*** preneseno sa liste Mostovi ***
Vredno citanja.
Ispovest Zvonka Novosadiste
Vreme, vanredno izdajne broj 6, 17. april 1999.
Ispovest Biciklista na mostu
NATO rakete i bombe ipak nisu toliko "pametne" da ubiju duh
"kolateralnih", "slucajnih" i "neplaniranih" civilnih zrtava
agresije. O tome svedoci i Zvonimir Breber (profesionalni
"kompjuteras", ozenjen, sinovi Bor /10/ i Boris /8/), koji
se zatekao na Mostu slobode u trenutku rusenja, 3. aprila
uvece. Ovo pismo upuceno prijateljima ("Mostovljanima")
objavljujemo sa njegovim odobrenjem, i uz najbolje zelje za
brz oporavak
Pa, jel´ vi znate da sam ja stara placipicka?
U bolnici mi Milica kaze: "Mostovljani me zovu, pozdravljaju
te, ne znam vise ni ko je zvao" - ja cmizdrim.
"Zvala te Beba sto puta" - ja cmizdrim.
"Lipa je zvala Ranka, on te zvao puno puta. Ko su oni" -
pogadjate...
Prve noci u bolnici, dok je Milica jos bila na Kamenickoj
strani, nasao sam pored uzglavlja ceduljicu koja za mene jos
uvek predstavlja misteriju: "Andjele, necu svet bez tebe" -
e, od onda sam definitivno dehidrirao.
Hvala vam, dragi Mostovljani. Da samo znate koliko je ovo
obostrano - kad god su mi iz vidokruga u bolnickom krevetu
zamakle one zanosne sestrice (a ja sav izlomljen, o
nesrece!) "pisao" sam vam u mislima pismo. Onda bih,
nezadovoljan crnilom koje iz njega izbija, "cepao" i
"brisao", pa vam pisao novo.
Svaki dobar vic koji sam u bolnici cuo zazvonio mi je u
glavi sa "ovo moram zapamtiti, da napisem Mostovljanima".
Cak i juce, dok me je onako izmrcvarenog iz bolnice Milica
dopremila, ja seo na krevet, disem kao da sam upravo
istovario kamion uglja, i pocnem da se smejem jer se setim
sta cu da vam napisem cim dohvatim tastaturu. Dos´o Lala
pijan kuci, seo na krevet (k´o ja upravo) i vice: "Soso! Na
krevet! Dizi noge!" Sosa sva srecna, ne pita za razlog toj
iznenadnoj promeni, tako retkoj i dragocenoj, legla, digla
noge - kad ce Lala na to: "Ma, ne tvoje, moje noge dizi na
krevet!"
I tako se ja smejem k´o Frankenstajnovo cudoviste sa svim
ovim zicama u ustima, mislim na vas i... Evo me, najzad, da
vam pisem.
Ali, da pocnem od pocetka. Rodjen sam 29. marta 1958. godine
u selu.... Aaaajde, dobro, necu bas od tog pocetka. Sta ste
mislili, da jedan tomahavk moze da unisti moj smisao za
zezanje?
Isao sam biciklom, sa novosadske prema kamenickoj strani.
Pada polako noc, ispred mene biciklista, po neki auto
projuri koliko god moze brze... Zurim. Sirene jos nisu
svirale opasnost tako da milicija, koja dezura na mostu i
brani da se prelazi dok je znak opasnosti na snazi, propusta
ljude na most. Okrecem pedale, dahcem ovako mator konj na
"trkackom" biciklu koji sam sinu kupio i prakticno prvi put
vozim, sto bi kaz´li, "ovo mu je vatreno krstenje". Zavidim
onom biciklisti ispred mene sto je odmakao toliko... Samo da
predjem most...
Nnnjiiiiiiiiiiiiiiiiii - Sa desne strane vidim avion! U
niskom, brisucem letu leti prema mostu!
Pomislio sam: "Mora da je nas dok se ne boji da leti tako
nisko i nema upaljena svetla..."
A onda Kabbuuuuuuuummmmmmmmm!!!!!! Svetlo, belo-zuto, i
potres!
Propadam. Zajedno sa ogromnom plocom mosta propadam ka
zemlji. Misao: "Geleri!"
Bacam bicikl (vatreno krsten), sa sveze opranim gacama, jer
u Kamenici nemamo vode (sad nemam nikakvih gaca), sa
mobilnim, sa softver cd-om... I, u vojnickom maniru, bacam
se ka mostu, ali se i most baca ka meni!!! Kao stap koji je
udario jednim krajem na zemlju a drugim poskocio, moj dragi
most i ja se poljubismo za rastanak. Izbio mi je, postupkom
nekog ko te voli a trapav je - a, brate, ima i par hiljada
tona pa mu nije lako ni biti nezan - desetak zuba i slomio
donju vilicu na par mesta. Pokidana cev vodosnabdevanja je
pokusala, isto tako trapavo, da mi spere krv sa belog
dzempera i komadice zuba sto sam pljuckao kao na crtanom
filmu, ali tim mlazom vode od skoro metar u precniku, iako
me je samo krajickom dohvatila, jadnica me je samo
pljusnula.
Misao: "Druga!" Svaki most, svaki objekat napadnut je sa dve
rakete! Dolazi druga! "Bezi!"
Krecem da se penjem uz tu betonsku krhotinu od stotinak
metara, koja je donjim krajem u vodi i prema mostu, a ovim
gornjim jos uvek nad peskom, jer je to pravac kojim se
udaljavam od sledece eksplozije (koja je usledila, o kojoj
znam sve jer je u bolnici do mene lezao snimatelj na TV Novi
Sad Slobodan Savic, jedna ljudina od preko sto kila mesa,
duse i duha, jedno divno spadalo koje kaze da zali - jer zna
da rakete u nosu imaju kameru - sto nije prekrstio ruke u
onaj ne bas pristojan srpski u-laktu-savijeni polozaj, vec
se bacio na zemlju kad je video da ide pravo na njega, i
tako preziveo). Stizem do vrha, pogledam dole, a ono
viiisoookooo... Odlucim se da ipak skocim, ali - da bih
smanjio visinu sa koje cu pasti na zemlju - prvo se spustim
da visim na rukama, otpustim se i... Nista!
Kako nista? Ko je pritisnuo pauzu na videu?
Pogledam gore a ono sipke od pokidane armature sa mosta
probile moj sako i drze ga za rukave (i onako mi je bio
tesan oko struka). ´Ajde, pentraj se ponovo gore, otkacinji
rukave i skaci. Dole komadi betonskih krhotina sa mesta gde
je most pukao i - pri doskoku coveka od 184 cm i 95 kila -
popucase kosti stopala. Desnog.
A-ha, sad sam ispod mosta. Ispod mosta? A ide druga raketa?
Begaj!!! Trcim onako sepav i krvav dalje, dolazim do ograde
Stranda, novosadskog kupalista koje se od momcica brani
visokom ogradom sa duuugim siljcima okrenutim na gore i -
vidim da su svi izlazi zakljucani. Treba preskociti....
Moram priznati da sam se, iako su lalinski poslovicno slabo
korisceni, uplasio za poneki deo svog tela dok sam onako
sepav preskakao preko onih zaostrenih siljaka.
Zaustavio sam nekog momka, odvezao me je do bolnice, sam sam
skakutao na levoj nozi dok su me sa strane razni medicinski
radnici gledali poluzainteresovano, dosao do prijemnog
odeljenja... Noga u gips... Tri sata operacija u ustima, jer
su morali zice gurati kroz desni da bi njima zavrnuli sinu
za gornju vilicu (zuba skoro da nema), isto tako i za
slomljenu donju, a onda gornju i donju sinu zavrnuli i
pricvrstili jednu za drugu. Dva dana na maksilofacijalnoj
klinici, onda na ortopediju, operacija noge, par dana tamo i
- evo mene pored tastature i sa vama.
E, sad mi je vec malo lose. Moram da prekinem i legnem, vrti
mi se u glavi. Znate, ipak ja nedelju dana jedem samo na
slamcicu, i to griz, mleko.... E, da! ´Ocu da se razvedem od
Milice!!! Znate li sta mi je juce uradila? Ispekla je dva
jajeta na oko, malo istopljenog sira po njima, i sela da
jede pored mene. Oooo, mati moja! Ali, iskupila se posle.
Skuvala mi je takvu krem corbu da nista ukusnije nisam na
slamku popio otkako znam za sebe.
Voli vas sve puno i jos jednom vam se svima (necu
pojedinacno, nekog cu izostaviti a volim vas sve)
zahvaljujem sto ste na ovu matoru bitangu mislili ovih dana.
Drugi put cu vam pricati sta mi se u dusi desavalo dok sam
lezao u bolnici. Ta prica ima znatno tamniju nijansu, a sad
sam samo srecan sto vas imam.
Zvonko novosadista.
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------