Pogled popreko

Nikola Burzan

Ni patriotizam vise nije ono sto je nekad bio: tavori na bedno niskim granama, uz mizernu cenu koja se ravna sa onom ishabane i felericne robe sa poslednjeg vasarista i buvljaka.

Gledajuci i slusajuci, onomad, onu poveliku i beskrajno tuznu i ojadjenu cetu demonstranata, unesrecenih i osakacenih boraca iz nedavnog suludog rata, kako, ispred palate srpske vlade, prosi od premijera Marjanovica koru hleba, obuzeo me je i bol, i stid, i gnev. Bas kao da ponovo citam i prezivljavam sumornu pricu Laze Lazarevica "Sve ce to narod pozlatiti", pricu o gorkoj sudbini sina Blagoja kazandzije, koji se iz rata vratio na stakama, "bez desne noge i leve ruke".

Savezni premijer Kontic cak "nije imao vremena" da primi te jadnike, a na Miloseviceva vrata ne smeju ni da zakucaju: sta (im) je, uostalom, on kriv - Srbija "nije bila u ratu"!? Pa mi se sve cini da i sadasnje vlasti rezonuju kao i kapetan iz Lazine price, koji "tesi" gazda-Blagoja:

"To je lepo sto je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne moze traziti sad da bude savetnik. Vidite: svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju treba da se racuna u srecne, jer se oduzio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je duzan svojoj zemlji, zemlja nije nikom nista!"

Davno, u skoli, posle onog Velikog rata, profesori su nam Lazinu pricu tumacili kao primer "nezahvalne otadzbine" u vlasti "nenarodnog rezima". A u novoj zemlji, pod narodnom vlascu, svi cemo biti ravnopravni, zbrinuti i srecni. I zbilja, u ono vreme, iako je zemlja bila i razorena i mnogo siromasnija nego danas, ratnici su, uglavnom, bili zbrinuti. Neki i bogato nagradjeni. Prema zaslugama. Uz pomoc "dva svedoka" penzije su dobili i oni koji barut ni omirisali nisu. Ali, manji je greh dati nekome ko nije zasluzio, nego uskratiti onome ko je zasluzio, zar ne?

Danas u Srbiji, prema podacima Udruzenja RVI, zivi, bolje reci prezivljava, oko 2.600 ratnih invalida, 2.900 porodica palih boraca i 1.600 ratne sirocadi. Pretpostavlja se, kazu, da ih je i vise, ali tacne podatke "znaju samo oni na vlasti, ali se to krije"!? Koliko god da ih je, "majka otadzbina" se tim stradalnicima - bez ruku, nogu, paralizovanih, poluslepih, polugluvih, sa gelerima u telu, psihicki i nervno unistenim - oduzila tako sto im duguje invalidnine vec punih sest meseci! I to bedne invalidnine, nedovoljne ni za hleb i mleko! A hrvatski domoljubi iz minulog suludog rata, kazu, dobijaju invalidnine (i to redovno!) izmedju 1.000 i 3.500 maraka! Da li se - i na taj nacin - priznaje ko su pobednici, a ko gubitnici minulog rata?

Gospode Boze, kako danas, u ogledalu gorke sudbine ovih srpskih stradalnika, uzasno ironicno i sarkasticno zvuci ona stara latinska "dolce et docorum est pro patria mori", tj. slatko je i krasno umreti za otadzbinu!? Zasto su se, bolje reci za sta (ili za koga) ti ljudi borili, ginuli, sakatili se, unesrecivali?! Reci cete: iz patriotizma, za otadzbinu! Dobro. Ali, sta su time dobili? I ne samo oni - oni su izgubili sve - vec i SVI MI?! Otadzbini su oni danas balast, kamen o vratu! Uostalom, zar ova drzava nije osudila na robiju generala koji je spasao trista vojnika?! Je li to po onom americkom "pravilu", koje se odnosilo najpre na Indijance, a potom i na Japance: dobar patriota je samo mrtav patriota?!

Snaga primera, poznato je, izuzetno je velika. Da li ovdasnji "kapetani" razmisljaju: ko ce sutra, ako - ne daj Boze - ustreba, poci (poucen) primerom stradalnika iz minulog suludog rata? A ovu zemlju i dalje treba braniti, zar ne? Kakva je - takva je, otadzbina je! Hoce li to ciniti oni koji su se na njihov racun, na racun njihovih zivota, ruku, nogu, ociju, paraliza, obogatili i koji se sepure po Srbiji kao narodni heroji, a ustvari su obicni ratni profiteri koji bi u svakoj civilizovanoj zemlji bili krivicno gonjeni?! Kad bi, bar, drzava oporezovala ratne profite, bilo bi para i za invalidnine! Taj fond bi mogao da nosi simbolicno ime "Obogaceni - obogaljenima"!

I kad, sutradan posle protesta unesrecenih srpskih patriota, cujem, sa TV- ekrana, Dragoslava Bokana, kako gnevno protestuje tvrdeci da je osudjen na 4,5 godine zatvora samo zato sto je "srpski patriota, intelektualac i antikomunista", osetim mucninu do povracanja. Komandant (bivse?) paravojne formacije "Beli orlovi" sigurno nije ni jedini, ni najveci ratni profiter i ovde ga koristim samo kao metaforu: eto na sta je danas spao "srpski patriotizam"! Cak ga i hapse i osudjuju!

Pada mi na um upozorenje jednog drevnog filozofa da "nerazumni patrioti nanose svome narodu vise stete iz ljubavi, nego sto mu je namerno nanose svi njegovi neprijatelji". Da li treba da ih nabrajam? Ne, "nomina sunt odiosa"! Ali, priznacete, bilo bi velicanstveno i hvale vredno da se bar jedan od njih pojavio na celu tuzne povorke patriota-demonstranata-invalida ispred vladine palate! I udelio im, bar, verbalnu, demonstrativnu (ako vec nece i materijalnu) pomoc i podrsku.

Iz "slucaja Bokan", a iz cele ove price, mogla bi se konstruisati aristotelovska silogisticka figura: Bokan je patriota; Milosevic osudjuje Bokana: ergo - Milosevic nije patriota! O ponasanju "majke otadzbine" - sve je receno. A da nisu takvi i otac i majka, ne bi (nam) se sve ovo ni dogadjalo...

Secate se kraja Lazine price: "Blagoje je jos donekle govorio: 'Sve ce to narod pozlatiti!' Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima IZDRZAVANJE iz invalidskog fonda i - prosi!

Mozete mu, ako hocete, udeliti.

Ovo je moj prilog!" (1882)

I ovo je moj prilog. Najskromniji i najgnevniji - 1997.

I neka me niko i nikad vise ne pita zasto sam oduvek bio, i bicu, protiv SVIH RATOVA i njihovih (kvazi)patriotskih promotera! Pitajte potomke Blagoja kazandzije...