Drustvo u kojem su sve opcije otvorene nije, samim tim, otvoreno drustvo

Koalicija "Zajedno" danas lici na zavadjene supruznike koje prijatelji sa strane mole da se ne razvedu, "zbog dece". Medjutim, posto su, u ovom slucaju, "deca" odrasli i samostalni gradjani, oni ce vec znati s kim ce, i zasto, ostati ili nece, zajedno

Pise: Branislav Milosevic

Prosla su gotovo dva meseca, posle "ona" tri meseca, a mi se, sto rece prorok Jeremija, ne izbavismo. Niko trezven nije ocekivao biblijska cuda, ali izvesne znake moralnog i politickog okrepljenja su ocekivali mnogi. Novi ljudi dosli su na vlast, ali se, po svojim sposobnostima i strastima, ne razlikuju, izgleda, mnogo od onih koji su otisli. Ovi novi ce vam, doduse, reci da je na njih preneta samo odgovornost, a da je vlast u Srbiji, a bogme i u Crnoj Gori, jos uvek cvrsto u rukama socijalista i njihovog vodje, koji se upravo sprema da postane srpski Tito. U tome ima istine, ali je ipak, pomalo paradoksalno da neko izgubi vlast, makar i nominalno, nad boljom, rekosmo, polovinom gradjana Srbije i da, istovremeno, ojaca svoje pozicije. Kad se to dogodi, nije logicno pripisivati takav obrt gubitniku u zaslugu. Pa o cemu je, zapravo, rec?

Vlast je iz tromesecne krize izisla moralno i politicki porazena do nogu. Uhvacena u izbornoj kradji, koju je isprva negirala, a onda priznala i "izgladila" onim smesnim lex specialisom, vlast je izopstena iz sveta i osujecena u realizaciji svoje namere da se preko Republike Srpske vrati na medjunarodnu scenu. Ostala je izlozena sudu, da ne kazem preziru, gradjana. I umesto da sve dublje tone u zaborav pod teretom zuluma koje je pocinila, vlast je, za prvih pedesetak dana kohabitacije u gradovima sa opozicijom, stala na noge, pa cak i pocela da razvija nove inicijative. Najpre je ponudila na javnu raspravu jedan potpuno besmislen i suvisan zakon o medijima, a odmah zatim i zakon o privatizaciji. Prvim zakonom nastoje se izigrati jasne poruke Gonsalesove komisije, a drugim se pokusava stvoriti iluzija sirotinji da ce, uoci izbora, dzabe doci do nekakve svojine.

Zalecuci se u javnu raspravu sa predlagacima zakona o medijima, opozicione vodje su se, valjda, nadale da ce najsire gledaliste uveriti kakve se blagodeti lisava sto njih nema svakodnevno na programima drzavne televizije. Ali, polemicki nokautirati prvog intelektualca vladajuce partije koji je, istovremeno, ekspert za pocinkovane limove, pecurke i medije, ne znaci dokazati svoju nadmoc, nego pre svoju nasrtljivost i, ako hocete, politicku naivnost. Umesto da insistira iskljucivo na dijalogu u formi okruglog stola, koji ce dovesti do promene odnosa prema medijima, do izmene izbornih zakona i citave politicke infrastrukture koja obezbedjuje fer izbore, opozicija se upustila u naklapanja o zakonu koji je sklepala ministar iz uvoza, po nalogu "njenog predsednika". Kakva bi mogla biti korist od medija koji ce delovati po ovom apsurdnom zakonu? Njegova je jedina svrha da se stvori iluzija o podnosljivosti autoritarizma i o njegovoj navodnoj predusretljivosti prema zahtevima da postane meksi.

Postavlja se, naravno, pitanje: kako to da je koalicija "Zajedno" znala tri meseca da vodi demonstracije gradjana ka postavljenom cilju - ponistavanju izborne kradje - a sad, odjednom, ne zna da, uz odlucnu podrsku sveta, privoli vlast da sedne za okrugli sto? Znala bi ona, naravno, sta joj je ciniti, da se, u medjuvremenu, nije dogodila jedna bitna stvar: koalicija "Zajedno" je preuzela vlast i, istog se casa, raspala. U gotovo svim gradovima izisle su na videlo sve razlike, programske, i sve sujete, liderske. Koalicija "Zajedno" danas lici na zavadjene supruznike koje prijatelji sa strane mole da se ne razvedu, "zbog dece". Medjutim, posto su, u ovom slucaju, "deca" odrasli i samostalni gradjani, oni ce vec znati s kim ce, i zasto, ostati ili nece, zajedno. Malo im se moze pomoci drzeci ih u zabludi da se demokratske promene mogu postici iskljucivo putem jednog politickog saveza u kojem su jedni za monarhiju, drugi za republiku, jedni za radikalni antikomunizam, drugi za prosveceni apsolutizam, a treci za demokratski globalizam s nacionalnim pecatom, gde jedni misle da je Kosovo "srpski Jerusalim", drugi da je to predmet pogadjanja sa svetom i unutrasnjim politickim protivnikom, a treci se o tome jednostavno ne bi izjasnjavali dok ne dodju na vlast.

Znaci li to da demokratske promene treba odloziti dok se ne pojavi neka homogenija i postojanija koalicija? Ne sasvim. Pre je tu rec o razumevanju sustine onog sto se smatra takvim promenama.

Nije sasvim izvesno, na primer, da gradjani koji gotovo s nipodastavanjem prime inicijativu gradonacelnika Beograda da se grad ocisti od djubreta, koje se jos moze ukloniti, dobro razumeju emancipatorski smisao demokratije. Pogotovo sto ti isti gradjani ravnodusno, hocu reci, bez odgovarajucih, prigodnih demonstracija, predju preko gradonacelnikove izjave da su nemiri u Albaniji sreca za srpski narod jer ce "smiriti" Albance na Kosovu. Demokratija nije samo prosta smena izvrsilaca vlasti nego podrazumeva, izmedju ostalog, i opsti porast civilizacijskih standarda. Tamo gde se teznja ka kvalitetnom i udobnom zivotu smatra znakom "otudjenja" ili prinude, a zastita ljudskih sloboda i prava oblikom destabilizacije poretka ili ugrozavanjem nacionalnih interesa, bice da jos uvek nije kucnuo cas demokratskih promena. Niti su tu u stanju da se pojave politicke snage koje ce te promene izvrsiti.

Nasa sudbina zavisi, svakako, i od sveta, ali se o njoj ovde odlucuje. Nema te svetske kancelarije ili sluzbe u kojoj se moze stvoriti kriticna masa politicke volje za demokratskim promenama. Zato ce svet rado podrzati one koji su u stanju da te promene izvedu, ali ne i one koji o njima tecno praznoslove. Svet je jasno stavio do znanja da u demokratski potencijal aktuelnog rezima ne veruje, ali se jos uvek nije profilisala ubedljiva alternativa tom rezimu. To ne znaci da politicke akcije autoritarne vlasti rastu, vec samo da demokratske reforme u ovom drustvu nemaju potrebno socijalno, politicko i moralno zaledje.

Sta, onda, ostaje tzv. demokratskim snagama? Da se suoce s cinjenicom da drustvo u kojem su sve opcije otvorene, nije, samim tim, otvoreno drustvo. Ono se tetura izmedju haosa i neke vrste demokratije, sugerisuci, upravo tom neizvesnoscu, da je u njemu veliko spremanje pocelo u minut posle dvanaest.

Nema, dakle, druge nego da demokratske snage krenu ka zajednickom cilju odvojeno, da bi ga, eventualnom pobedom na izborima, ostvarile zajedno. I da, usput, ako umeju, menjaju lose navike i lidere i uhvate se ukostac s mitovima i mitomanima koji reprodukuju sve te zablude i predrasude.

Ljude nije lako privoleti na promene, ali bi moralo biti teze pridobiti ih za sadasnje stanje. To je najmanje, ali i najvise, sto se moze reci u prilog nadi da, ipak, necemo istrunuti u nekom jendeku civilizacije.