Draga moja neuhvatljiva,
To jest, samo delimicno -jer ce te ovo pisamce kad tad stici - danas ti
je frendica bila pravi mali IDP (zargonski humanitarni naziv koji u
celini glasi Internally Displaced Person i omiljen je do bljutavosti u
doticnim krugovima, ali posto je tehnicki operativno tacan, koristi se
bez zazora) u rodjenom gradu. Uzrok, razume se, struja, koju neumorni
momci iz EPS-a popravljaju, vracaju, uspostavljaju, razvlace, dovlace,
ukljucuju, prikljucuju, i najzad, iskljucuju (kad mora) po citavoj nam
domaji.
Elem, stignem jutros na posao, obavim jedan promil od planiranog, kad
nuto jada, nestade struje. Cekale smo neko vreme, uprilicile malo
savetovanje na temu organizacije u novonastalim okolnostima, naruzhile
regionalnog direktora sto nas je nacisto zapostavio pa ni emajl da
posalje, a nekmoli da se javi telefonom (kao, ne moze da dobije vezu), a
potom ja put pod noge pa kuci. Kad tamo, opet nema struje, seljakanje se
nastavlja, ovog puta do Jovanicine knjizare, jer su vracharci u to doba
dana bili srecne ruke u izvlacenju. Uprtim lap-top, pa peske uzbrdo.
Kako bi prizivanje dragih uspomena bilo potpuno, lap-top i ja prodjemo,
naravno, kraj Generalstaba, tek da razbijemo maler.
I tek tamo, medju (rucno pravljenim) drvenim policama gusto naslaganih
knjiga - tamo gde si i ti sedela ono davno, kadli bese - uznapredovah u
pisanju zapisnika i slicnih burgija.
Predvece, posto je nestasica u nasem kraju potrajala nesto duze, otisle
smo malo do Kalisa, koji je uglavnom cist, ali prepun narodnih
umotvorina grafitnog karaktera, sto prostackih sto duhovitih, sto sasvim
obicnih potpisa nekih koji nemaju gde drugde da stave autogram. Tom
prilikom su nesretnom Aleksi Santicu na ulazu u park brkove ofarbali u
zeleno. Ne znam da li mi je smesno ili tuzno. Aleksa je tu potpuno
neduzan. A oni sto su farbali jamacno i ne znaju ko je Aleksa. Smem li
da pitam ko je tome kriv?
Posto se - uz diplomatske napore (ah, kako to utesno zvuci!) - i dalje
besomucno lupa po onome sto odozgo izgleda kao cilj, danas smo opet
imali vazdusnu u po bela dana, jerbo su momci preleteli da se nesto pre
cetiri istresu iznad Novog Sada, sa pet komada po rafineriji, a potom
jos nekoliko po Fruskoj Gori, u okolini Vrdnika. U isto vreme srucili su
nekih sest projektila i na Ponikve, tako sa su se i stakla u Uzicu
zatresla od detonacija. Kazu da je jedan zlosrecni civil povredjen tom
prilikom. Sudba, sta ces.
Posto je ekipa zavrsila sa severnim delom (to su verovatno bili
Britanci, jer su odleteli nesto pre pet, kako bi u bazu sleteli tacno na
five o'clock tea), poceli su po omiljenoj im juznoj pokrajini, koju
treba temeljno preorati kako bi se zasadio sto veci broj povratnika. Pa
su treskali po okolini Glogovca, Stimlja, zveknuli nekoliko na Volujak,
pa i na podrucje Kline.
Tu su se malo primirili, ali nam je vazdusna oglasena veceras oko pola
deset; nedugo zatim su grundirali okolinu Nisa, pri cemu su se
detonacije cule iz pravca Gadzinog Hana, gde su ciljali repetitor, ali
su ga promasili, ako je verovati vestima. Akcija ponovljena oko
jedanaest.
A posto su po svoj prilici dosli sa juga, usput su "radili" po okolini
Prizrena (22 projektila!) i Istoka ("samo" sest).
Kad smo kod ovog potonjeg, vele da je dosad u onom totalno petardiranom
zatvoru poginulo oko stotinu a ranjeno oko dvesta, koje zatvorenika,
koje cuvara. Zaposleni su se dali na evakuaciju i premestanje u druge
objekte, ali izvesna grupa je ipak izvela "Bekstvo iz Shoshenka", s tom
razlikom sto nisu sami morali da kopaju zid. Raketa je to ucinila umesto
njih. Ponekog poslala u vecna lovista, doduse, ali kako vele humanisti
sa cuvenog brifinga "nekolicina mora umreti za dobrobit mnogih". Ukoliko
u dobrobit ne uracunamo izbeglicka satorska naselja u blatu do kolena,
izgladnele ljude po planinama, decu po sklonistima i sav drugi
prestravljeni, ojadjeni i razbegli svet naokolo, ja nisam zapazila
osobitu korist ni za jedno od balkanskih plemena (osobito ne za ono
cijim se vajnim zastitnikom doticni proglasavaju). Ili mozda nemam tako
sirok pogled na stvari kao Jamie Shea?
Bilo kako bilo, ja ovde svojim ocima jos nisam videla ljude da se nesto
strasno svadjaju i grizu (osim kad se malo potabaju oko sudarenih kola i
ostecenja, u stilu "Bure baruta"), cak naprotiv. Doduse, redova ima malo
vise nego prethodnih dana, valjda kako su stigli secer, ulje i slicne
potrepstine, pa ljudi ponekad okrenu dve-tri runde u istom redu ne bi li
uzeli koje kilo vise, nek se nadje. Bilo je redova i za hleb, mahom na
onim mestima gde pekari dele besplatno ili po dinar. Pijaca uobicajeno
zivahna, sa pripadajucim dovikivanjem, izvikivanjem, cenjkanjem (sve
manje!) i retkim koskanjem. Unaokolo, grad pulsira, zivi, hita na razne
strane svojim poslom, kao da jedva primecuje da je iz njega otislo
bezmalo pola miliona ljudi. Tih pola miliona, naravno, niti ko vidi niti
naziva "humanitarnom katastrofom". Nije oportuno, kvari statistiku.
Proslo je i jedan po noci a napolju je vazduh mlak, miran, gotovo
nepomican od ishchekivanja. Tisinu narusi tek povremeni prolazak kakvog
kamiona ili auta. Vreme za pocinak u balkanskoj prestonici koja nikad ne
spava.
Vazda tvoja,
Anika
(23. maj 99)
Mi alma,
Ovo pisamce bese dvaput poceto: sada drugi put, a najpre na spoju
srednjeg i dvadeset prvog veka, pisano rukom i uz svecu (da ne trosim
bateriju kompjutera kako ne bih morala da je punim, a znamo kako je
onomad zavrsila ta akcija), jer su u petnaest do deset oglasili
vazdusnu, a cetvrt sata kasnije nestalo je struje i grad potonuo u mrkli
mrak dok se masni oblaci rastezu po nebu, a iz oluka na cosku kaplje
neotekla kisnica. Zacudo, nema gruvanja, a struja nam se - kao sto se iz
prilozenog moze zapaziti - vratila oko jedanaest. Pa tako saznajemo da
je veci deo Srbije sasvim ostao bez svetla i svega drugog sto uz to ide,
posto su nam demokratski razvalili termoelektranu Kostolac sa dva
komada. Struje nemaju Nis, Novi Sad, Kragujevac, veci deo Beograda, i da
ne nabrajam. Jutros, pred samu zoru - tek sto ekipe elektrodistributera
behu sanirale nestanak od prethodne noci - humanitarni bombarderi
grundirali su glavnu distributivnu stanicu u "Tesli" i opet nas poslali
u mrak.
[Sijalica trepce kao da ce ponovo nestati; nadam se da je samo mali pad
napona.]
Petak je doneo prilicno besanu noc. Taman se ja ponadah da cu lepo
procitati sto sam naumila a potom zaroniti u svet snova, kad krenu
treskanje, petardiranje, elektricno praznjenje, unakrsna vatra PVO
[upravo je opet nestalo struje, sad je 11;20], sve u razmaku od po dva
sata. Uz pomoc trikova, Jovanica i ja smo uspele da ugrabimo malo sna i
da u subotu ujutru, po zadatku, odemo na pijac. Zadatak: rasad
paradajza, paprike i praziluka, da obnovimo gradom unistenu bastu. Plus
dva'es kila krompira, nek se nadje jer naseg nece biti dosta. Posto je
mission bio uspesno izvrsen, odzujale smo na Tresnju, natovarene svim
trazenim potrepstinama i izrucile ih pred ocima sretne i zadovoljne
gospodje majke.
Dan pomalo shucmurast, ali jos prijatan, pa se komsijska momacka ekipa
udruzila u mobu da regulise oticanje vode u kanalu kraj druma, na
zajednickom prelazu. I dok oni tako krampaju a mi malkice opserviramo i
nudimo svoju snaznu pomoc, iznad nas huje i zuje avioni, u daljini gruva
PVO, pa se onda zacu i propisna detonacija; pogledamo preko druma gde se
izvio gust stub tamnosivog dima i odmah pada geografski precizan
zakljucak - tuku Makis ili Baric. Uskoro se navukose i oblaci, pa se
drustvo razislo, kako ono letacko gore, tako i ovo nase kopneno, uz
dogovor da se sutra nastavi ako dopusti vreme. U pauzi izmedju dve kise,
majka i ja rasadismo paradajz; mislim da je to bilo najbrzopoteznije
rasadjivanje kojem sam ikad asistirala. Potom se spustio dazhd i nije
prestao do veceras. Struje, razume se, nismo imali, ali smo zauzvrat
dobili priliku da ojacamo misice vadeci vodu iz bunara. Ne znam koliko
sam kofa navadila za ova dava dana, mislim da je debelo dvocifreno.
A kad je u tri ujutru (subota na nedelju) dosla struja (ostala medju
nama do sest!), pocelo je i petardiranje, pa smo moja majcica i ja hitro
navukle patike i dzempere i nacrtale se na kapiji da ispratimo vatromet.
Koji nije dugo potrajao, pa smo skupa s komsijama donele zakljucak da
mozemo natrag na spavanje. U cudnim vremenima cudna i zabava, sta ces.
Repertoar ovih par dana i ne vredi ponavljati jer je uzasno poznat od
ranije. Razume se da Gagijev kraj ima prioritet (Pristina, Djakovica,
Prizren i ostala mesta gde se kriju tackasti ciljevi koje nikad nece
naci), ali nisu zapostavili ni Ponikve, Rakovicu (ah, ta Strazevica,
sanjaju je nocu koliko ih izludjuje), Batajnicu i ostala, sto prechanska
sto srbijanska, sada vec istorijska mesta. Sa taktickim otklonom prema
centru Sapca sinoc, gde su razvalili stambenu cetvrt i setaliste kraj
reke pozamasnim brojem projektila. Kolateralno.
No struju su izgleda ozbiljno shvatili kao poslednju mogucnost i konacan
pritisak koji - po njihovoj kompjutersko strateskoj proceni - mora da
uspe i da natera stanovnistvo da ucini sto su oni zamislili. Savrsena
greska, posve prirodna za ljude koji ne citaju knjige i polaze od
pretpostavke da se mi ovde svi do jednog neodoljivo palimo na stvari na
koje se pale i oni. To je za ekipu iz crtanog filma neshvatljivo, makar
im objasnjavali i na esperantu dvadeset pet sati dnevno. Besni smo
mozda, mucimo se, malkice psujemo, zlopatimo se ako imamo malu decu ili
bolesnike u kuci ali ne pokazujemo ocekivanu reakciju. Naprotiv. Kao da
kolektivno imamo neki alternativni - unutarnji - izvor energije: mozemo
onako kako radi i sav "civilizovan" svet (nisam umela bez navodnika),
ali se prema potrebi smesta prebacujemo na to tajanstveno izvoriste i
delamo, zivimo bez onoga sto bi neke druge - ako im se ukine - nateralo
u potpunu paniku i ocaj. Je li to nekakav "trpni gen"? Bilo sta bilo, to
je takodje jedan od razloga sto cemo preziveti.
Ne svi, nazalost. Veli moja skolska drugarica da je njen kolega s posla
poginuo nedavno na Jakovu kao rezerva. Imao je malo visi cin i bio
genijalac od coveka. Skupa smo ustanovile da Bog neretko uzima sebi
takve. Lafove, ratnike, ljudine. Poput onog meni dragog, onamo, preko
Drine; znas ti. Neka mu je laka zemlja.
Ponoc prevalila. Jos nema pretecih zvukova. U zgradi preko puta malopre
zaplaka neko dete, valjda su ga sad utesili i namirili pa se uspokojilo.
I dalje smo u mraku, nocnom i medijskom, pa ne znamo sta se zbiva sirom
domaje. Glavonje i dalje drobe o mirovnom resenju, catering sluzba
raznih prestonica ne stize ni da raznese onolike kavijare, sampanjce i
ostale djakonije po salama za mirovne pregovore, naveliko se skrabaju
mirovni planovi, sve uz sistanje mirotvornih raketa iznad nasih
skalpova. Cini mi se kao da svet ima laku groznicu - trideset sedam sa
devet. Vreme je za aspirin.
Tuya
Anika
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------