OGLEDI

Vojin Dimitrijevic, Strahovlada, izd. Dosije, Beograd 1997, str. 246

Konstantin Obradovic

Posle citavih trinaest godina nasem citaocu je ponovo ponudjena jedna sjajna i vrlo poucna knjiga. Rec je o drugom izdanju (prvo se pojavilo polovinom '80. u doba "I posle Tita, Tito!") "ogleda o ljudskim pravima i drzavnom teroru" kako stoji u podnaslovu kojim je autor Vojin Dimitrijevic zeleo da citaocu objasni o cijoj se strahovladi radi. Iako pisac nije smatrao potrebnim, s pravom, uostalom, jer nije rec o naucnom radu u uzem smislu, da navodi svoju doktorsku titulu i zvanje profesora univerziteta, citalac, upravo zahvaljujuci podnaslovu, lako moze pogoditi da je pisac nasoj javnosti poznati profesor beogradskog Pravnog fakulteta, specijalista u domenu ljudskih prava i terorizma, koji je u javnosti i stekao ime boreci se za primenu i postovanje prava coveka. I ova knjiga je, bez ikakve sumnje, znacajan doprinos borbi za afirmaciju tih prava i njena je osnovna svrha, mislim, da obicnom coveku, prosecnom gradjaninu, objasni sta je to "teroristicka drzava" i kojim se i kakvim nacinima i metodima sluzi da pojedincu bukvalno "utera strah u kosti" i poretvori ga u obicnu nulu, a sve u cilju da se obezbedi apsolutna vladavina jednog coveka ili vladajucoj oligarhiji. Ako je to bila autorova namera, a verujem da jeste, onda je u svom naumu on u potpunosti uspeo.

U ovom kratkom osvrtu na pomenuto delo nema nikakvog smisla prepricavati njen sadrzaj, bar ne u detalje. Pomenucu samo osnovna pitanja koja je u svom ogledu Dimitrijevic analizirao ne bi li citaocu razjasnio dve osnovne stvari: najpre, koja su to osnovna prava pojedinca, kao ljudskog bica i clana jedne organizovane zajednice kakva je drzava i sta je ono sto je, mukotrpnim razvojem civilizacije, postepeno uobliceno u obavezu koja normalnoj vlasti koja uprvlja drzavom nalaze da ta osnovna prava ipak respektuje, potom, sta je drzavni terorizam, kako on deluje i ostvaruje svoje ciljeve prvenstveno unutar granica jedne zemlje, ali, pod odredjenim uslovima, cak i na medjunarodnom planu. Ta dva bitna pitanja rasclanjena su znalacki i razmotrena prema odredjenom sistemu i redosledu izlaganja sto sve omogucava tom obicnom citaocu da stekne jednu vrlo potpunu sliku o pojavi koju je Dimitrijevic analizirao. Citajuci Strahovladu ponovo posle vise od jedne decenije prisetio sam se, po asocijaciji, one cuvene Rembrantove slike na kojoj je profesor Tulp prikazan kako okruzen ucenicima secira les, a koju je Danilo Kis svojevremeno odabrao kao korice za svoju polemicku knjigu "Cas anatomije". Vojin Dimitrijevic je zaista znalacki secirao truplo drzavnog terorizma - nevolja je jedino sto on i danas nije svuda, sirom globusa, les, a i ovde kod nas, iako klinicki mrtav, s vremena na vreme ispoljava znake zivota i reaguje upravo onako kako je to, prikazujuci njegove odredjene karakteristike, opisao autor Strahovlade. Zato sam i na pocetku ovog prikaza i napisao da je ova knjiga vrlo poucna. Danas i ovde.

Napisavsi malocas da ovo nije "naucni rad" mozda nisam bio sasvim precizan. To, zaista, nije udzbenik terorizma koji provodi vlast pa sam stoga i ustvrdio da se ova knjiga ne bi mogla smatrati naucnim delom u "uzem smislu". No sve sto Vojin Dimitrijevic tvrdi solidno je argumentovano odgovarajucom literaturom i izvorima, tu nema niceg proizvoljnog, pa je svakako pisana metodom kojim se obicno sluze ljudi od nauke. S druge strane, autorov stil nije onaj, tezak i suvoparan, dakle pomalo dosadan, kojim se inace odlikuju, bar po pravilu, radovi univerzitetskih profesora. Istini za volju, to se za profesora Dimitrijevica ne bi moglo reci ni kad se radi o delima namenjenim studentima i strucnoj javnosti. On uvek pise jasno i ne gnjavi citaoca. Ovde je, medjutim, do punog izraza doslo poznavanje jezika - sam naslov, "strahovlada", vec dovoljno govori o tome - vestina sklapanja recenice, ukratko, umece pisanja.

Poslednja, ali mislim nikako nevazna napomena. Autor podvlaci da je ovo drugo "nepromenjeno i nedopunjeno izdanje". Mislim da je Vojin Dimitrijevic dobro ucinio sto ni retka u svom rukopisu nije menjao i sto je to jasno stavio na znanje sadasnjem citaocu. Jer to povlacenje i naglasavanje je i svojevrsna poruka. Pre svega onima koji tvrde da se u vreme "totalitarizma" nista nije moglo reci, ni napisati. A to je obicna laz, u prilog cemu govori i ova knjiga izasla jos 1985. Mogao je, razume se, i Dimitrijevic sada dopuniti svoju Strahovladu podacima o nasoj vlastitoj poluvekovnoj strahovladi pa, recimo, podsetiti na onih stotinjak pobijenih Beogradjana odmah posle 20. oktobra, bez suda i puta, koje je toboze nekakav zaista mitski "vojni sud" IV korpusa NOVJ "osudio" posto su vec poceli da trunu ("Politika", 27. novembar 1944), pisati o teroru protiv seljaka za vreme otkupa, o Golom otoku, itd. Ali nije, verujem, hteo da se ugleda na raznorazne pisce memoara i drugih spisa koji danas slobodno zigosu prethodni, totalitarni rezim cija se slika, uostalom, potpuno uklapa u Strahovladu.

Iz ugla svakog totalitarnog rezima, pa i onog naseg, iako je bio zaista "soft", Dimitrijeviceva Strahovlada je svakako opasna, pa i opaka knjiga. I trebalo je imati gradjanske hrabrosti, odnosno kicme, pa nesto tako napisati i objaviti u ono vreme. Treba, takodje, odati i duzno priznanje onovremenom recenzentu akademiku Vojislavu Stanovcicu koji je imao tu istu gradjansku hrabrost da stane iza ove knjige. I onda, citajuci je prvi put, a i danas posto sam je nanovo pazljivo procitao, ostajem zacudjen kako se moglo dogoditi da nekakva "ideoloska komisija" GK SKJ ne stavi na dnevni red to podmuklo napisano stivo, a neko od placenih pera - neka i danas bezbrizno pisu, samo u drugom tonu, ali na isti nacin - ne raspali u novinama po tom "neprijatelju" i njegovom "saucesniku", recenzentu. To se nije dogodilo, no autor nije znao da se to nece desiti. A verovatno se nije dogodilo ili zato sto je prethodna vlast, poslovicno nemarna, smatrala nevaznim da "ko treba" procita knjigu nekakvog profesorcica univerziteta, ili, pak, zato sto je procenila da "nas karavan" bezbrizno plovi na pseudo-liberalnoj ladji, pa se ne treba obazirati na "pakosno lajanje" jednog intelektualca, posto su intelektualci ionako sasvim zanemarljiva kolicina.

Ukratko, Strahovlada Vojina Dimitrijevica je ne samo znalacki, dobro i interesantno napisana knjiga, vec je i dokaz da se i u vreme "post-titoizma" moglo i to prilicno otvoreno reci u kakvom mi to poretku zivimo.