Pismo iz Beograda

Pise: Gorcin Stojanovic

Grad gradom cini kisa. Kisa otkriva razliku: mokre ulice i trgovi, kapi na prozorima mansardi, kisobrani u sudaru, trolejbuski saobracaj u kolapsu - to ima samo u gradu, to ne postoji tamo gde je priroda jako blizu, gde su kuce niske i gde se cuje petao izjutra. Kisa postavlja stvari na svoje mesto: prvi jutarnji tramvaj drugacije zvoni na mokrim sinama. Kome je do pastoralnih ugodjaja mora ici cak u Kaludjericu. Grad pod kisom, to je svakodnevna Atlantida, to je nasusni Titanik, podvodni svet, mala melanholicna Apokalipsa. Prolecna kisa je ram za sliku spore i oprezne nade. Poneko olistalo drvo, poneka osvezena fasada, okljastreni drvoredi cije su grane groteskno tanke u odnosu na debla; grad u kisnom prolecu podseca na ocvalu mladu koja se svom svadbenom piru raduje ovlas, reda radi. Inercija okrece svoje krugove, pantha rei i ostale trice. Nadanje je umereno, nema razloga za euforiju.

Kisa brise klasne razlike. Pod rasutim kapima mali i rdjavi automobili deluju jednako glamurozno kao veliki i skupi. Dobar kaput stapa se u zurbi sa losima okolo. Vetar izvrce kisobrane bez obzira na kvalitet izrade, potpetice zvone po baricama jednako umeksano. Prolecni kisni koraci ipak zvuce svetlije nego s jeseni kad su tela sklona letnjoj lenjosti.

Cemu se imamo nadati posle ovih kisa? Velikoj obnovi prirode? Pa, sta bi se mene mogla ticati priroda? Priroda to je ono zeleno u gradskom parku? Drvo ispred zgrade? Ona dva pokisla vrapca? Imam li se nadati letu? Leto - to je onaj period pre jesenje inflacije, pre egzistencijalne panike, pre politickih lomova, pre sitno-sicardzijskih strasti. Hoce li se na leto desiti nesto sto se nije desilo proslog leta? Pod kisnim nebom odgovor je blago skeptican: mozda. Mozda se nece desiti nista gore, vec je to uspeh. Ali, ovo je izborna godina, nulta godina, ovde su vec pocele utakmice za kapetana Titanika, ovde jos ima neki dinar za maznuti, ovo je taj sedmi kontinent, podvodni Diznilend; ringispil radi, izvolite se smestiti, nova voznja pocinje.

Kao Albaharijev "Snezni covek" preseljen u juzniji kraj: sneg se istopio i postao voda, kretanje je tesko, dise se na skrge. Natopljeni vlagom melanholije, kisni ljudi vrebaju nadu, jer nema spasonosne beline, valja se opet provuci izmedju kapi, dati gol u poslednjem trenutku, posle rdjave igre, posle devedeset minuta lose taktike i neumerene sujete. Golman je nasa nada, golman je Poslednji Covek, odbranice on, a ako ne odbrani: pa, dobro, teren je bio klizav, kisa je. Uostalom, ako oni izgube sledecu, a mi odigramo nereseno, ima nade da prodjemo. Imamo mi gol-igrace, velemajstore Jednog Poteza, umuvacemo nesto iz slobodnog udarca. Provuci cemo se.

A kad se provucemo, sta onda?