PARALELNI INTERVJU: ANDOR SILADJI, DRAMSKI PISAC I LASLO BABARCI, REDITELJ IZ MADJARSKE

- Ne znam da li se ovo moze objaviti, ali moja odluka je doneta kao skroman gest prema srpskoj kulturi u zamenu za ono sto smo mi dobili za poslednja tri meseca demonstracija u Beogradu i celoj Srbiji. Za sve ono sto smo pomno pratili na svetskim televizijama. Moja porodica i ja smo samo zbog toga, bez izuzetka, svako vece gledali televiziju. Zato kazem da je ovo pitanje provokativno. Nisam znao da li se to moze reci i objaviti. Zamislite situaciju, mi ovde vrsimo ozbiljne pregovore, a nekome se ne svide nasi osnovni motivi i ova prica o zahvalnosti upucenoj beogradskim studentima i padne mu na pamet da osujeti projekat...

Smeje se i govori ovo dramski pisac Andor Siladji, autor nagradjenog komada sa pozivnog konkursa pozorista "Ciki Gergelj" (tog cuvenog "teatarskog cuda" iz madjarskog grada Kaposvar), koji je raspisan povodom 40. godisnjice Madjarske revolucije 1956. Rec je o opereti "Maske" za cije je izvodjenje stiglo mnogo ponuda. Ipak, praizvedba je ponudjena bas Novom Sadu i ansamblu Srpskog narodnog pozorista. "Sukrivac" za to sedi takodje za stolom: Laslo Babarci, dugogodisnji upravnik teatra "Ciki Gergelj", jedan od najvecih madjarskih reditelja, dobro poznat i novosadskoj i beogradskoj publici.

Opozicija, valjda, nece sprecavati predstavu

"Maske" koje bi se u Novom Sadu radile sledece sezone, kao uostalom i sve drame koje su ucestvovale na konkursu kaposvarskog pozorista, imaju u sredistu temu vezanu za revoluciju iz 1956. u susednoj zemlji. Sta je pisca najvise zanimalo u vezi sa revolucijom?

Andor Siladji: "Maske" su prica o Peteru Mansfeldu, koji spiritus movens ove drame. Njega je 1956. stihija uvukla u revoluciju, sa njegovih 16 godina, ali nije bio u borbama. Kao Gavros u francuskoj tradiciji, na primer. On je preziveo '56. i bio posle toga uhapsen. Legenda o njemu kaze da je vlast sacekala da decak napuni 18 godina, da postane punoletan i onda su ga pogubili. Istina je, medjutim, da su sacekali da prodje dve nedelje. Ova opereta pokusava da pokaze neverovatni cinizam sistema koji se zvao socijalisticki i koji je i vama poznat. Pisuci ovaj komad hteo sam da izgradim spomenik ovom decaku. I ranije je Peter Mansfeld bio u mom srcu. Vec sam napisao i jedan roman o njemu. Godina 1956, za mene je sudbina ovog decaka. Ukljucuje se Laslo Babarci: Sam komad pripada evropskoj Ibi porodici, cijim ce okvirima nesto znaciti.

Siladji: Tacka u kojoj se ovaj komad srece sa istocnoevropskim Ibijem je zivot ovog decaka. Ova tuzan opereta je madjarska, isto onoliko koliko moze biti i srpska.

"Nasa Borba": Vi ste za postavku ovog komada dobili mnogo ponuda. Kako ste se odlucili da praizvedbu ponudite bas Novom Sadu?

Siladji: (smeh) Provokativno pitanje. Ja se izrazito radujem da ce se ovaj komad izvoditi u Novom Sadu. Mislim da ce to biti pogodak tacno u metu i siguran sam da ce izvodjenje ovog komada u Jugoslaviji poprimiti neke nove tonove. Tacno je da postoji jos dosta ponuda. Tekst je preveden na engleski, postoji interesovanje za izvodjenje u Dablinu, pa u Poljskoj i naravno, u nekoliko madjarskih pozorista. Ali ja sam sve to odlozio i cekam praizvedbu u Novom Sadu.

Jugoslavija ima vrednost "modela"

Babarci: Stvari se nikad ne mogu resiti u ovom delu sveta. Ocito je da ono sto se dogadja i ono sto je prethodilo raspadu Jugoslavije veoma znacajna stvar kao model. Osim toga sto je sve potresno, treba se suociti sa svim tim, videti sta se desilo i kako se to uopste moglo desiti. Razumljivo je da postoji jedno, pre svega kulturno interesovanje, a i vodeci madjarski intelektualci cesto gostuju u Beogradu. Jasno se moze uociti da ovdasnja javnost pazljivo prati sta se dogadja u Jugoslaviji.

Siladji: Slazem se sa Babarcijem da dogadjaji u Jugoslaviji imaju vrednost "modela". Ono sto smo videli kod vas, pomaze nam da jasnije sagledamo neke tacke iz sopstvene istorije. Do sada su dogadjaji u vestima bili vezani za neke daleke zemlje, za Afriku i Aziju. A onda, tu u neposrednom susedstvu, tako reci u drugoj sobi, usred Evrope i na kraju 20. veka, dakle, moze se desiti da se takvi porivi i nagoni oslobode do krajnjnih granica. "Model" ukazuje na to da postoje strasne perspektive koje zahtevaju stalno preispitivanje. Ne mislimo da je Srbija nekakav zrtveni jarac na kojeg cemo prebaciti sve grehe i da je treba iskljuciti iz sveta. Drugo, na Jugoslaviju sada obracamo vecu paznju ne samo mi, vec i zapadna Evropa, samo sto ona jos nije u sebi to preradila. Atmosfera pomirenja koja se dogadja na Zapadu, medju vekovima suprotstavljenim nacijama kao sto su Francuska i Nemacka, na primer, cini da naizgled animoziteti nestaju. Sada postoji jedna konjunktura blagostanja, ali onog trenutka kada dodje do njenog pada, ove nacije vrlo lako mogu da se nadju na suprotnim stranama.

Babarci: Ja bih polemisao sa tim. (Evo, sad mozete prisustvovati jednoj polemici izmedju dva Madjara.) Ali seti se, Andore, kada dodje do carinskih problema na francusko-nemackoj granici, odmah animoziteti dolaze do izrazaja. A postoje animoziteti izmedju Engleza i Francuza. Upravo jugoslovenski primer moze da posluzi i da pomogne da se nikada ne krene tim putem.

Siladji: Mi mozemo da zamislimo da troje ljudi, kao mi sada, sedi ovako 1925, posle Prvog svetskog rata i svi bismo se slozili da vise nikada nece biti rata u Evropi. Medjutim, istorija pokazuje da svaka generacija prolazi kroz rat. Svaka generacija ima prst upozorenja. Jugoslavija je taj podignuti "prst" koji opominje i podseca.

Babarci: Medjutim, u Jugoslaviji se desilo to, da su suprotstavljene strane racunale da ce uspeti da podele evropsku javnost, da ce se evropska javnost opredeliti i postaviti se na neciju stranu. To ce mozda biti neka druga runda, ali ova runda je zavrsena.

NB: Izgleda da nam se pozorisna tema malo otrgla.

Babarci: Malo, da. Ali zapravo nije uopste.

Siladji: Ne, nije.

Tatjana Medic