izmedju nedelje i ponedeljka, 13/14 maj 1999.
Querida,
Kradem vreme od sna jer mnogi nocas ne spavaju. Mnogi su ovih dana
zauvek zaspali. Drugi vise ne spavaju u svojim kucama. Srecan vam mir,
receno je, ali ratno stanje nije ukinuto. Naglaseni su "suverenitet,
integritet, mobilizacija". Prva dva ne postoje, trece je izvesno. Narod
mora (naredjeno je) da se oseca kao pobednik i da tom prilikom prihvati
"mirovne trupe" natoa, od miloste zvane KFOR. Provuklo se i jedno posve
autisticno saucesce porodicama poginulih, uz nekoliko brojki koje radije
ne bih navodila. No onaj ko jos trabunja o tome da su u pitanju snage
Ujedinjenih Nacija, namerno zaboravlja da svaka misija UN nosi i prefiks
UN (UNPROFOR, UNPREDEP itd.) Ovde nema plavih slemova, kao ni kod trupa
u Bosni. Sve je vec vidjeno. Zato citanje izmedju redova donosi ledenu
slutnju da Kosovo mozda nije poslednje. Za nekrofile uvek ima jos.
Sva sreca da sam bila u Banjaluci pa nisam morala da govor odslusam
uzivo. Ni da uzivo odgledam nakaradnu predstavu sa pucanjem i pevanjem u
srcu Beograda. Komentar na tu i takvu besprizornu zurku najbolje je
sazet u cinicnom grafitu koji smo sutradan po povratku procitale na zidu
privrednog suda u Milosevoj, kod Voznesenske crkve: "Jebes Kosovo, imamo
mostove". To vise i nije grafit - to je politicka analiza. Koja boli do
koske, jer kazuje da oni koji odlucuju o nasim sudbinama nisu dorasli da
to cine. Ne izlaze mi iz glave reci koje je "Mlekce" izgovorio u
Rambujeu posle pregovora, kad je sve bilo tako jezivo ozbiljno da se
svakom pametnom stvoru dizala kosa na glavi od izbora koji se tu nudio:
"Che sera, sera!", te uz osmeh otisao da proseta po Lujevim vrtovima. I
bi sta bi.
A sada se neki drugi - uniformisani - ljudi setaju, tacnije, utrkuju ko
ce pre zaposesti delove onoga sto bi trebalo da je nasa suverena domaja.
Jedan nula za Ruse, doduse, koji su u petak sat pre nas presli Pavlovica
most kod Bijeljine i ubacivsi u petu sjurili se u Pristinu, gde su ih
nasi odusevljeno pozdravili. UCK je na to rekla "mi ne garantujemo
bezbednost ruskim trupama". Onda su u cik zore narednog dana Britanci i
ostali usiljenim marsem krenuli da zauzimaju sto se ima zauzeti. Nisu se
osobito trudili da "demilitarizuju" UCK. Trebace im jos, kao malo
aktivnije 'ground troups'.
Za kolonama VJ vuku se kolone traktora i prikolica. Iz Metohijskog
kraja, najureni iz svojih kuca koje planu i pre no sto ljudi odu iz
sela, beze Srbi, kao sto su ranije neki drugi ljudi bezali pred nekim
drugim ljudima u istom kraju.
Kazu mi da je selo Musutiste nekad bilo pola srpsko pola albansko i da
su ljudi lepo ziveli, komsijski. Kad je poteralo Albance, ostavili su
kljuceve Srbima da cuvaju. I cuvali. Kad je poteralo Srbe, spalili selo.
Uzasna kombinacija Krajine '95 i Sarajeva posle Dejtona. Strah, teror,
manjak informacija i visak dezinformacija, bezocno nastojanje da se
pokret stanovnistva iskoristi u sitne politicke svrhe. Gluvoca onih koji
bi trebali da cuju. I delaju.
KFOR-ovci, koji se sudaraju na drumu od silne jurnjave, vec beleze prve
zrtve "mirovne misije". Puca se ko u najbolja ratna vremena, drumski i
ulicni okrsaji nisu nikakva novost, opet na vestima nabrajaju ubijene
policajce, vojnike, civile.
Gagijeva pisma iz Kosova Polja dobila su onu tezinu od koje mi se stomak
stegne. Njihov ton odzvanja strepnjom coveka odlucnog da ispuni svoju
sudbinu do kraja. Da ostane tu gde je, posto ne zeli da zivi bez korena.
A sve vreme gleda unezverene kolone koje imaju samo jedan pravac
kretanja - sto dalje odatle.
Crnogorci vec primaju novi deo svog bremena i nose ga uprkos
zadjevicama. Svoje breme ponece i ovo malo Srbije. Neka bi bilo i
poslednje.
Posao ce me jamacno odvesti na jug uskoro, jer ce ova strahota proci kad
vise ne bude ljudi za izmestanje. Kad svi budu definitivno izmesteni i
savrseno nesrecni u kolektivnim i slicnim smestajima, doci ce UNHCR i
humanitarci da "poprave stvar" i prodaju odgovarajucu kolicinu
'demokratije'. Hocemo li kupiti? Ili ostati pri domacoj varijanti
drustvenog uredjenja?
Ljudi (osim onih koji ultraski ucestvuju u ovome, s leve ili desne
strane) su prepuni protivrecnih, uzburkanih osecanja. Poneko je zbunjen,
mnogi strepe od jeseni i zime za koju se vec naveliko prica da ce biti i
hladna i gladna. Preovladava osecaj sramote i stida pred ovim sto se
zbiva; neki po drugi put u svom veku gledaju nemacke tenkove na ulicama
jugoslovenskih gradova. U zraku poput vazdusne opasnosti odzvanja
pitanje "da li je moralo ovako?" I precutan odgovor, koji u svakoj
zdravorazumskoj varijanti glasi "nije". Moglo je biti sasvim drukcije.
Za mene ce, mi amiga adorada, ovi sadasnji tenkovi s natpisom KFOR i oni
s drugacijim oznakama, koji nas umalo nisu pregazili 9. marta 1991,
zauvek biti isti, jer predstavljaju okrutnu silu zaverenu protiv svega
sto drugacije misli, hoda, dise, govori. Uostalom, to ti nije nepoznato.
Kao ni mnogima koji takodje vise nisu ovde. Ponekad pozelim da nisam ni
ja. Ali neko mora i da ostane, da ispuni - poput Gagija, poput svih
drugih - svoju sudbinu.
Rat umesto rata se nastavlja, posto KFOR izjavljuje da im je prioritetni
zadatak da zastite srpsko i crnogorsko stanovnistvo, dok istovremeno
putem Pec - Kula - Rozaje (istim onim kojim su prethodno isle albanske
kolone) u Crnu Goru stize jos srpskih izbeglica.
Ti mi izvesno neces zameriti sto ce ovo - bar za neko vreme - biti moje
poslednje pismo. Cuti mi se. Radi mi se cutke.
Pienso en ti. Y te abrazco con toda mi fuerza.
Tuya,
Anika
PROSIRITE LISTU U JUGOSLAVIJI I SVETU.
-----------------------------------------------------------------
Kosovo@yurope.com mejling lista
WWW: http://www.yurope.com/kosovo/
-----------------------------------------------------------------