From: Stojiljkovic Goran
Opet isti problem !!
Sta je nas problem? Ostali smo i bez treceg mosta.
Evo, to je razlog zasto sam prekrsio svoje dato obecanje da cu se
javljati svaki drugi dan. Juce sam , naime, vec poslao jedno "Pismo..."
ali su me nocasnje i dnevne okolnosti navele da vam se opet javim, dva
dana za redom. I opet ista prica. Sta reci?. Nema nam treceg mosta. Bio
sam na tom mostu milion puta, prelazeci kolima, iduci vozom kao student
na neke izlozbe i provod u BGD, a nikada nisam tim mostom presao pesice.
A u stvari presao sam prvi put u zivotu taj most svojim nogama (bio sam
u braon dubokim cipelama koje cu iz tih razloga posebno cuvati) pre dva
dana. Na mostu nije bilo nikoga. Nas cetvoro ljudi prelazimo most
pesice, po posebnoj dozvoli i zadatku (spomenuo sam da cu o tome posebno
pisati na kraju ali su me dogadjaji naveli da vam sve odmah objasnim) i
iduci razmisljao sam kako sam u crvenoj jakni koja mora da se vidi iz
satelita. I svi su se smejali na moj komentar. I tako presao sam tim
mostom, moram priznati u nekom posebnom stanju i raspolozenju zbog svih
okolnosti, bio mi je sablasan, pust, bez ljudi i saobracaja i sta se
desava. Nakon tridesetak sekundi nakon prelaska tog mosta, ponavljam
prvi put u zivotu pesice, opale cetiri demokratski orijentisana i
opredeljena raketna projektila po mostu. Pomislio sam da je to sve
sudbina. Da sam stao da vezem pertlu na cipelama, da sam hteo da
razgledam vec postojca ostecenja, da sam isao sporije nego inace, da sam
.... ili da sam....bio bih na mostu u momentu kada su ga pogodili. Jaca
bi morala da vam nastavi "Pisma..." Dok sam isao tim mostom prema meni
su letele rakete trazeci svoj cilj, a to sam bio ja na mostu. Naravno,
nisam to ni znao.
Tada ga nisu srusili i zato nisam hteo nista da vam kazem. Da se
pravim vazan, da pomislite kako izmisljam, da pomislite kako sam stvarno
poludeo.
Mnogo puta sam presao pesice preko strarog petrovaradinskog mosta
iduci u disko na Djavu, mnogo puta sam presao pesice preko "kamenickog"
mosta iduci tamo i nazad ali nikada nisam isao preko "betonskog." I bas
onda kada sam krocio sa njega gadjali su i pogodili. Ranili, povredili.
Ali i dalje je stajao. Sada kada vise nema ni tog mosta (od njega
stvarno nista nije ostalo, samo vazduh na mestu starih lukova) morao sam
vam sve ispricati, morao sam sebi olaksati dusu i podeliti tugu sa
vama. Taj most je bio daleko od mojih kretanja po gradu, bio je daleko
od svih mesta po gradu gde sam stanovao (Liman, N. Naselje, Telep) i u
mojoj glavi mi je malo znacio, ali sada kada ga nema kao da je sve
potonulo.Potonula su sva tri mosta.
Siguran sam da ce u NS biti jos mostova, siguran sam da cemo ih
napraviti nove (ne starije i lepse), prelazicu preko nekih novih mostova
i pesice i busom i kolima ali gde su mostovi koje sam za tridest i sedam
godina prelazio kako sam hteo. Birao sam kojim cu mostom otici tamo ili
vamo, kod mog druiga Vlade u servis, na sud u Mitrovicu ili ST.Pazovu,
nekada kod babe i dede u Zemun, kod drugara u BGD. Sta sada da biram.
Kojom skelom, kojim brodicem, koje kupace gace da odaberem i preplivam
preko Dunava. Kao sto sam mnogo puta bio na "zapadu" i tom se radovao
tako cu sada ici na jug sa planom u dzepu, kojim putem i kojom trasom
stici, ali tuzan.
Nemojte mi zameriti bice ovo mozda najtuznije "pismo..." do sada.
Ali, morate nas razumeti , sve nas koji smo ovde, za to ima razloga.
Nismo izgubili prisbnost, nsimo izgubili elan i volju za zivotom
(naprotiv, tek sada se borimo), ne smeta mi sto smo ostali bez vode u
gradu, ne smeta mi sto ne funkcionise GSP kao pre, sto se redukovano
vozimo kolima, ali mi smeta sto su bezumno srusili tri mosta u jednom
gradu na Balkanu, u Vojvodini u Novom Sadu,u mom rodnom gradu, gradu u
kom sam iduci pesice zavrsio osnovnu skolu, iduci pesice zavrsio
srednju skolu, iduci pesice, zavrsio fakultet, magisrirao, ako bog da,
za par meseci i doktorirao i sve pesice. Ne treba meni auto. Ne treba
meni bicikl i motor.
MENI TREBAJU MOSTOVI
I stari obicaj u "pismima..." Srdja radi matematiku i vezba latinicu,
Jaca prica sa drustvom bez obzira sto je skoro ponoc, a ja sam tuzan.
Sto kaze moj drug koji stanuje na keju, jutros kada sam se probudio i
pogledao kroz prozor plakao sam a ni sam ne znam zasto. Tako to valjda
mora jer smo Novosadjani, sve sa velikim N. I to bez obzira sto smo se
tusirali sa vodom pripremljenom u kanisterima za ovu priliku.
Ljube vas Lanica koja spava, Srdjan (drugi razred skole N Tesla),
Jadranka (Institut za Kardiovaskularne bolesti joj je ostao "preko") i
ja (misteriozni tip sa mosta)
G
From: Nebojsa Jovicic
To: kosovo@yurope.com
Pisac dolenavedenog teksta je zeleo da ostane anoniman. Imena u tekstu su
promenjena.
Draga Olga,sedim sa Mladenom ovde na fakultetu i pricam mu jucerasnji dan.
Meni je bio strasno interesantan. Naime, moj Obrad i ja smo posle posla
krenuli kod mene u stan samo da ostavimo neke stvari i onda smo posli na
kejprema splavu, da bi se on sto pre prebacio na sremsku stranu i
uhvatioautobus za Karlovce. Jos sam razmisljala da li da ga pratim ili ne
alisam ipak odlucila da podjem. Sijalo je sunce, puno je ljudi setalo,hodali
smo polako i odjednom se culo neko prolamanje oblaka. Okrenulismo glave
prema zeleznickom mostu i videli gust crni dim i vodu kakoprska uvis i onda
strahoviti prasak!!! Svi su poceli da beze, a ja sammog dragog vukla za ruku
(uvece kad smo o svemu ovome razgovarali rekaoje da se osecao kao
prikolica!) na drugu stranu ulice, a on jeneprestano govorio: gotovo je nece
vise. E, vraga nece! Samo posle nekoliko sekundi opet je tako grunulo da se
zemlja tresla. A bilo je radnika na mostu, popravljali su ga od ostecenja od
pre neku noc kad suga oni skotovi gadjali. Ne secam se kako smo presli put,
samo znam da sunam neki ljudi vikali da se sklonimo od stakla i da udjemo u
prolazjedne zgrade i da sam onima gore psovala sve po spisku. I onda je
parce necega (verovatno mosta) zunulo iza nasih ledja i tek je tada moj
dragi shvatio da nema zajebancije. Proslo je nekoliko minuta, ne znam
koliko,izgubila sam pojam o vremenu, i onda se sva masa ponovo vratila na
kej (mi smo stvarno ovce). Gledali smo da li je most ostecen. Nismo
videlinista, samo da je garav po sredini. Zatim smo nas dvoje ponovo
krenuliprema skeli da proverimo da nije slucajno Obradov tata tamo (posle
smosaznali da je pre udara presao u Petrovaradin) kad je ono zunulo, strava
jedna, direktan pogodak na sredisnji stub mosta! Nevidjeno je puklo.Videli
smo i narandzasti bljesak... Bio je i cetvrti za koji ja uopstetada nisam
znala. Posle su na tv-u rekli, valjda sam bila tako uplasenada nisam znala
za sebe. Glava me boli od juce neprestano. I ne mogu da verujem da sam sve
to videla svojim ocima. Iz takve blizine. Uzasno sam se osecala i kad smo
trcali nazad u stan po slomljenom staklu.I sad ne mogu nista da radim, ni da
mikroskopiram ni da bojim plocice.Tako mi sve izgleda besmisleno. Ali u
ponedeljak cu biti kao nova.Sigurno.
_Ksenija
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------