From: "Tatjana "
8.5.1999., 00.25 a.m.
Kako pametni Srbin zove glupog Srbina?
Iz inostranstva.
Pozdrav pametnim Srbima od jedne glupe Srpkinje,
Dok u nocnoj tmini otkucavaju prvi sati 237. dana do pocetka novog
milenijuma, ja sedim uz svecu i sitnu knjigu pisem na dar manastiru...Moj
notebook kompjuter, cudo moderne tehnologije, sada moze da mi sluzi samo kao
daska za pisanje. Zlotvori su nam opet iskljucili struju.
Samo sto sam vam prosle nedelje poslala moj prethodni Ratni izvestaj,
manijaci su bombardovali Generalstab. Oprostila sam se od te lepe ruzicaste
zgrade jos prvih dana rata, ali me je ipak njeno rusenje zapanjilo. Cemu
rusiti zgradu iz koje je izneto sve, od namestaja do utikaca za struju!
Jedino sto nisu mogli izneti su dva velika vitraza 8x20m koja su se razbila
u paramparcad, a njihov autor, sada vec u dubokoj starosti, plakao je nad
njima kao da mu je umro neko najrodjeniji. NATO je konacno naucio nesto o
srpskom mentalitetu i to odmah primenio protiv nas. Shvatili su da su nasa
merila vrednosti drugacija od njihovih i da nam nije toliko stalo dao
materijalnih gubitaka, mostova, fabrika, zgrada. Toliko su nam ih puta
rusili tokom nase istorije, pa smo ih opet nekako sagradili! Ali ljude ne
mozemo prezaliti. Za nas ne postoji collateral damage i acceptable
casualties i kad govorimo o ratnim gubitcima govorimo o ljudima, a ne o
stvarima. Zato su krvozedne zveri izmislile “bombardovanje sa
zadrskom&rd
glave.
Do jutra se i majka priroda pridruzila opstoj zabavi, najavljujuci svoj
ulazak u arenu zemljotresom, koji je sve zgrade koje su se do sad tresle po
vertikali, zaljuljao i po horizontali. Vazduh je u celom gradu do podne bio
pun belicaste prasine, tako da je bilo nemoguce disati. Uvece je pocela
zestoka oluja sa jakim pljuskovima i grmljavinom. Munje su parale nebo nad
Beogradom, granajuci se sa jedne strane horizonta na drugu , a gromovi su se
nadovezivali kao bubnjarski tus. Ljudi su zvali radio stanice da provere
jel' to stvarno samo oluja, a roditelji su pokusavali da objasne deci
razliku izmedju bombardovanja i grmljavine.
A onda su nitkovi odlucili da se surovo obracunaju sa srpskom strujom. Kad
vec ne mogu da uniste vojnu tehniku, udarili su na belu tehniku! Grafitna
vlakna ili ti kurcslus bombe, kako im od miloste tepamo, napravile su od
Srbije i bukvalno crnu rupu na mapi Evrope. Elektricari su ubrzo shvatili da
je sav alat koji imaju na raspolaganju nedovoljan i neprimeren zadatku i
dali se u potragu za metlama! Samo sto su nekako uspeli da pometu kao
paucina tanka vlakna i vrate nam struju, majka priroda je izmislila novi
nacin da zeza srpski narod i podigla zestoku kosavu, koja je uskovitlala
preostala vlakna i ponovo ih razbacala po strujovodima. (Kosava se do
Oklahome i Kanzasa razvitlala u tornado i pokusala da izravna racune po
broju porusenih kuca.) Skoro pet dana trajala je bespostedna bitka za
svetlo, koja je sa sobom odnela mnogo zrtava. Samo u mom domacinstvu, svoj
zivot na oltar otadzbine polozili su mikrotalasna rerna, elektricna cetkica
za zube i video rekorder. Neka im je vecna slava i hvala.
Izmedju dolaska i nestanka struje, gledali smo Dzesija Dzeksona kako vodi
onu trojicu zabludelih nesretnika kuci. Nas ljubljeni diktator je, znajuci
da Dzeksonova misija nije dobila blagoslov zvanicne vasingtonske vlade,
velikodusno poklonio Dzesiju adut za predizbornu kampanju, ko zna koju po
redu. Kad su me zabrinuti Amerikanci bojazljivo pitali sta ce se desiti sa
njihovim jadnim nevinim decacima u nasoj okrutnoj tamnici, lepo sam im rekla
da ce im se srpski strazari gorko osvetiti dajuci im nadimke i uceci ih
psovke i narodne pesme. S obzirom da su pismo zahvalnicu strazarima
potpisali sa Bog D bomogo. Slobodan., bila sam apsolutno u pravu. Amerikanci
su duboko razocarani sto ih nismo vratili u delovima. Prvo sto je izletelo
iz usta komentatoru CBSa koji ih je docekivao na aerodromu u Nemackoj bilo
je: “Pa to jer mladez na Gonzalesovom licu! A mi smo stalno mislili da
su ga Srbi premlatili!”
Onda smo prosli kroz mentalnu torturu putem satelita, gledajuci Tonija Blera
u poseti izbeglickim kampovima u Makedoniji. Toni je izigravao Engleskog
pacijenta, u kosulji sa zavrnutim rukavima okruzen obozavanjem domorodaca.
Utisak je kvarila njegova zena koja je izgledala gore od svake ofucane
izbeglice, prava engleska seljancura da ustima kao zepa. Navatali su im par
siptarcica, opranih i dezinfikovanih za tu priliku, da se slikaju sa njima u
satoru. Onda je Toni otisao da, kao lider vodece sile Alijanse, zaplasi Kiru
Gligorova, ciji je sam izgled recito govorio: “Bratko, preziveo sam ja
dva atentata, prezivecu vala i tebe.” Bler je ostavio tako dubok
utisak na Makedonce, da su vec sutra zatvorili granicu prema Kosovu i rekli
da ce od sada primati izbeglice reciprocno- odnosni isto onoliko koliko ih
NATO odvede kod sebe u kucu.
Za to vreme su makedonski klinci gadjali kamenicama francuske vojnike, a
seljaci skidali sprzene pilote sa grana i avionske rezervoare sa krovova.
Grci su osvetlali pravoslavni obraz praveci divezije sa saobracajnim
znacima. Kako kolona bornih vozila i tenkova krene iz Solunske luke, oni
pocinju da obrcu i skidaju saobracajne znake, sve dok se ovi ne zaglave u
uske ulicice i corsokake. Kolonu od 30 tenkova su tako odveli, umesto na
auto put, do kvantaske pijace, gde su ih piljari, shvativsi sta se desilo,
gadjali paradajzom i rotkvicama. Dve uciteljice iz Soluna su svojim
mercedesima preprecile prolaz vojnih vozila i drzale ih tako cele noci, jer
su se ovi bojali da ucine nesto sto bi izazvalo incident u vec nategnutoj
atmosferi. Iste noci kad je kukavicki bugarski parlament glasao da dozvoli
NATOu dva vazdusna koridora od turske granice, bomba je pala na privatnu
kucu nekoliko kilometara od Sofije. Ima Boga.
NATO je u napadu iskrenosti priznao da smo mu oborili drugi avion (cuj,
drugi!), ovaj put F- 16, ciji su rasuti delovi bili dovoljno veliki da su
cak i Pentagonski eksperti morali priznati da je to stvarno avion, a ne
nekakva srpska propagandna ujdurma. Seljak na ciju je sumu avion pao, je
izjavio da ce da trazi odstetu od Nate, mada mu se svidja ono pilotsko
sediste koje je zavrsilo na njegovom plotu i smatra da ima prava da ga
zadrzi. Dan kasnije zveknuo je jos jedan avion u po bela dana , negde kod
Bajine Baste. Seljaci spazili da se pilot katapultirao i posli da ga traze.
Konacno ga ugledase kako visi u granama, zapetljan u padobran, pa posedase
oko drveta da smisle sta im valja ciniti. Na kraju odlucise da posalju
jednog po lokalnog milicionera koji je bas mezetio u kafani ispred Mesne
zajednice, a drugi poce da se penje uz drvo sa nozem u zubima, kako bi
presekao padobranske veze. Pilot koji se prepao da ce da ga prekolju poce da
urla i tako urlajuci pade pred seljake. Seljaci su ga prvo malo izbubecal
Neunistive ubilacke masine koje ce Srbe naterati u panican beg, kako su
Apache helihopteri najavljivani, su iznenada izgubili na popularnosti u
satelitskim vestima. Sada odjednom pocinju da im nalaze mane: te su spori,
te nisko lete, te nemaju dovoljno obucenih pilota...Pre par nedelja gledala
sam intervju sa Arkanom i mislila kako je vickast do bola, kada je
objasnjavao kako cemo se mi Apacima suprotstaviti strelama. Tek pre neki dan
shvatih da je notorious paramilitary leader Ar Khan zapravo mislio na
“Strele”, oruzje nase proizvodnje kojim smo, po vestima koje sam
cula iz vise pouzdanih izvora, naterali jednog Apaca da aterira i preda se.
Pentagon je brze bolje izasao sa pricom da je taj helihopter eksplodirao
nedaleko od Tirane, zbog tehnicke greske. Pa jeste tehnicka greska, u
koracima. Ali mi smo izvodili slobodan udarac. I kakva je to vojska koja
svom oruzju daje imena na jeziku nacije koju je prakticno potamanila? Sto bi
rekao aforizam u danasnjoj Politici: Kad sam bio mali plakao sam kad
Jedno od vecih licih preispitivanja dozivela sam pre neki dan, gledajuci
intrevju koji je Mira Markovic dala Denu Rederu za CBS. Tesko mi je javno
priznati, ali u duhu JULovske komunisticke samokritike, moram to da ucinim.
Jebi ga, slazem se sa svime sto je rekla! Posle prvih desetak minuta
prestalo je cak i da mi smeta sto ssssussska kad plica, i sto se bebi i
prenemaze, kao da je siparica. Lepo je objasnila Amerikancima da su kao slon
u staklarskoj radnji i da smo mi na daleko visem civilizacijskom i kulturnom
nivou od njih, iako nemamo struje, vode i mostova. Takodje ih je zalepila da
u njihovim medijima vlada cenzura, sto su Amerikanci odmah opovrgnuli time
sto su intervju prikazali - u trajanju od celih tri minuta. Pomenula je i TV
Kosavu, televiziju njene cerke koja je postala meta fasistickih agresora bas
u trenutku kad je prestala da emituje hrvatske muzicke spotove i pocela da
prikazuje dobre filmove. Inace TV Kosava je posle nedelju dana nastavila sa
radom, prikazujuci na svojoj frekvenciji Kineski
Nasa drzavna televizija RTS, zvana The Nenadjebiva, drsko prkosi svim
pokusajima da bude ucutkana. Krci, susti, trese se, ali se svakog dana
uporno emituje iz nepoznatog studija. I svaki dan tacno na vreme, vesti
pocinju sa izvestajem koga je nas diktator imao u gostima i kako je gost
ostro osudio agresiju Natoa na jednu suverenu zemlju. Nema veze sto su nam
izmedju dva dnevnika porusili desetak bolnica i skola i pobili silan narod.
Bitno je da mi odmah vidimo da nam je Sloba ziv i zdrav i da samopregorno
radi na nasem spasenju! The Serrrrbian tyrant and his cronies, kako ih
naziva britanski ministar odbrane (koji uzasno lici na Renea iz serije
“Alo, alo”, ali ima gori akcenat), sastaju se svakog dana na
drugom mestu, kako bi zavarali protivnika. Od kad su digli u vazduh
rezidenciju u Uzickoj, samo sele ikebanu i flase sa kiselom vodom iz jedne
sale u drugu, a svakog gosta primaju u sobi sa drugacijom bojom mebl stofa.
Sloba nam je malo ufitiljio, deluje umorno i oci su mu smanjile, a usi
povecal
Ali najveca idiotija vidjena na malom ekranu televizijskih prijemnika je
program Ujedinjeni NATO, ciji se signal stalno probija na frekvencijama Arta
i TV Novi Sad. “Dok su roditelji posli u ducan da kupe kruh, srpski
policajci su uhitili njihovu obitelj i odvjeli ih u nepoznatom
pravcu,“ ubedjuje nas glas spikerke, dok na ekranu gledamo zabradjene
siptarke kako lade neku babu, koja je kao izgubila svest. Onda se cuje glas
sa madjarsko-vojvodjanskim akcentom, koji u proseku uspeva da utrefi dva
padeza po recenici: “Mi se ne borimo protiv Srpkih naroda, vec protivu
rezima Milosevica. Srpski narod je dobar narod. Mi volimo srpski
narod.” Volimo i mi vas, pa vas ne bombardujemo, pizda vam materina!
“Nemate vode, nemate struje, nemate hleba. Za sve je to kriv
Milosevic. Nemate struje, nemate vode, nemate hleba…” To je
propraceno nekakvom sumanutom, hipnotickom muzikom, tipa: ti spavas, ti
spavas, oci ti se sklapaju...I onda kao vrhunac daju vremensku prognozu sa
slikama
Inace Vuk Draskovic se jedno vreme primirio i konacno pustio ostale iz
njegove stranke da daju izjave za stampu. U tom SPOu ima nekoliko pametnih i
pozrtvovanih ljudi, a i ne mogu da gresim dusu, dosta su ucinili da grad
funkcionise u ovim nemogucim uslovima. A onda je sinoc iz njega ponovo
provalila glupost, kao gnoj iz rane, dok je na jagodinskoj televiziji
objasnjavao kako bi trebali da prepustimo sudbinu srpskog naroda u ruke
Cernomirdina i prihvatimo sve sto nam Majcica Rusija nudi. Jer sta nam fali
da dodju Amerikanci, Francuzi i Englezi na Kosovo, ako dodju pod plavim
slemom Ujedinjenih Nacija. Ta zar nije goluba mira na zastavi UNa dizajnirao
jedan Srbin? Odgovoricu na to pitanje sa jednom reci: BOSNA. Pa se posle
cude zasto narod glasa za Slobu! RTS je obelodanio da su se na listu domacih
izdajnika upisali i Vuk Obradovic i Zoran Djindjic i sasuo ceo niz optuzbi i
citata iz njihovih izjava za strane medije. Jedino sto o tome znam je da je
BBCju oduzeta traka sa intervjuem sa bivsim generalom Vukom O
Inace, dnevi zivot u Beogradu tece mirno i bez uzbudjenja. I dalje smisljamo
nove nacine da rat provedemo iduci sa jedne zurke na drugu, oganizujuci
pozorisne premijere, izlozbe karikatura (prva nagrada: deo aviona F 117A),
ulicne hepeninge i modne revije. Nestasice robe su pocele da se osecaju, ali
se jos uvek snalazimo. Prvog dana posle nestanka struje, narod je navalio da
kupi zalihe hleba. Drugog dana svima je postalo jasno da iako nema struje,
bice hleba. Kako? Sto bi rekao Dzefri Ras u filmu Shakespeare in Love :
It’s a mistery!
Ali ipak kad padne noc i oglasi se shizela, za trenutak padne zid ironicnog
narodnog duha koji nas stiti i zabole nas sve rane koje su bombe nacinile na
licu Srbije. Mislim da sam na Avali bila sve zajedno deset puta u zivotu,
ali rusenje Avalskog tornja me je tako zabolelo, kao da su mi zaboli noz u
srce. Po onoj staroj, da covek shvati koliko mu je nesto znacilo tek kada ga
vise nema, Beogradjani pocinju da ocajnicki zale za zgradama pored kojih su
ceo zivot prolazili, gotovo ih ne primecujuci. Njihovo unistavanje je toliko
besmisleno, toliko sumanuto, da podsvesno odbijamo da prihvatimo da ih vise
nema i izbegavamo da prodjemo pored rusevina. Gradjani hodaju Ulicom Kneza
Milosa u tisini i zurno, ne podizuci pogled. Posle pocetne, gotovo detinje,
fascinacije destrukcijom, ljudi vise ne pokazuju nikakvu zelju da sami vide
posledice nocnog bombardovanja. Pre neki dan sedela sam kod
“Sanse” na Tasmajdanu i posmatrala kako setaci pazljivo
izbegavaju da prodju pored terase sa koga se vide ostatci zg
**********
I tako posle gotovo nedelju dana zatisja, fasisticke zlocinacke horde su se
vratile nocas da pod okriljem tame... uups, treba da prestanem da gledam
RTS. Izgleda da su zlocinci veceras resili da primene sve sto su vezbali
poslednjih dana, pa su prvo bacili grafitna vlakna, a onda su opet gadjali
Generalstab i zgradu Saveznog SUPa. Pa dobro dokle, majku mu? Pametnom bi i
jednom bilo mnogo.
Kad struja nestane oko 23.00 u mirnodopsko vreme, prosecna Beogradjanka ode
da spava, bilo sama ili u dvoje. U ratno vreme prioriteti se menjaju i
obuhvataju sledece postupke:
1.pogledati kroz prozor da bi se ustanovilo da li su svi u istom sosu
2. pronaci svetlo u tami
3. iskljuciti telefon -fax-sekretaricu, kupljen pod varljivim utiskom da
zivimo krajem XX veka i ustekati stari, crni, sa brojcanikom i okrnjenom
slusalicom
4. staviti krpe oko zamrzivaca, ako pocne da se otapa i
5.oprati sudove, jer mozda sutra nece biti vode
Nakon sto sam uspela da napipam put do terase, oborivsi pri tom kao domine
sve dvolitarske flase koka-kole napunjene vodom, sto je danas izuzetno
aktuelan element unutrasnje dekoracije beogradskih stanova, puko mi je
pogled na mrkli mrak. Kao zivi primer narodnog dara za improvizaciju, vezala
sam ranije pripremljenu baterijsku lampu za letnji sesir (Marks and Spencer,
26.99 GBP), pa sam se kao dementni rudar bacila u potragu za svime sto radi
na baterije i sibice. Sreca te sam se primila na dekadentnu zapadnjacku
opsesiju za aromaticnim svecama, pa sam omamljena pomesanim mirisima
cherry-vanilla i apple spice, pocela da perem sudove. Da me je neko gledao,
pomislio bi da obavljam neki uvrnuti satanisticki ritual.
No pored neprijatnosti, nestasica struje donela nam je i lepe novine. U
mraku smo poceli da vidimo stvari koje ranije nismo ni primecivali ili smo
poceli da ih gledamo na sasvim drugi nacin. Parkovi su odjednom postali
neprohodne crne dzungle pune nepoznatih zvukova, kroz koje se samo odvazni
porobijaju sa baterijskim lampama umesto macetama. Koraci odjekuju po
mracnim ulicama vestackim tupim zvukom kao u nadsinhronizovanim filmovima,
pa se prolaznici stalno okrecu da provere da li ih neko prati. Nevidljivo
lisce susti u ulicnim drvoredima gotovo primalnim sapatom, a pitomi gradski
kucici njuskaju vazduh i pocinju da zavijaju na mesec. Jedina svetla su
farovi kola koji se reflektuju o prozore prelamajuci se u spektru boja kao
kaleidoskop. A tek nebo! Bez konkurencije elektricnog osvetljenja, nebo nad
Beogradom se osulo hiljadama zvezda i ljudi su poceli da zastaju i bez daha
posmatraju zaneseni to bogatstvo, koje se do sad krilo od nasih pogleda.
Gledajuci zvezdano nebo sa moje terase, pomislila sa na letnje
Ali najgora je tisina. U Beogradu nikad nije bila tisina, cak ni nocu. Sad
sam po prvi put pocela d shvatam onaj izraz gluvo doba, jer dok izvirujem na
ulicu ne bi li videla neki znak zivota, cini mi se kao da je neko na
televizoru iskljucio ton. Sto je najgore znam da svaki cas ovu zlokobnu
tisinu moze narusiti zaglusujuca detonacija. Posto je grobni mir i
iscekivanje postajalo nesnosno, izvukla sam sa dna fioke stari vokmen,
jedino sto sam nasla da radi na baterije. A onda se javio moralno patriotski
problem izbora muzike, pa sam posle dugog razmisljanja odabrala pesme
bratskog naroda Kube, koji vec decenijama odoleva pritiscima i ucenama
zajednickog nam neprijatelja. I samo sto sam pocela da pevusim prigodnu
pesmu: De mi tierra bella, de mi tierra santa...zacuh kroz ritam sona
eksplozije. Opet isprobavaju neko novo oruzje. Al su nocas navalili...
Prosli put sam u pismu iz zezanja pomenula da se nadam da nece bombardovati
Kalenica pijacu, jer hocu da odem da kupim rasad za zardinjeru. Te iste noci
dve bombe su pale nedaleko od pijace, pogodivsi privatne kuce u Vardarskoj
ulici. Tada sam se zarekla da vise necu praviti nikakve planove za sledeci
dan, ali sam to prekrsila danas popodne, dodgovorivsi se sa drugaricom da se
prosetamo pored hotela Jugoslavija. I sad mi javljaju da nema vise hotela
Jugoslavija. Gde kafance, tu poljance - sto bi rekla Mira Banjac u Radovanu
III.
Ali kako mi javlja obavestajna baza Novi Beograd, nema vise ni Kineske
ambasade. Ne znam ko ih je tako gadno zajebao, ali ko god da je - svaka mu
cast!
**********
Posto nam se konacno ustalila struja, sela sam nocas ( nedelja, 9.5., 4.30
a.m.) za kompjuter, da vam prekucam i posaljem ovo. Ne mogu nikako da zaspim
jer se sirene nisu oglasile! Prva noc od pocetka rata da nismo imali uzbunu!
Gde su, majku mu, da im se nije nesto desilo?
Smrt fasizmu, sloboda narodu.
Zabrinuta, ali prosvetljena
Tanja
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------