NASTAVLJA SE IZBEGLICKA DRAMA PORODICE ZARIC IZ OKOLINE BRATUNCA

Izbeglicko stradanje Toma i Jelene Zaric i njihova tri maloletna sina jedno je od najdramaticnijih, zivih svedocenja o svemu onome sto mogu doneti rat i zivot u izbeglistvu. Nekada srecna porodica Zaric danas se nalazi na pet adresa, od kojih su dve nebeska, dve nepoznate i jedna u Domu za sirocad "Petar Radovanovic" u Uzicu

Zoran Tmusic

Bice skoro tri godine kako trinaestogodisnji Dalibor Zaric, najstariji od tri sina Toma i Jelene Zaric, rodom iz sela Repovac nedaleko od Bratunca nije uvece popio solju mleka, pogledao crtani film, legao u toplu postelju i, poput svojih vrsnjaka, usnio neku klinku iz razreda. Vise od hiljadu veceri Dalibor noceva po klupama autobuskih i zeleznickih stanica u okolini Uzica, a preko dana tumara ulicama trazeci "neki dinar", ali i pronalazeci, odavno, put koji ga je vec odveo u "crnu hroniku" lokalnih novina, koje su u par navrata pisale o njegovim piromanskim akcijama, satari ispod dzempera... Zbog mnogo cega, a pogotovu zbog sudbine svoje porodice i, prakticno, nemoci mnogih socijalnih ustanova da pomognu ovom decaku, uz Daliborovo ime mnogi Uzicani izgovaraju i reci: "nicije dete".

Utocista

Sredinom prosle godine, posle teske bolesti srca i jos teze izbeglicke bolesti, umro je Tomo Zaric. Svoju poslednju, 47. godinu zivota, Tomo se, kazu, nije udaljavao iz izbeglickog centra "Zabucje" u blizini Uzica. "Samo je cutao, a kad bi neku i progovorio, rekao bi nesto o povratku u Repovac. Da ti kazem, nije njega ubilo bolesno srce, nego tuga za sinovima", rece onomad njegov poznanik sa Zabucja.

U nameri da svojoj porodici obezbedi kakvo-takvo utociste izvan teskobnih izbeglickih baraka, Jelena Zaric je krenula na, za nju, do 1993. godine i nesanjanim putevima, ali je, ispostavilo se godinu dana kasnije, na tom putu jedino sebi pronasla utociste - u domu nekog coveka kome je ubrzo rodila sina.

Nedeljko Zaric danas ima sedam godina i zivi u Domu za sirocad "Petar Radovanovic" u Uzicu. "Nedeljko ide u predskolsko i mnogo je dobar decak. Pre nekoliko meseci dolazio mu je stric iz Bratunca i izrazio zelju da ga odvede kuci. Koliko se secam, majka mu je jednom navratila", kaze Rajko Dejovic, vaspitac u Domu.

Ovo je, ukratko, epilog petogodisnje izbeglicke drame porodice Zaric, koja bi, kad bi se cela ispricala i zapisala, mogla posluziti kao jedna od prvih lekcija u svakom antiratnom bukvaru.

Za sakom dinara

Krajem osamdesetih, Tomo i Jelena su izgradili omanju kucu, kupili nov namestaj i odlucili da imaju trece dete. U avgustu 1990. godine, Jelena je rodila i treceg sina - Nedeljka. Nekoliko meseci ranije, Tomo je zbog srcanih tegoba dobio resenje za invalidsku penziju, ali je Jelena bila zaposlena u Bratuncu pa su, uz nesto okucnice, Zarici imali dovoljno "razloga" za bezbriznu svakodnevicu. Dalibor je u jesen '91. posao u skolu, Nedeljko je vec prohodao i igrao se sa sestogodisnjim Veliborom na poljani pored kuce, a uvece su svi skupa sedeli ispred trema i smejali se dozivljajima 'prvacica' Dalibora. Radosti u kuci Zaricevih bilo je napretek.

Ali, kada su u prolece '92. u selo poceli dolaziti neki neznanci i govoriti "ko nije spreman za rat bolje da bjezi u Srbiju" u kucu Zaricevih banuo je strah. Tomo nije bio sposoban za ponudjenu mu pusku, a Jelena se pobojala za decu i cim je pocetkom aprila zapucalo u Bosni, Zarici su pokupili nesto sitnica i pred ratnim pozarom krenuli u Srbiju. Prelaskom Drine, zivot Zaricevih se pretvorio u dugu tamnu noc, noc u kojoj su nesrece sustizale jedna drugu.

Tomo i Jelena, jednostavno, nisu bili ljudi od celika. Zivot sa troje male dece u izbeglickim centrima, Tomova bolest, besparica i okruzenje u kojem je sve kipelo od sitnih i krupnih pakosti, svadje, teskoba..., za takav zivot Zarici nisu imali snage.

Jelena je sve cesce ostavljala decu i lutala u potrazi za sakom dinara. Tomo je dane i noci provodio po cekaonicama i bolnickim posteljama, Dalibor i Velibor su sve cesce bivali prepusteni na milost i nemilost zakona ulice, dok je brigu o Nedeljku najpre preuzela neka Jelenina prijateljica, a potom, na svu srecu, osoblje Doma "Petar Radovanovic".

Nedeljko ce se izvuci

"Nisam ja kriva za to sto se dogodilo Veliboru i sto se dogadja Daliboru. Ja sam se borila... Bili su oni meni dobra deca, ali... rat i s'ratom... U Bosnu se ni mrtva ne vracam. Tamo su veci ludaci nego ovde, bile su Jelenine reci. "Velibor mi je bio dobro dete, ali cim smo dosli ovde i on i Dalibor su krenuli naopako... Najgore sto Jelena nije mogla da podnese ove kolektivne smestaje... Samo, ja razumijem nju: imala je lijep pos'o u Bratuncu, zivilo se lijepo... Meni je tesko, djeca mi nisu kraj mene... imam 19 dinara penzije, a treba za ljekove, treba za sapun... Da bar 'oce Nedeljko izaci na put", govorio je iste godine Tomo.

"Nedeljko ce se izvuci", rece gospodin Dejovic, pokazujuci na najmladjeg clana porodice Zaric, koji je sa jos stotinak dece, 'sticenika' Doma "Petar Radovanovic", zavrsavao svoj rucak.