Monarhisticke zelje protiv realnosti tranzicije

Vec pola veka bivse balkanske krunisane glave zive u izgnanstvu, ekskomunicirane voljom pobednika u socijalistickim revolucijama. Njihova imena pripadnici mlade generacije doskora nisu ni znali, a ako bi ih bivsi podanici i pominjali, bilo je to nesto nalik propagandistickim pamfletima o zlim kraljevima, izrabljivacima pokornog i postenog naroda. Verovalo se da su balkanski kraljevi deo folklora, sve do poslednjih godina, dok se u pojedinim balkanskim zemljama nisu desili ratovi, raspad, oruzane pobune i dramaticne ekonomske promene. U vremenima haosa, siromastva i beznadja odjednom su se pojavili pretendenti na presto i njihove pristalice, koje izlaz iz tragicne situacije u kojoj su se nasle citave drzave, vide u obnovi monarhije. U Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji i Jugoslaviji neke politicke stranke i ljudi sa nostalgicnim monarhistickim secanjima sve cesce prizivaju bivsa kraljevska visocanstva, od kojih neki nisu ni rodjeni na tlu domovine i ne znaju jezik naroda kojim bi trebalo da vladaju.

Njegovo visocanstvo, svercer oruzja - Leka Prvi

Leka Prvi je sin Ahmeda Zogua, koji se, trinaest godina nakon osnivanja albanske drzave (posle albanskih ratova 1912/13), proglasio kraljem Albanije. Sam Leka proveo je ukupno tri dana svog zivota u domovini. Jer, dva dana nakon njegovog rodjenja, 5. aprila 1939. godine, trupe fasisticke Italije osvojile su Albaniju. Sa nekoliko ministara njegov otac, kralj Zogu, napustio je zemlju. Preko Istanbula, kraljevska porodica dosla je u London.

Leka je ponovo pokusao, godinu dana nakon neuspele vojne invazije koju je sam ogranizovao, da stupi na albansko tle: 1993, posle pada komunistickog rezima, doleteo je u Tiranu, ali su ga jake policijske snage vratile iz hotela na aerodrom. Predsednik Sali Berisa pozivao se tom prilikom na zakon svojih komunistickih prethodnika, kojim je 1946. godine zabranjen povratak u zemlju kraljevskoj porodici.

Leka se proglasio za kralja Albanije 1961. godine kad mu je otac umro u Parizu. Rodjen u braku Albanca i Madjarice, grofice Zeraldine Aponji, on je prihvatio islam. Mada se skolovao u britanskom vojnom zavodu "Sandhurst", za decu iz otmenih porodica, njegov potonji zivot nije ukazivao ni na sta kraljevsko i plemenito: on je jedan od najpoznatijih svercera oruzja u svetu. 1977. proteran je iz Bangkoka nakon sto je platio bogatu kauciju da ne bi ostao u zatvoru. 1979. proteran je iz Spanije: u njegovoj madridskoj vili otkriveno je ogromno skladiste oruzja. Od 1980. Leka se nastanio u Juznoj Africi, gde nesmetano obavlja svoje poslove trgovca oruzjem.

Bivsi albanski kralj ima jaku podrsku albanske dijaspore u Australiji, Severnoj Americi i Evropi, kao i potporu svog zastitnika, kralja Fejsala iz Saudi Arabije. Od 1990. Leka poziva sledbenike u Albaniji da naprave referendum na kojem bi se Albaniji vratio status monarhije iz 1928. godine. Njegove pristalice konacno su dobile i svoju legalnu partiju u Albaniji - "legaliteti". U vladi socijaliste Baskima Finoa je i jedan ministar pristalica povratka monarhije: to je ministar pravde Spartak Ndjelja. Pretendent na albanski presto tvrdi da ce biti "otac" i Albanaca sa Kosova. Medjutim, kaze i da ne zeli da povede nikakav rat na Balkanu.

Ozenjen je Australijankom Suzan Kalen Vord i ima sa njom cetrnaestogodisnjeg sina.

Ceo zivot u egzilu - Aleksandar Drugi

Prvi put je Aleksandar Karadjordjevic dosao u Beograd na poziv opozicije u leto 1991, ali njegovom pojavom mnogi monarhonostalgicari nisu bili odusevljeni. Ni fizicki ni politicki nije bio po meri secanja na dinastiju za koju su monarhisticki mitomani vezivali samo one karakteristike koje nose epitet "herojska" i "narodska". Na veoma losem srpskom, sa naglim prelazima na engleski, prestolonaslednik Aleksandar pricao je o demokratiji i mirnim resenjima drustvenih problema, sto nije godilo mnogim usima i ambicijama zagovornika Velike Srbije. Jer, rat je bio na pomolu i vera u veliki srpski san, koji se tako dramaticno zavrsio, jos nije bila poljuljana. Niko od zvanicnika nije pokazao ni najmanji znak da bi mogao primiti u posetu sina bivseg kralja.

Povratak monarhije u Jugoslaviju, zapravo u onaj deo koji je preostao posle raspada SFRJ, danas zagovara veoma mali broj pristalica pojedinih opozicionih stranaka. Pre svega SPO, koji vec godinama pokrece inicijativu da se Aleksandru vrate gradjanska prava, a svim clanovima dinastije nacionalizovana imanja i dobra. Na pitanje novinara da li ce se uskoro vratiti u Jugoslaviju, Aleksandar Karadjordjevic odgovara potvrdno i tvrdi da, iako je proveo ceo zivot u inostranstvu, ima tu prednost sto je odrastao u jednoj demokratskoj zemlji i zna sta je demokratija. "Demokratija nije bajka i nije Diznilend", kaze on. "To je vrlo realna stvar, koju cu ja doneti svom narodu". A u "svoj narod" prestolonaslednik racuna sve Srbe, i one koji su ostali u Hrvatskoj i Bosni, i Crnogorce. On rado pravi paralele sa situacijom u Spaniji i tvrdi da bi, posle pada Milosevicevog rezima, on mogao biti taj koji bi doneo demokratiju i gradjanske slobode u Srbiju, kao sto je kralj Karlos doneo u Spaniju posle Frankove smrti. Od cetvorice balkanskih eks-kraljeva Aleksandar ima najmanju medijsku podrsku i popularnost u svojoj zemlji i, ujedno, najmanju finansijsku podrsku suplemenika iz dijaspore.

Advokat Rumunije - Mihaj Prvi

Samo deset odsto stanovnika Rumunije danas javno govori da je potrebno vratiti kralja na rumunski presto. Monarhista je bio i sadasnji predsednik drzave Emil Konstantinesku, u vreme kada je bio lider jedne od ilegalnih opozicionih partija. Ali, da bi se u Rumuniju vratila monarhija, bilo bi potrebno raspisati referendum, do koga bi se moglo doci tek kad se u parlamentu promeni clan 148. Ustava i izjasni dvotrecinska vecina parlamenta. I najveci zagovornici monarhije ne veruju da bi ovo bilo lako izvodljivo, to jest da bi kralj na referendumu dobio potrebnu dvotrecinsku vecinu gradjana ove zemlje.

Kralj Mihaj od Rumunije izgubio je presto 1947. godine kada ga je komunisticka vlast, koju su postavili Sovjeti, proterala iz zemlje i oduzela mu gradjanska prava i sva imanja. Prvi put se posle svog visedecenijskog egzila u Svajcarskoj Mihaj vratio u Rumuniju, na samo par dana, pre dve godine, u vreme dok je na celu drzave bio Jon Ilijesku. Poseta domovini bila mu je dozvoljena pod uslovom da se ne bavi politikom i da ne daje javne izjave, ali je zauzvrat, vlast protiv njega povela zestoku propagandu, podsecajuci narod na "zlodela" dinastije i bojara. Uprkos tome, bivseg kralja je na ulicama Bukuresta sa uzvicima, cvecem i ikonama docekalo vise od milion ljudi. Mihaj je ponovo posetio Rumuniju krajem februara, a tokom te posete vraceno mu je drzavljanstvo, na inicijativu predsednika Konstantineskua, i izdat rumunski pasos na kojem pise "Mihaj od Rumunije". Medjutim, iako je ova njegova poseta imala poluzvanicni karakter, na ulicama, u crkvama i u skolama koje je posecivao, bivseg kralja je docekalo samo nekoliko desetina hiljada ljudi. Dokaz vise koliko je velika privlacnost zabranjenih stvari i koliko se sve sto je ozvaniceno banalizuje i gubi sarm. U svojoj poslanici koju je poslao narodu tokom poslednje posete, Mihaj od Rumunije je izjavio da "danas nema nameru da pokrece ustavno-pravna pitanja". Na ovaj nacin je pronasao formulu da se ne odrekne prestola, a da ipak prizna aktuelni Ustav Rumunije. Njegovi protivnici u ovoj dvosmislenoj diplomatskoj izjavi vide otvorenu mogucnost da kralj jednog dana ipak pokrene pitanje svog povratka na presto.

Bivseg kralja primio je predsednik Konstantinesku u zvanicnu audijenciju, u bivsoj kraljevskoj palati Kotroceni blizu Bukuresta. Mihaja je primio i premijer Viktor Corba. Samo je ministar spoljnih poslova Adrijan Severin morao da ode na noge kralju, a to mnogi tumace kao kaznu zato sto je Severinova partija, Socijaldemokratska unija, u svom programu trazila da se Mihaj odrekne prava na presto i prizna republikanski Ustav. U razgovoru sa Konstantineskuom, koji ga je zvao "Vase velicanstvo", bivsi kralj je prihvatio ponudu da bude "advokat Rumunije" u svetu. Posto je rumunska kraljevska porodica u srodstvu sa gotovo svim evropskim dinastijama, od kojih su neke iz zemalja sa najjacim uticajem u medjunarodnim institucijama, Rumuni pretpostavljaju da bi njihov specijalni advokat, bivsi kralj, mogao uraditi mnogo toga da ubrza ulazak Rumunije u NATO i Evropsku uniju.

Simeon bugarski - poslednji evropski car

Ovo rezervisano drzanje bivsih podanika ne obeshrabruje, medjutim, Simeona da sa entuzijazmom prica o svom povratku u domovinu, nakon sto je proslog leta, prvi put posle svog izgona pre 50 godina, posetio zemlju gde je rodjen. Simeon je stupio na presto kad je imao sest godina, sa devet godina bio je razvlascen i prognan, sa 59 godina iskreno veruje da je moguc povratak monarhije u Bugarskoj.

Njegova poseta, koja je tretirana kao privatna, trajala je tri nedelje. Bivseg cara je primio predsednik drzave Zeljo Zelev, dok je premijer Zan Videnov odbio da se sretne sa bivsim vladarom, uz objasnjenje da ima vaznijeg posla nego da pravi drustvo "ovom gospodinu". Mediji, koji su u to vreme jos bili pod kontrolom Socijalisticke partije, nazivali su "ovog gospodina" iskljucivo njegovim gradjanskim imenom: Simeon Koburgotski. Ovim su hteli da podvuku njegovo strano poreklo, jer poslednji bugarski car potice iz nemacke vladarske loze Coburg-Gotha.

Porodica sestogodisnjeg cara Simeona, koju je prosovjetski bugarski rezim proterao, dajuci joj samo 24 sata vremena da se spakuje, zivela je najpre u Istanbulu i Aleksandriji, da bi se 1951. godine nastanila konacno u Spaniji. Simeon se 1962. ozenio jednom od najbogatijih zena Spanije, plemenitom Margaritom Gomes-Asevo, cerkom jednog mocnog bankara. Danas radi kao finansijski savetnik u Madridu.

Kao i njegove pristalice u Bugarskoj, Simeon nikada nije priznao rezultate referenduma koji su komunisti organizovali, a kojim je imao ukinuta monarhija. "Ja sam celog zivota bio kralj", kaze on. Njegove pristalice u Bugarskoj cene njegovu ozbiljnost i cinjenicu da nijednog trenutka nije bio plejboj niti je provodio vreme u besmislenim zabavama, kao vecina krunisanih glava u izgnanstvu. Ipak, vrlo je malo onih koji ga zamisljaju na bugarskom prestolu, ali je sve veci broj onih koji bi bivseg cara rado videli kao predsednika demokratske bugarske republike. "On je vec dovoljno bogat, sto garantuje da nece doci na vlast da bi se obogatio", razmisljaju Simeonove pristalice. Sam Simeon je veoma realistican u pogledu svojih sansi da izvuce Bugarsku iz duboke ekonomske krize: "Postoje granice onoga sto pojedinac moze da uradi, kaze on, ja imam veliku dozu ljubavi prema bugarskom narodu, ali, samo jedan par ruku".

Priredila Zorica Banjac