod radnim naslovom "odbacivanje politike Mila Djukanovica", je obavljen.

Proverenom metodologijom, izazivanja sukoba kao odbranom viseg interesa rezim u Srbiji je uz pomoc crnogorskih izvrsilaca radova odlozio suocavanje sa realnoscu, odnosno stavio u drugi plan ocekivano privredno prestrukturiranje i demokratski preobrazaj, ali jos vise, izbegao odgovor na pitanje zasto se lose zivi. Jer, u pitanju je odbrana drzave a to odbrana koja nema cenu.

Nasuprot tome, kao u vreme Causeskua dok je racionisao ishranu, struju i grejanje a istovremeno zapocinjao izgradnju velelepnih palata i grandioznih objekata i kod nas se inaugurisu zeleznicki cvorovi, zapocinju autoputevi dok nema novca za normalno funkcionisanje gradskog saobracaja, potpisuju se specijalni ugovori sa sopstvenim narodom da bi se obnovila isplativa patriotska retorika. A kao smetnja isprecio se deo crnogorskog rukovodstva sa svojim proreformskim opredeljenjima. Tako je pronadjen jos jedan problem koji svojim znacajem potiskuje sve druge. Jednostavno, u pitanju je ponovo Jugoslavija a emocije ljudi, vezanih za taj problem, instrumentalizuju se u funkciji njene ko zna koje po redu, odbrane. Pri tom se potpuno prenebregava sustina spora, a to je: kakva Jugoslavija treba da bude. Umesto odgovora na to pitanje, sama cinjenica postojanja Jugoslavije koristi se kao paravan za jednostrane interpretacije. A za njenu odbranu su uvek spremni Crnogorci, posebno deo koji mitsku proslost i foklorno nasledje generalizuje na sadasnje prilike i umesto turskih pasa, svoje junastvo iskazuje na Djukanovicu i Marovicu, u formi saopstenja Crnogoraca koji zive u Beogradu uvek spremnih za velike podvige. U ovom slucaju za odbranu lika i dela Slobodana Milosevica i njegove "mudre politike" i odluka Momira Bulatovica. Na "knezevom dvoru" oni su postojana verbalna straza, sto pokazuje i pismo koje su nedavno potpisali dezurni Srbi i Jugosloveni predvodjeni Jovanom Strikovicem i Milovanom Bojicem i "beogradskim liderom srpskog plemena Vasojevici" Milijom Zecevicem.

Kada je, i kod nas aktuelni, Felipe Gonsales dosao na vlast u Spaniji svojim sugradjanima se obratio pozivom da petnaest godina moraju stopu nacionalnog proizvoda povecavati u iznosu od pet odsto godisnje da bi se prikljucili razvijenim evropskim drustvima, i to u narednih petnaest godina.

Kod nas je takvo obecanje i poziv izostao, jer su nacionalni radnici preuzeli na sebe zadatak da plan prostornog planiranja Jugoslavije i Evrope iznova redefinisu i preurede kao sto su uredili Dedinje i rezidencionalno naselje u Podgorici. A od svih odbrana koje su preduzeli jedino ce, za sada, oni biti odbranjeni.