RAPORT FERALOVA BEOGRADSKOG REPORTERA IZ NEBODERA
POKRAJ KOJEG SU PALE CETIRI BOMBE OD DVIJE I POL TONE
IZ POBEDE U BLAGOSTANJE
Pobedili smo: naterali smo NATO da prihvati njegove sopstvene
uslove. Mir je stigao, ali se bombardovanje nastavlja. Odbranili smo
sve ono sto je poruseno. Sacuvali sve sto je nestalo. Povratili zauvek
izgubljeno Gde su oni koji su svoje komentare zavrsavali recenicom
upucenom NATO-vojnicima: "Dodjite. Necete se vratiti." I nece.
Ostace na Kosovu... Gledam svoju zgradu: ne lici na sebe. Na licu
mesta majstori koji menjaju stakla: 13 njemackih maraka za metar
kvadratni, ko nema novca za obnovu - obavijest na zidu - neka ide u
Mesnu zajednicu da podigne plasticne folije Svedoce sa ekrana
domaci penzinerski likovi koji kazu da Slobodan Milosevic nije
ratni zlocinac, ako je on ratni zlocinac, onda u Srbiji zivi deset
miliona ratnih zlocinaca
Petak je, govori iskustvo sedamdesetodnevnog bombardovanja, omiljeni
dan u mirnodopskom NATO-kalendaru: jebes ponedeljak i utorak,
sreda je mlohavo-kilava, cetvrtak je obicno dosadan glede izbora ciljeva
(Rakovica + Batajnica), subota umorna od srede, nedelja obicno
uzbudljiva ujutru, ali mirna popodne..., ali je zato Friday On My Mind
(tko se jos
seca hita australijskog benda Easybeats?) stabilno postojan, narocito
oko
devet/deset uvece (28. maja), kad se covek neoprezno opusti, pomisli da
su struja i voda nesto prirodno, bogom dani, jos ako je WC-kazance
puno...,
a uz kahvu i bijelo vino brzo se zaboravi sta je juce bilo. Cak je i
televizor ukljucen: vesti o Nasim Pobedama sire se vaseljenom, nema
sanse -
porucuju - da bilo koji strani vojnik svojom fasistickom cizmom stupi na
sveto kosovsko tle, boricemo se do poslednje kapi krvi, Srbi nikad nisu
prihvatali ultimatume, NATO ni u snu nece osvojiti pedalj Jugoslavije,
sirom sveta istina o nasoj borbi polako, ali sve sporije dopire do
pripadnika
raznih Komunistickih partija, koji listom, svi do jednoga, podrzavaju
nas
herojski otpor u borbi protiv Novog Svetskog Poretka... A kao odgovor
stize mrak
u jedanaest uvece: ode televizor na spavanje, frizider se grci u
strasnim bolovima, zamrzivac pisti mehanickim krikom, totalna pomrcina
koju bude
svece, voda nestaje s dignitetom, klokocu cevi, zbogom Lukovicu, vidimo
se nekad!
SARDINE IZ PORECA
Opet u subotu jedemo sardine (iz Poreca), hvatamo slavine u
imbecilnoj peting-nadi da ce voda, mozda jednom, svratiti na Zvezdaru.
Vec vidjeno:
s torbom punom flasa tumaram gradom, trazim cesmu, punim plasticne boce
i krecem kuci. Dobro je, struja je dosla u posetu, lift radi, ne moram
na dvanaesti sprat peske, nikom ne govorim da imam struju: neukusno je
priznavati da slusam muziku (Tori Amos - "Ring My Bell") u casu kad nas
preko radija mole da ugasimo sve sem jedne sijalice, kako bi se
mumificirani energetski sistem vratio iz klinicke NATO-smrti. Oko cetiri
popodne
struja nam je rekla zbogom: u igru ulazi primus (30 njemackih maraka),
kuhamo
supu iz kesice, telefoniramo - ima li itko u ovom gradu Electricity?
Otac i majka u Barajevu vec su zaboravili Teslin pronalazak, kod Pedje
bilo pa
nestalo, Sava iz naselja Brace Jerkovic nije cuo za struju, kod Sase od
jutros nema ni vode, sestra javlja da nemaju struje od sinoc, javljaju
da su gadjali termoelektranu Obrenovac, cekamo noc da s prozora
dvanaestog
sprata na brdu proverimo tko poseduje carobnu svetlost. Nema Dorcol.
Nema Novi Beograd, Bulevar revolucije je u mraku, Banjica u tami,
naselje Medakovic III (gle!) ima struju (jebem im sestru), Pancevo se
stopilo s
crnim oblacima, negde oko Beogradjanke nesto svetli, neki pederi dobili
struju, dabogda im nestalo.
Sedim uz svecu, pijem vino, slusam tranzistor; iz kupatila smrdi kao
da se gomila tvorova smestila u WC-solju, gledam na sat - skoro ce
ponoc,
sirene su vec obavile ono sto su morale, fuck avione, spavanje! Budim se
zajedno sa "sizelom" (devet i pet), tri minuta docnije nesto je tako
puklo da sam se zateturao, prozori su se zatresli... a negde iznad
Bubanj potoka
atomska pecurka od oblaka visokog bar deset kilometara. Fino je pocelo,
mislim se, super je nedelja in the morning: bez vode, bez struje, vec
imam smrtnu zelju da me polije tus, vreo ili leden, svejedno. Samo nek
je
voda. Jos jedna uzbuna oko podne, nova uzbuna u cetiri, vecernja uzbuna
u
sedam, prava uzbuna u deset uvece: spava mi se i ne spava mi se. Struja
je stigla, ali, jebe mi se kad nema vode: mrzim struju bez njenog
bracnog
partnera. Opet iz mazohizma gledam "Dnevnik" i cujem kako smo na Pragu
Pobede, jeste, malo su nas razrusili, ali sa svakom bombom smo sve jaci
i odlucniji da ne dozvolimo da nam uzmu Kosovo, nikad se necemo povuci,
nikad, neprijatelja ceka pakao ako se usudi da nas napadne kopnenim
trupama, svedoce sa ekrana domaci penzinerski likovi koji kazu da
Slobodan Milosevic nije ratni zlocinac, ako je on ratni zlocinac, onda u
Srbiji zivi deset miliona ratnih zlocinaca, prozreli smo NATO-taktiku,
uostalom, nikad nismo ni priznali taj Haski sud koji je hteo da ugosti
naseg Radovana Karadzica i naseg Ratka Mladica, kako su njih uhitili,
uhitice
i Slobodana (hrvatski: nikad), dakle - jos jedna antisrpska zavera
stvorena da unisti mirotvorne napore, i to bas u casu kad je resenje
krize bilo na
dohvatu ruke.
NAJJACA EKSPLOZIJA
Vreme je da spavam: jedan je posle ponoci, vruce je, vode nema, sve
me svrbi od znoja, pokusavam da zatvorim oci i da sanjam o Sirenama,
pescanim plazama i ogromnim kolicinama vode (hrvatski: more) ciji slani
sadrzaj svedoci o HDZ-naporima da se ocuva katolicka kakvoca tekucine
neophodne za buduce pranje izbornih grehova.
Sanjam grozne snove: kao, bombarduju sve zgrade u kojima boravim,
bezim iz jedne u drugu, prate me fantomi, na sve strane odjekuju
eksplozije, bacam se pod nekakav most, iznenada se budim, mokar,
ustajem, u
nesvestici palim cigaretu i idem na prozor. Skoro ce cetiri ujutru:
ponedeljak je, nije opasno. Zora polako otkriva Beograd: cujem
eksplozije, na
horizontu vidim uzareno nebo (Makis/ Rakovica, ponovo), sve je kristalno
cisto,
gotovo nevino u ambijentu tek probudjenih ptica, onog hladnog jutarnjeg
filinga koji prija samo ako si ispavan, jedino huk aviona remeti
religioznu tisinu... pomislim, naivno - kako su jutra u Beogradu svecano
elegantna
i prirodno sveza... a onda, nesto s neba je sve blize, tutnji, tu je,
iznad mene, odjednom zvuk koji ubija jacinom, zemlja se trese, rastvara
po
dijagonali i horizontali, prozori se raspadaju u komadice, gotovo je,
kraj, mrtav
sam, zgrada se rusi, pauza od pet sekundi i onda opet - bomba na 50
metara od
solitera, iskacu prozori, roletne odlaze u nebo, sve se rusi po kuci,
zvece case, stakla, ljudi vriste po hodnicima, ponovo - jos jedna bomba,
zaglusujuci vazdusni udar otvara prozore i vrata i regale, cepa se
materija, gde je papagaj Rista - prvo je sto je pomislim - nemam vremena
da
odgovorim jer nova bomba puca, cetvrta po redu, registrujem, soliter se
ljulja, na ulici vec reka od srce i otpalih roletni, alarmi ostecenih
automobila regularno jaucu, jata ptica - u magnovenju primecujem -
pobegla od
Zvezdare, pipam se jesam li ziv, da li krvarim, nema krvi, sve je cool,
tacno je cetiri i osam minuta, telefon pocinje besomucno da zvoni.
U beslovesnom soku pristavljam kafu: ponavljam ljudima da je nesto
grunulo iznad naseg solitera, javljaju se iz Zeleznika, Novog Beograda,
s Dorcola - svi tvrde da je ovo bila najjaca eksplozija tokom
dvomesecnog
bombardovanja, niko ne veruje da smo zivi, kazu nam je dim iznad naseg
solitera pokrio Beograd, na Banovom brdu su poskakali od straha,
eksplozija se cula cak u Pancevu, u Rakovici su mislili da su njih
gadjali...
Silazim liftom: na ulazu vec pedesetak ljudi, izbacuju staklo, soliter
izgleda kao da je bio u Sarajevu, prozori i roletne i terase -
polomljeni i
sruseni, dvadesetak lakse povredjenih, nema mrtvih, hvala Alahu
(hrvatski:
Avaksu). Gadjali su kasarnu u Volginoj ulici, tik iza solitera, krater
je - kazu
- sirok sto a dubok dvadeset metara, cetiri bombe po dve i po tone,
masala, bas
nam je ponedeljak sjajno poceo!
VODE UMJESTO KOSOVA
Gledam svoju zgradu: ne lici na sebe. Zavese koje vijore kroz
razbijene prozore, zid koji je pukao, roletne savijene u artisticke
minijature...
podrazumeva se: nema vode, nema struje, telefonske veze u haosu. Na licu
mesta majstori koji menjaju stakla: 13 njemackih maraka za metar
kvadratni, ko nema novca za obnovu - obavijest na zidu - neka ide u
Mesnu zajednicu
da podigne plasticne folije.
Citav sam dan u soku: u stomaku osecam eksplozije od 4x2,5 tone,
sedim u kafani "Smederevo" i pijem, s prijateljima izmenjujemo erotska
iskustva glede giga-penetracije na moj soliter. Citav Beograd je
zadrhtao
nesto posle cetiri ujutru; to vise nije bila eksplozija - nego rekvijem,
malo
je falilo da odem u nebo i tamo isperem svoje (seksualne) grehe pre nego
me
prime u Raj kao pocasnog clana sa Zvezdare.
Naravno da nema struje: konobar nas u sedam izbacuje iz kafane,
vracam se u ured da proverim e-mail. Ima struje! Ali, deset minuta
docnije, blizu ce osam - mrkli mrak, tmina, darkness. Crna rupa. Nemam
svecu,
nemam bateriju, ne znam gde mi upaljac, sibica ostala kod kuce. Nekako
izlazim iz ovog bunkera u totalno crnilo Dorcola: nadam se da cu
zaskociti taksi, valjda nisam takve kurate srece da satima idem peske...
Hodam po
mraku; pipam zgrade; drzim se generalnog pravca Zvezdare. Negde oko
Ulice 29. novembra skacem na taksi: taksista je moj covek, kaze mi da
cemo za koji dan na sve pristati - na strane trupe, na povlacenje vojske
s Kosova, izglasacemo poraz koji cemo proglasiti za pobedu, guzice nas
kako hoce, zar nije olimpijsko geslo nase vojske "vazno je ucestvovati"?
Ulazim hrabro u zgradu: no baterije, no sibice, no upaljac. Drzim se
gelendara kao pijan Kosova, mrak do Splita, crno da crnje ne moze biti,
hodam, uzdisem, disem ubrzano i... negde oko polovine vise ne znam gde
sam, na kojem sam spratu. Njezno udaram pesnicama u neciji stan.
Plasljivi glas ("Ko je?") reaguje strahom. "Komisija, koji je ovo
sprat?", pitam i
ne skitam, "Osmi", "Hvala", dobacujem i brojim, deveti, deseti,
jedanesti,
dvanaesti. Valja potrefiti kljuc, pravac kroz hodnik... ali, otkud ove
stolica, jebem stolici sve po spisku, sveca je spas.
Svetlo, rekao bi Goethe!
Gledam Beograd u totalnom mraku; nista novo. Bas kao ni cinjenica da
nema vode i struje.
Sledecih 48 sati na Zvezdari bez vode; na Dorcolu nema struje,
zaboravio sam na e-mail i na kompjuter, tko zna kad cu vidjeti kako me
podrzavaju Sirene, Bog sveti zna kad cu posetiti ruske porno-sajtove ne
bih li na taj nacin podrzao mirovnu inicijativu Rusije... Ipak, Boga
ima: cetvrtak je, voda stigla u sest ujutru, nestala u devet, ko je
uhvatio -
uhitio je, osecam se kao turista na Jadranu sezdesetih godina: nista mi
ne
nedostaje, sve posedujem, dvadeset litara tople vode menjam za Kosovo,
ukljucujuci
manastire, defetisticki priznajem da me je leto porazilo i da cekam sto
ce se dogoditi - samo se nadam da je Zvezdara obavila svoje i da vise
nema
razloga za iznenadne jutarnje posete s deset tona eksploziva....
MIROVNI PLAN
Stizem taman za drugi TV Dnevnik: cujem da je Skupstina Srbija
prihvatila mirovni plan o kojem nema nikakvih detalja. Anketirani
gradjani odusevljeno podrzavaju nasu velicanstvenu pobedu i trijumf
mirotvorne
politike Slobodana Milosevic: nigde ni reci da 50.000 NATO-vojnika stize
na Kosovo, nigde ni reci da se srpska vojska, policija i paravojne
formacije povlace sa svete srpske zemlje, nigde ni reci da u Beograd
stizu
NATO-generali da se dogovore o tehnickim detaljima, nigde ni reci...o
jedinstvenoj NATO-komandi, nigde ni reci ni o cemu.
Pobedili smo: naterali smo NATO da prihvati njegove sopstvene
uslove. Mir je stigao ali se bombardovanje nastavlja. Ocuvan je
suverenitet na
celoj teritoriji Srbije, kazu - Ujedinjene nacije vracaju se na scenu u
velikom stilu. Odbranili smo sve ono sto je poruseno. Sacuvali sve sto
je nestalo.
Povratili zauvek izgubljeno.
Na Studiju B citaju ceo Plan: Vojislav Seselj najavljuje ostavku
(tvrdi da je okupacija bolja od ovakve kapitulacije), Vojislav Kostunica
kaze da
je ovo gori plan nego onaj od pre nekoliko meseci, Vuk Draskovic kaze da
je ovo "divan dan za srpski narod".
Iz Socijalisticke partije i Jugoslovenske levice tvrde da smo
spremni za Veliku Obnovu, ravnopravan zivot svih onih koji jos nisu
pobegli u
inozemstvo, nastavicemo u miru, politickim sredstvima, uspesnu odbranu
vitalnih nacionalnih i drzavnih interesa.
"Dnevnik" traje samo 30 minuta; proveravam - vode jos nema, cekamo
zvuk sirena, pitam se: sta li sad misle oni koji su se kleli da
neprijateljska fasisticka cizma nikad nece stupiti na Kosovo?
Gde su oni koji su svoje komentare zavrsavali recenicom upucenom
NATO-vojnicima: "Dodjite. Necete se vratiti."
I nece. Ostace na Kosovu...
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------