U jeku rata, daleko u planinama, na slobodnoj teritoriji, odigrana je fudbalska utakmica izmeðu dve proslavljene proleterske brigade. U jednom timu igrala su i dva na¹a me¹tanina, Prle i Zvrki, dve èuvene polutke na¹eg kluba, koji je u punom sastavu, u pratnji najvatrenijih navijaèa, kao da ide na va¾nu utakmicu, oti¹ao i partizane. Osim Prleta i Zvrkija, svi su izginuli, hrabro i neustra¹ivo, kako je to dolikovalo momcima koji su na zelenom æilimu pored reke znali da na ¾ivot i smrt brane boje svog kraja.
Ceo tim, s kompletnom fudbalskom opremom, i grupu najodanijih navijaèa, s trubama i talambasima, pod izgovorom da idu na utakmicu u obli¾nji grad, odveo je u partizane, pored udvojenih nemaèkih stra¾a, kapiten Prle, predratni komunista. Na domaku ¹uma, Prle je, kao pred poèetak igre, odr¾ao kraæi govor: utakmica koja ih èeka je utakmica njihovog ¾ivota, u kojoj, igrajuæi na svom terenu, pred punim gledali¹tem, moraju da pobede, jer brane najlep¹e, slobodarske boje na¹e varo¹i.
Veæ iduæeg dana, napadom na ¾andarmerijsku stanicu i dizanjem u vazduh ¾eleznièkog mosta, poèela je njihova utakmica ¾ivota, stra¹na i krvava. Za nekoliko godina veæina na¹ih fudbalera na najslavniji naèin se oprostila, za sva vremena, od igrali¹ta. Samo su Prle i Zvrki nastavljali pobedonosnim putem partizanskih jedinica i, eto, stizali su, posle svih mar¹eva i bitaka, da igraju za tim svoje brigade, koji je pobedio zahvaljujuæi, pre svega, dobroj igri na¹ih èuvenih polutki.
Celu tu prièu o njima proneo je niko drugi nego ujak, veliki ljubimac najpopularnijeg sporta u varo¹i i vatreni navijaè na¹eg tima, èiju nijednu utakmicu, otkako je klub osnovan, nije propustio da gleda.
Odmah posle rata, Prle i Zvrki, sada veæ proslavljeni junaci, ne mnogo manje legende od Filipa, Vuka, Petra i Andrije, prvi su se svojski zalo¾ili da se obnovi sjaj i slava kluba, nija je veæina igraèa hrabro izginula u ratu. Ogromnim uticajem i liènim zalaganjem uspeli su da jedna od prvih radnih akcija bude obnova potpuno zapu¹tenog fudbalskog igrali¹ta.
Sam ujak je s harmonikom i¹ao na èelu omladinskih brigada, koje su u najkraæem roku oèistile teren od korova i divljeg ¹iblja, pobile nove stative i napravile desetak drvenih klupa za gledaoce. U isto vreme, na¹i ribari su besplatno ispleli mre¾e za golove, a obuæari sa¹ili nekoliko lopti od najbolje goveðe ko¾e.
Ubrzo, od novih mladiæa, onih koji su loptu ganjali na poljanèetu, stvorena je dobra ekipa, koja je nizala pobedu za pobedom, zahvaljujuæi vi¹e srèanosti i snazi nego fudbalskom znanju. Samo za jednu godinu ona je veæ uskoèila u ligu vi¹eg takmièarskog reda, a veæ posle nekoliko sezona igrala je u grupi u kojoj na¹ tim otkad postoji - a postoji odavno, jo¹ od godina kada je ujak, kao deèaèiæ, ¹utirao krpenjaèe i bundeve - nikad nije bio. Za njegov uspeh bili su najzaslu¾niji, svakako, Prle i Zvrki. Prle kao glava i trener tima (pri kraju rata jedan zalutali nemaèki metak odneo je Prletu parèe pete, oznaèiv¹i kraj njegove fudbalske karijere), a Zvrki kao centarfor, igraè u dresu s brojem devet.
Zvrki je bio na vrhuncu fudbalske slave. Nije bilo halfa koji je mogao da zaustavi na¹eg razigranog centarfora: brz kao vetar, odlièan dribler ("na petodinarci mo¾e trojicu da okrene", obja¹njavao je ujak), provlaèio se kroz iglene u¹i i nogom, i levom i desnom, glavom, leðima, ramenima, grudima ubacivao loptu u mre¾u. Bilo je dovoljno da se na¹ centarfor, na¹a devetka trgne, razigra na da utakmicu re¹i za nekoliko minuta. Golovi su padali kao jabuke u vreæu.
Na¹eg Zvrkija èuvala su po petorica igraèa, cela protivnièka odbrana, ali ih je on uvek, ma¹tovitim i bravuroznim potezima, nadigravao, praveæi ih sme¹nim, "te¹kim volinama" - kako je ujak govorio. Nasamareni bekovi i halfovi katkad su nasrtali na na¹eg momka ðonom, pesnicama, kolenima, ¹to je kod publike izazivalo provalu neviðenog gneva.
Bezbroj puta, kad bi na¹a zvezda bila grubo oborena, milicija je imala grdne muke da spreèi navijaèe da na samom igrali¹tu ne isprebijaju protivnièke igraèe. Jednom je, èak, ujak, onako mali i ¾goljav, promakao izmeðu èuvara reda i uleteo u igrali¹te, ustremljujuæi se oveæim kamenom pravo na protivnièkog beka, i sva¹ta bi se dogodilo, pukla bi neviðena bruka (na¹em timu bi bilo zabranjeno da igra na svom terenu a oduzeli bi mu se i bodovi) da slaba¹ni sviraè, kome je du¹a od pijanèenja i nespavanja bila u nosu, nije svojim te¹kim, neza¹niranim cokulama zakaèio za neku d¾ombu i tresnuo koliko je dug (vetar mu je ¹e¹ir odneo do centra), ¹to je izazvalo provalu smeha, i meðu gledaocima i meðu igraèima, i zaèas smirilo napetu situaciju.
Fudbalske utakmice bile su prava atrakcija na¹e varo¹i. S njima nisu mogli da se mere ni filmovi, ni va¹ari, ni cirkusi, ni berbe jabuka, izbori lepotica pla¾e i korzoa, takmièenja za najlep¹i glas, pozori¹ne predstave, koncert. Na¹a varo¹ postala je carstvo fudbala, iako su ko¾ne lopte bile retke, a majstori krpenjaèa jo¹ uvek na ceni. Mnogi deèaci nisu propu¹tali nijedan trening na¹eg tima, satima èekajuæi iza golova da uhvate neku proma¹enu loptu i da je ¹utnu iz sve snage, sreæni ¹to æe nekoliko dana moæi da se hvale da su dodirnuli pravi fudbal. Na na¹im prvim asfaltiranim ulicama, kojima su vrlo retko prolazili automobili (naprste su se mogli izbrojati) ¹utirana su svinjska puvala, konzerve, jabuke, drvene ploèice, reðe prave gumene lopte.
Ujak, vatreni navijaè, ovaku utakmicu oèekivao je s velikim nestrpljenjem. Na sam dan utakmice, obrijan, namirisan, u najboljem odelu, odlazio je na igrali¹te sat pre poèetka, okupljajuæi oko sebe one najbuènije, s èegrtaljkama, talambasima, trubama, bubnjevima, kantama, zvonima, èitav mali orkestar, kojim je, kao poznati harmonika¹, kao èovek od nesumnjive muzièke kulture, sjajno dirigovao. Sviraè je u d¾epove odela trpao semenke, kikiriki, karamele, suvo gro¾ðe, orasnice, jabuke i kru¹ke, ¹to su mu sve, obièno, drugi uzimali i jeli.
Posle utakmice, ujak je, zahvaljujuæi harmonici i ugledu svetskog èoveka bez kojeg nijedan va¾an dogaðaj u varo¹i nije mogao da proðe, bio jedan od retkih koji je imao pristupa u klupske prostorije: od kupatila pa do male sale, u kojoj su igraèi, uz piæe i dobro meze, proslavljali pobede ili se, eventualno, te¹ili zbog, sasvim retkih, poraza.
To ¹to je uvek bio na licu mesta, u blizini Zvrkija i Prleta, ujak je obilato koristio: u ba¹ti na¹e najpoznatije kafane, oko harmonika¹evog stola, kome je zaèas pripajano jo¹ desetak, okupljalo se veliko dru¹tvo, èuveni navijaè je bio glavna zvezda, svi su mu poruèivali piæe i nudili ga cigaretama (ujak ih je stavljao u mali d¾ep, za uvo i obod ¹e¹ira) samo da èuju ¹ta on misli o utakmici i ¹ta su izjavili Zvrki i Prle, na¹ najbolji igraè i najbolji trener.
Ujak je sve znao: ¹ta Zvrki jede, pije, kad le¾e, koliko trenira, kakvi su mu planovi za buduænost, ¹ta èita, koja je njegova najomiljenija izreka, ko je po njegovom mi¹ljenju najbolji glumac na¹e varo¹i, koje ploèe slu¹a. Isto tako i o Prletu: kako organizuje trening, koliko pa¾nje poklanja kondiciji igraèa a koliko uigravanju, da li je za totalni ili klasièni fudbal, kakav znaèaj pridaje psihologiji, za¹to igraèima dva dana uoèi utakmice zabranjuje da spavaju sa ¾enama i devojkama ... Jednom jedinom reèenicom: ujak je bio neka vrsta prvih na¹ih sportskih novina, koje æe tek mnogo kasnije, uz veliku pomoæ iz varo¹ke kase, poèeti da izlaze, a da se sviraèu, kao jednom od pionira na¹eg sportskog novinarstva, nikad neæe odati javno priznanje, èak ni upisivanjem njegovog imena, bar sitnim slovima, u zaglavlju lista.
Najzanimljivije su bile ujakove prièe o Zvrkijevom i Prletovom prijateljstvu. Pre rata, biæe da se, kao najbolji fudbaleri, nisu podnosili - iz prostog razloga ¹to je svako smatrao da je bolji fudbaler, kao ¹to je i cela varo¹ o tome imala podeljeno mi¹ljenje. S fudbalskog igrali¹ta bitka za presti¾ se prenela na devojke: vi¹e puta su se udvarali istim curama, koje obièno nisu znale kome bi se privolele.
U partizane je Zvrkija poveo Prle, mladi komunista. Zvrki, inaèe gospodski sinèiæ, kolebao se da poðe u partizane, èak i onda kad je ceo tim, zajedno s najvatrenijim navijaèima, sreæno promakao pored nemaèkih stra¾a. Tek na domaku ¹uma, posle Prletovog vatrenog i sjajnog govora, neke vrste poslednjih uputstava pred utakmicu ¾ivota, u Zvrkiju je nestala kolebanja.
Rat je dve na¹e polutke i razdvajao i sastavljao. U jeku jedne od najveæih bitaka, Zvrki se vratio u obruè da iznese malaksalog i ranjenog druga. Po ujakovoj prièi, kad je na¹ dana¹nji centarfor, potpuno isrpen od danonoænih bitaka i gladovanja, nameravao se vrati u obruè, iznenada se, iz guste ¹umske magle pojavila prelepa devojka plave kose, sa svetlim krugom oko glave, kao da je na njenom ramenu izgrevalo sunce, koja je, noseæi èabricu mleka i tek ispeèenu pogaèu, mamila partizana da poðe za njom, na drugu stranu, ¹to dalje od nemaèkog obruèa. Na¹ centarfor, koji se veæ danima hranio li¹æem i travom, kad je osetio miris pogaèe i video tako lepu devojku, naglo se pokolebao i gotovo odustao od namere da izbavi svog prijatelja. Ali kao ¹to je pre rata odoleo brojnim potkupljivanjima protivnièkih timova (silne pare su mu davali da bar samo nekoliko puta proma¹i gol), tako i ovog puta, dok su mu se creva kidala od gladi, on nije zaboravio na druga, okrenuo se od devojke koja ga je mamila u sve gu¹æu maglu i vratio se u obruè, u dolinu u kojoj su se ljudski ¾ivoti krèkali kao èvarci u vrelom kazanu.
- Da li je Zvrki sanjao ili je zaista video tu devojku? - nisu mogli da izdr¾e a da ne pitaju ujakovi pa¾ljivi slu¹aoci.
Ujak bi, ljut ¹to ga prekidaju u prièanju, sve zaèuðeno pogledao, pa bi, po sto i prvi put, izvukao novèiæ, stavio ga na dlan da ga svi vide, zatvarao ¹aku i posle nekoliko trenutaka otvarao: novèiæa vi¹e nije bilo.
- Sanjao ili ne sanjao, da li je to zaista bila neka devojka ili ðavo, nije va¾no! Va¾no je da je neko hteo da pokvari prijateljstvo na¹ih igraèa, ali, kao ¹to vidite, u tome nije uspeo! - obja¹njavao je ujak umornim glasom, oèajan ¹to godinama mora da ponavlja neke najobiènije istine.
Ceo razgovor se pretvarao u ¾estoku prepirku o tome ko je najbolji fudbaler svih vremena na¹e varo¹i: Zvrki ili Prle. Iako Prle odavno nije igrao, ¹to je u raspravi Zvrkiju davalo izvesnu prednost, mi¹ljenja su i dalje bila podeljena: Zvrki je bio nenadma¹an dribler, Prle je imao jak ¹ut, Zvrki je bio brz, Prle je bio stabilan, Zvrki je dobro tukao glavom, Prle je bio majstor za slobodne udarce.
U jeku najveæe slave, Zvrki se o¾enio; Iznenada, preko noæi. Kao prva zvezda o¾enio se jo¹ jednom zvezdom, lepom kafanskom pevaèicom koja je tog leta stigla u na¹u varo¹. Pesmom i pojavom mlada pevaèica je napravila pravi dar-mar u varo¹i. Zbog nje je palo nekoliko ¾estokih tuèa, polomljeno je bezbroj tanjira i èa¹a, tako da se u jednom trenutku u kafani nije imalo iz èega piti i jesti, nekoliko puta su menjana prozorska stakla i velika zidna ogledala, desetine neobuzdanih zaradilo je jednodnevne zatvore i platilo visoke kazne, a nekoliko radnika za noæ je spiskalo plate i u¹teðevine.
Pevaèica je bila celoj varo¹i zavrtela mozak. Mnogi mu¹karci su se preselili u kafanu, tu su spavali, jeli, kupali se, brijali, potpuno zaboravljajuæi na kuæu, porodicu i poslove. U tome je prednjaèio neki auto-prevoznik koji je do samog orkestra namestio braèni krevet (upravi kafane redovno je plaæao zakupninu dvokrevetne sobe, bez kupatila i nu¾nika), preteæi da æe od njega napraviti mrtvaèki sanduk ako prelepa pevaèica ne usli¹i njegove ljubavne izjave. Èak je i ujaka zahvatilo ludilo: dobrovoljno, bez ikakve naknade za svoj rad, postao je èlan orkestra, druga harmonika, i svake veèeri, o¹amuæen blizinom mlade pevaèice, izvodio je neverovatne vratolomije na svom izdrndalom instrumentu, da su svi oèekivali da æe i mrtvi, probuðeni ujakovom majstorskom svirkom, u grupama poèeti da dolaze u kafanu, ako ni za¹ta drugo, ono bar na gutljaj vruæe rakije i zalogaj kiselog kupusa. Ujak je svirao kao i u svojim najboljim, mladiækim godinama.
Mlada pevaèica je hrabro i lukavo odolevala bezbrojnim ljubavnim nasrtajima. Bila je hladna prema svim ljubavnim izjavama, u kojima su joj se kleli na vernost do groba, nisu je zanimale kuæe, vile, bazeni sa slatkom i morskom vodom, jahte, avioni i druga bogatstva koja su joj nuðena, na ljubav nije pristajala i pred isukanim no¾evima, pi¹toljima, sekirama i toljagama, nisu mogli da je osvoje ni oni koji su joj obeæavali najbasnoslovnija putovanja pod nebeskom kapom varo¹i i sveta, a èak je i poznati varo¹ki zavodnik moler Èetka ostao praznih ¹aka.
Jedino Zvrkiju, glavnoj fudbalskoj zvezdi, nije mogla da odoli. Na¹ centarfor je vrlo jednostavno osvojio nadmenu lepoticu, tako da ceo sluèaj ulazi u istoriju najuspe¹nijih osvajanja ¾ena u na¹oj varo¹i. Na¹ junak, koji je retko odlazio u kafane, jedno veèe se pojavio, seo za najudaljeniji sto od orkestra, popio kafu i popu¹io cigaretu ne obraæajuæi pa¾nju na bilo koga, onda je ustao, pri¹ao pevaèici, pogledao je pravo u oèi, uzeo za ruku i, bez ijedne reèi, izveo napolje, na zaprepa¹æenje mno¹tva udvaraèa koji su tu noæi provodili, sreæni ako bi u prolazu vrhovima prstiju dotakli skut njenih rasko¹nih haljina.
Slava na¹eg tima iz dana u dan je rasla. Na svim javnim mestima - u kafanama, kasarnama, berbernicama, krojaènicama, obuæarnicama, mesarnicama, bakalnicama, poslastièarnicama, èekaonicama, uèionicama - visile su fotografije na¹eg tima, remek-delo varo¹kog fotografa ®ike (pet igraèa èuèi, ¹est stoji, loptu dr¾i golman, sasvim levo trener), a pored njih i portreti na¹eg najboljeg centarfora Zvrkija.
Na¹ tim nije pobeðivao samo na svom terenu. Tome su dosta doprineli brojni navijaèi, koji su, predvoðeni ujakom, dobro snabdeveni suvom hranom, vinom, rakijom i pivom, odlazili kamionima i u gradove iza devet gora da bodre svoje ljubimce.
Nekad su se s tih izleta vraæali i krvavih glava, na ¹ta je ujak bio veoma ponosan, jer je to bio najbolji dokaz za njegove tvrdnje da i navijaèima nije mnogo lak¹e od fudbalera.
Na¹u mirnu i idiliènu prièu prekida pojava magle u varo¹i (bar je na tom detalju uporno insistirao ujak), a ujedno je uvodi u poèetak prièe o propasti na¹eg fudbalskog tima.
Cela prièa ima bar stotinak verzija, ne raèunajuæi jo¹ toliko ujakovih, a u svima jedna jedina èinjenica je sasvim izvesna: stra¹ni i nemili dogaðaj se zaista zbio onog dana kad je grad preplavila gusta, dotada neviðena magla. Prièa se, kad se iz svih verzija izvuèe bitno, svodi na sledeæe:
Zvrki je po¹ao motorom u obli¾nje selo da donese, recimo, rakiju (dosta sporenja je bilo da li je u pitanju bila rakija, ili sir, prase, orasi, luk, kajmak, jabuke, med), ali se s pola puta, zbog iznenadne i sve gu¹æe magle, vratio kuæi i u svom roðenom krevetu zatekao ¾enu i svog najboljeg prijatelja Prleta. Na¹ trener je, poluobuèen, uspeo da iskoèi kroz prozor.
Zvrki nije mogao - od iznenaðenja - da doðe k sebi. Pre nego ¹to je iza¹ao, ¾eni je rekao tek toliko da ne bi ¾eleo da je zatekne u kuæi kad se bude vratio.
Dalja prièa je mnogo pouzdanija, zahvaljujuæi mnogim oèevidcima, iako i ona ima stotine verzija.
Zvrki je iza¹ao kroz prozor, slep i gluv na pozdrave sveta izbio je na ulicu, spustio se prema reci, obuèen i obuven zagazio u vodu, pre¹ao na drugu obalu, udario glavom u debelu topolu, nije je zaobi¹ao veæ se ispentrao uz nju i si¹ao s njene druge strane, nastavio uz brdo, do¹ao na vrh, onda se spustio u dolinu, izbio na ¹umski put, zaustavio prvi kamion, vozaè ga je pitao kud ide, fudbaler je rekao da æe tamo kuda i on, stigao je u omanju varo¹icu, promuvao se ulicama, popeo se u putnièki voz, seo u vagon drugog razreda i vratio se kuæi (¾ena je veæ bila pokupila stvari i oti¹la) sa stra¹nom mi¹lju: da mu je podvalio najbolji drug, onaj koga je na leðima izneo iz grotla smrti. Iz te misli rodila se druga, jo¹ stra¹nija i opasnija: da je Prle tim postupkom izdao revoluciju.
Tu istu misao (sledimo i dalje osnovnu prièu, komentarisanje verzija i nastojanje na potankostima odvelo bi nas daleko) Zvrki je izgovorio posle nekoliko dana na partijskoj konferenciji, na kojoj se raspravljalo o razvoju poljoprivrede u na¹em kraju. Zvrkijev kratki govor dobio je takoðe stotine verzija, a mi se, iz po¹tovanja prema ujaku, odluèujemo za verziju iz njegove graðe za antihroniku na¹e varo¹i.
"Drugarice i drugovi, kada sam polazio u partizane, tog maglovitog julskog jutra 1941. godine, duboko su mi se u srce urezale reèi mog druga sa sportskog terena Prleta, koje je izgovorio na brdu iznad na¹e varo¹i, na domaku ¹uma. Drug Prle je rekao - a on je tu, neka ispravi ako sam ne¹to zaboravio - da nas oèekuje najva¾nija utakmica u na¹em ¾ivotu, koju æemo igrati pred publikom koju u tom broju nijedan stadion na svetu nije video. Mi moramo pobediti, po cenu najveæih gubitaka i ¾rtava. Mnogi od nas æe se zauvek oprostiti od igrali¹ta. Ali treba da znamo da se borimo za ulazak u ligu kakva u svetu ne postoji, ligu slobode, sreæe blagostanja, ljubavi. Niko ne mo¾e naneti poraz jednom timu koji se bori za slobodu, za novo, pravedno dru¹tvo, u kojem èovek èoveku neæe biti vuk, u kojem ljudi neæe nanositi jedni drugima zlo, bol ...
Ovih reèi druga Prleta, koje sam, nadam se, dobro upamtio, seæao sam se za sve vreme ratovanja, kad mi je bilo najte¾e, one su me hrabrile, podsticale, davale snagu da istrajem.
(Kratak prekid. Ti¹im glasom.)
Na ¾aloet, drugovi, ovih dana drug Prle je izdao mene, izdao revoluciju, svoje reèi od pre desetak godina sramno je pogazio, bacio ih u blato. U socijalizmu, u dru¹tvu za koje se i sam borio on je spavao sa ¾enom najboljeg prijatelja, saborca iz revolucije. Da je spavao sa ¾enom nekog klasnog neprijatelja, pa da èovek i razume ...
(Graja u sali. Predsedavajuæi lupa ¹akom u sto.)"
Na¹ centarfor je grubo prekinut, uz obja¹njenje da se na sastanku razgovora o razvoju poljoprivrede u na¹em kraju, a da se ovakvo izlaganje druga Zvrkija mo¾e protumaèiti kao omalova¾avanje sjajnih rezultata koje su na¹i radni ljudi u toj oblasti postigli.
Na istoj konferenciji Prle je, kao istaknuti dru¹tveni i sportski radnik, predlo¾en za na¹eg predstavnika u sportskim organizacijama glavnog grada.
Bilo je oèigledno da ni ljudi iz Komiteta a ni varo¹ ceo sluèaj ne uzimaju tragièno, pogotovo ¹to od kafanske pevaèice drugo ne¹to nisu ni oèekivali. Sve ih je mnogo vi¹e zabrinjavalo da se posledice tog dogaðaja ne sruèe na fudbalski klub. Pomiriti najboljeg igraèa i najboljeg i jedinog trenera bilo je, bar za sada, nemoguæe i neizvodljivo, a zatim, ipak, bio je va¾niji Zvrki: i najbolji trener ni¹ta ne mo¾e da uradi ako nema bar jednog dobrog igraèa, jednu zvezdu. Brzi Prletov preme¹taj u glavni grad (a ¹to je oznaèavalo i poèetak njegovog politièkog uspona) izdejstvovan je, najverovatnije, s namerom da se spase Zvrki, odnosno na¹ tim.
U ubla¾avanju tragedije koja je u crno zavila na¹u varo¹, centar svetskog fudbala, vidnu ulogu je odigrao ujak. Kao najveæi psiholog na¹e varo¹i, kao pesnik koji èuèi u dnu svakog ljudskog srca, ujak se prihvatio muènog i odgovornog posla da Zvrkija izvuèe iz te¹kog psiholo¹kog stanja.
Tri osnovna pitanja, pored mnogih neva¾nih, vrzmala su se tih dana u Zvrkijevoj glavi, na koja je on poku¹ao, zajedno s ujakom, kao s prijateljem pred kojim nije imao tajne, da naðe odgovor:
1) Da li je njegova ¾ena tu svinjariju napravila smi¹ljeno, s namerom da ponizi njega, Zvrkija, velikog fudbalera, u koga je bila do u¹iju zaljubljena, da ga baci u pra¹inu, na kolena, kad toliki bekovi, slu¾eæi se i rukama i nogama, to nisu mogli da urade, i da u isto vreme ponizi i njegovog najboljeg prijatelja (mora da se Prle bedno oseæao ¹to je izdao svog drugara zbog neke sumnjive kafanske pevaèice), pojavljujuæi se u celoj situaciji kao pobednik, kao prava zvezda?
2) Da li je to Prle uradio iz osvete, jer je bio, po Zvrkijevom mi¹ljenju, lo¹iji fudbaler od njega?
3) Nije li njegova ¾ena obièna namigu¹a, ne mo¾e da ¾ivi bez vi¹e mu¹karaca, sasvim je sluèajno ¹to je izbor pao na Prleta?
Sva tri pitanja, s mnogobrojnim potpitanjima, imala su hiljadu svojih da i hiljadu svojih ne. A svako to da i ne imalo je hiljadu svojih prièa. Raspravljajuæi sa Zvrkijem o celom sluèaju, za vreme dugih i zamornih ¹etnji pored reke, ujak je shvatio da je ljudska misao stra¹no ¾ilava i probojna: proæi æe i kroz vatru i kroz vodu, preko ¹uma i planina, otiæi æe na nebo i pod zemlju, prevrnuæe svaki list i kamenèiæ, siæi æe i u donji svet da doðe do onoga èega, obièno, nema.
Veliki ma¹tar i tvorac èudesnih bajki na¹e varo¹i, oseæao se inferiorno i bedno pred razbuktalom fantazijom uvreðenog fudbalera, koji je u svakoj sitnici otkrivao hiljade znaèenja, bitnih za obja¹njenje celog sluèaja. Koliko su samo èasova Zvrki i ujak izgubili poku¹avajuæi da odrede taèan smisao Prletovog pikavca uga¹enog u vinskoj èa¹i, jednog od mnogih tragova koje je trener ostavio posle neslavnog bekstva.
Za¹to ba¹ u èa¹i da ugasi cigaretu? - pitao se Zvrki. - Nije li tim, u su¹tini drskim i bezobraznim gestom, trener hteo jo¹ vi¹e da ga uvredi? Ili je to uradio nesvesno? Kako sve to objasniti kad se zna da Prle i u kafani i na igrali¹tu nije bacao opu¹ke bilo gde, nikad pod noge, u tanjire i èa¹e, i kad se zna da je lièno organizovao radne akcije da se igrali¹te i tribine oèiste od pikavaca, a da je du¾ klupa, na svakih pet metara, postavio pepeljare od praznih konzervi? Za¹to je uga¹ena tek pripaljena cigareta? I ne izbija li drskost i nadmenost iz te grubo zgnjeèene i gotovo neispu¹ene cigarete? U kojem je to trenutku uraðeno? ©ta je posle tog poteza do¹lo? ©ta je Prleta spreèilo da cigaretu ne popu¹i dokraja, na miru? Da li se u tom trenutku smejao na raèun svog prijatelja? Itd.
Ujaku je pucala glava. Veæ je hteo da digne ruke od na¹eg najboljeg fudbalera. Ovaj je u svemu otkrivao trenerove podle namere, èak i u tome ¹to je za igraèe odreðivao dvodnevni karantin uoèi utakmice, mada je bilo nepobitno dokazano da je to kratko uzdr¾avanje od seksa donosilo dobre rezultate na¹em timu.
Ujaku je, u vrlo te¹koj situaciji, sasvim sluèajno pomogao glavom i bradom. Prle, koji se, èekajuæi dan da poðe za Beograd, skrivao od sveta i Zvkrija kao mi¹ i rupi. Ujak je na Prleta nabasao u jednoj zabaèenoj birtiji, i ovaj mu je, kao èoveku u koga je imao puno poverenje, potanko objasnio kako se sve to dogodilo.
Po ujakovoj prièi, odnosno Prletovoj, ceo dogaðaj je neko ve¹to udesio da bi naru¹io prijateljstvo na¹ih najboljih fudbalera. Taj neko je, donekle, u tome uspeo.
Ujak je tvrdio da se Prle, te¹ko utuèen, sa suzama u oèima, kleo svim najdra¾im na svetu da ne zna kako se obreo u stanu svog prijatelja. Magla, koja se iznenada sruèila na varo¹, zatekla je na¹eg trenera na pecanju, u trenutku kad je riba najbolje radila. Magla je bila toliko gusta da se vrh ¹tapa nije video. Iznenada, na jednom mestu, magla se proredila i tu se pojavila nepoznata, lepu¹kasta plavu¹a, gola do pojasa, koja je rukama i nemim pokretima usana mamila okasnelog ribolovca. Kao zaèaran, Prle je ispustio ¹tap i krenuo za lepom neznankom, oko koje se u krugu, velièine fudbalskog centra, kao oko sveca, topila magla.
Devojka ga je vodila u centar varo¹i, glavnim ulicama, ne pazeæi na pe¹aèke prelaze i semafore, a Prle je koraèao kao u snu, goreæi od ¾elje da je ¹to pre stigne, dotakne, privuèe k sebi. Ni na kraj pameti mu nije padalo da se upita kuda to ide, za¹to na ulicama nije sreo nikog, za¹to nijedan milicioner ne hapsi tu nepristojno obuèenu devojku i za¹to se svi automobili, bez obzira na svetlo na semaforima, zaustavljaju da propuste lepu goli¹avu plavu¹u.
Devojka je Prleta uvukla u jednu veliku zgradu, liftom ga ponela na osamnaesti sprat i uvela u neki ogroman stan. U salonu, pored raspaljenog kamima, na beloj medveðoj ko¾i, devojka se potnuno obna¾ila, donela dve èa¹e vina i zapalila dve cigarete. Prle je po¹ao k njoj, spreman da joj svakog trenutka padne u zagrljaj, ali mu je neznanka pokazala na plavi dres s brojem osam, prebaèen preko fotelje. Prle je odmah shvatio da plavu¹a ¾eli da on obuèe svoj èuveni dres, koji veæ godinama nije nosio. Ni u jednom trenutku on nije stigao da se upita gde se to nalazi, èiji je to ogroman stan, kako da se popne liftom do osamnaestog sprata kad u na¹oj varo¹i najveæa zgrada ima svega deset spratova, i otkud tu njegov dres, koji se nalazi u spomen-sobi na¹eg kluba, zakljuèan u vitrini.
Iz tog èudnog sna - da prièu skratimo i privedemo kraju - Prleta je probudio tresak vrata, kojim je Zvrki objavio svoj dolazak. Prvo ¹to je na¹ èuveni trener video bilo je: noæni stoèiæ, na njemu slika njegovog prijatelja i dve dopola napunjene èa¹e vina - u jednoj uga¹ena cigareta. Onda je shvatio da se nalazi u malom Zvrkijevom stanu, u spavaæoj sobi, na braènom krevetu, pored ¾ene svog prijatelja, gole, raspletenih crnih kosa.
Ujak je èvrsto verovao da na¹ trener ne la¾e. Koliko je Prletu bilo te¹ko, on je hteo da cuca sebi u glavu, ali ga je ujak spreèio, uveravajuæi ga da time samo ispunjava pakleni plan te bajne utvare.
I Zvrki je poverovao, dodu¹e, ne odmah, celoj prièi. U dugim ¹etnjama pored reke, on je do¹ao do èvrstog zakljuèka: ta plava neznanka bila je u svemu nalik na onu koja ga je èekala po izlasku iz obruèa. Èak se i pojavila u istim okolnostima, u najgu¹æoj magli. Ovoga puta, u svojim pokvarenim namerama ona je uspela.
Kako je to moguæe? Postoji li ta ¾ena zaista? - ozbiljno su se pitali ujakovi slu¹aoci, iako su veæ bili navikli na svakojaka èudesa.
Ovog puta ujak ni¹ta nije rekao. S visine je pogledao sve prisutne, izvukao maramicu iz malog d¾epa, mahnuo svima ispred oèiju, zgu¾vao je i ra¹irio: iz maramice je, na veliko zaprepa¹æenje svih gostiju na¹e najveæe kafane, prhnuo beli golub i vinuo se u nebo.
- Ljutu! - rekao je ujak zabezeknutom konobaru i dodao: - Duplu!
Zvrki je èvrsto poverovao ujakovoj prièi tek posle nekih dogaðaja koji su ubrzo usledili.
Ta ¾enska utvara, koja se, prema prilici, pretvarala èas u plavu¹u, èas u crnku, èas u ru¾nu, èas u lepu, navukla je Filipa da se zalo¾i da zaposlenje koje nije zaslu¾ivala dobije neka sumnjiva devojka, poslednja varo¹ka namigu¹a, a i umalo na jednoj pozori¹noj predstavi nije otkrila legendarnog junaka, koji je, zahvaljujuæi samo lukavosti, u poslednjem trenutku pobegao iz sale i tako izbegao da ga varo¹ konaèno upozna.
Udba¹ Andrija Pauk, posle propijanèene noæi, na¹ao se na ¹kolskom igrali¹tu, na kome je dvadesetak uèenica u belim gaæicama i majicama, nalik na buket rascvetalih ru¾a, igralo ko¹arku. Sav oèaran i zadivljen lepotom njihovih goli¹avih i èelnih tela, Andrija je, ra¹irenih ruku, po¹ao prema mladim devojkama, kao da je meðu njima ugledao plavokosu Engleskinju Meri. Ugledav¹i ga tako bunovnog, s ulepljenim li¹æem na æelavoj glavi, devojke su se upla¹ile i razbe¾ale s igrali¹ta, dok je Andrija, jednako ¹ireæi ruke, mucao:
- Za¹to? Za¹to be¾ite!?
A ujak se jednog jutra pojavio s tamnim naoèarima za sunce, koje ipak nisu mogle da sakriju da je sviraèu jedno oko zatvoreno i okru¾eno masnicom. Cela varo¹ je veæ znala da je te noæi neki poruènik, koji se nepredviðeno vratio s ve¾be, zatekao u kuæi sviraèa sa svojom ¾enom kako - bar tako je tvrdio ujak - hrani mlekom slepiæe u cokulama, i cela varo¹ je unapred znala da æe ujak reæi da ga je tamo odvela ta opasna i prevejana utvara.
Na sledeæoj varo¹koj partijskoj konferenciji, koja je usledila vrlo brzo, Zvrki se odrekao onoga ¹to je na prethodnom sastanku rekao o svom drugu Prletu, koji je veæ bio otputovao za Beograd. Taj kratki govor navodimo opet iz ujakove antihronike:
"Drugarice i drugovi, Prle nije izdao revoluciju. Uveravam vas da joj je verniji nego ikada. Revolucija jo¹ nije zavr¹ena. Jo¹ nisu savladali razni kontrarevolucionarni elementi, koji se svim i svaèim slu¾e. Oni menjaju svoje lice, nalazeæi pak pribe¾i¹te meðu utvarama i priviðenjima. Po¹to ne mogu da razbiju na¹e idejno jedinstvo, oni poku¹avaju da naru¹e na¹e drugarske odnose. Oni bi se najvi¹e radovali ako bismo spavali sa ¾enama svojih najboljih prijatelja.
Ti isti kontrarevolucionarni elementi su poku¹ali da poseju razdor izmeæu Prleta i mene, ali nisu uspeli.
Drugarice i drugovi, budimo na oprezu, otvorimo èetvore oèi i pronaðimo ¹to pre neko sredstvo za rasterivanje magle".
Zvrkija su onet prekinuli, rekav¹i mu da skreæe diskusiju s glavne taèke: razvoj turizma u na¹oj varo¹i. Vi¹e nego oèigledno je da turizam posti¾e lepe rezultate, a Zvrki prima o kontrarevolucionarnim elementima. Konferencija je zavr¹ena tako ¹to na¹ centarfor ovoga puta nije, na jedan diskretan naèin, izabran ni u jednu komisiju i rukovodeæi organ.
Ni¹ta nije moglo spasti na¹ tim od neizbe¾ne propasti. Gubio je utakmicu za utakmicom. Na¹ èuveni Zvrki, centarfor oko koga se otimalo devet okolnih gradova, pru¾ao je sve slabije i slabije partije. Ma¹tovitost i duhovitost njegove igre, koja je dovodila do ushiæenja ceo stadion, nestale su preko noæi. ©utevi su mu bili mlaki i neprecizni. De¹avalo se da je po èitavih desetak minuta bio potnuno odsutan iz igre, lopte su ga udarale u glavu i noge a da ni prstom nije mrdao, ¹to je samo bio znak da jo¹ nije ra¹èistio s nekim od hiljadu zagonetnih pitanja koja su ga muèila.
Kraj Zvrkijeve fudbalske karijere bio je tu¾niji od kraja mnogo manje èuvenih igraèa: bez cveæa, poèasnog gola, izno¹enja sa igrali¹ta na rukama, opro¹tajnih govora, sveèane veèere. Na njegovoj poslednjoj utakmici, koja se igrala po ki¹i i magli, lopta uop¹te nije htela na¹ tim: prelazila im je preko nogu, be¾ala od njih, odlazila tama gde je ni u snu ne bi uputili. Na¹ tim je izgubio s rezultatom koji nije zabele¾en u istoriji varo¹kog fudbala 33:0 ("i slovima: trideset i tri prema nula" - govorio je ujak), kao da su svih dvadeset i dva igraèa igrali na jedan gol. Na toj utakmici golman protivnièkog tima napravio je èuveni "¹tos", koji je kasnije uveliko kori¹æen kao otrcano poreðenje kad god je bilo reèi o slaboj igri navalnih igraèa: skoknuo je u obli¾nju kafanu, pojeo deset æevapèiæa i popio fla¹u piva, bez ikakve bojazni za svoj gol.
U jednom trenutku te nikakve igre Zvrki je ispod gaæica izvukao revolver i ispalio èitav ¹ar¾er u loptu.
- Zar je ne vidite!? Plavu¹a! - uzvikivao je Zvrki, vitlajuæi revolverom, dok su prepla¹ene sudije i igraèi glavom bez obzira be¾ali sa igrali¹ta.
Na¹ tim je, za nekoliko sezona, ponovo vraæen u ligu iz koje je, odmah posle rata, i krenuo. Nije nam ni¹ta i¹lo naruku: ni novo igrali¹te napravljeno po poslednjoj reèi tehnike (kamena podloga, drena¾a, buseni trave izvaðeni s planinskih vrhova), ni mnogi mladiæi kojima je fudbal bio zanimanje, ni nova oprema, ni lopte nabavljene u inostranstvu, ni èitav klupski ¹tab sastavljen od prvog, drugog, treæeg trenera, masera, lekara, psihologa.
Ujak, èovek starih vremena i zaljubljenim svoje mladosti, u svim novinama video je okolnosti koje neminovno vode ka pronasti jednog od najpopularnih sportova na¹e varo¹i. Jo¹ uvek glavna zvezda u ba¹ti na¹e najveæe kafane, ujak je i dalje pravio svoje usmene novine (one su s pa¾njom slu¹ane, iako su u varo¹i veæ odavno izlazila dva dnevna imformativno-politièka lista i jedan sportski), sipajuæi kao iz rukava pred svojim slu¹aocima jed i ¾uè na stanje u dana¹njem fudbalu:
1) Nema vi¹e dobrog fudbala èim su nestale divlje poljane (tu su sada parkovi i stambene zgrade), s kojih su, obièno, dolazili najbolji igraèi.
2) Dobar fudbal neæe nam doneti ni dresovi od prirodnih i ve¹taèkih vlakana, ni kopaèke nabavljene u inostranstvu. Stara je istina da utakmicu ne dobijaju dresovi i konaèke, odnosno da je svaka pu¹ka u rukama Vuka Mandu¹iæa ubojita, kako je voleo da ka¾e ujak, najbolji poznavalac Njego¹a u na¹oj varo¹i. Zvrki je u jednom dresu, iskrpljenom na stotinu mesta, igrao tri sezone, a ko ne veruje mo¾e taj dres, natopljen znojem na¹eg najboljeg fudbalera, videti u ujakovom podrumu, gde ga, u jednoj vitrini, dr¾i kao najveæu svetinju. Prle je svoju prvu utakmicu igrao u gumenim opancima, a kad su mu se kai¹evi pokidali, nastavio je u vunenim èarapama, pa mu nije smetalo da zabije tri sjajna gola.
4) Ponajmanje æe dobar fudbal doneti plate i nagrade fudbalerima, duge pripreme, bolje reæi besplatna letovanja i zimovanja, na moru i planini. Za¹to fudbalere tamo maze? U ujakovo vreme, a to æe reæi u najslavnije vreme u istoriji varo¹kog fudbala, igraèi su bili sreæni ako bi posle utakmice dobili bocu piva i pljeskavicu od deset, s malo vi¹e luka.
Varo¹ je preko noæi izgubila interesovanje za fudbal. Ujak se vi¹e nije pojavljivao na utakmicama, a nije imao dostojne zamene koja bi mogla preuzeti njegov orkestar najbuènijih navijaèa. Slike na¹eg tima i na¹eg ljubimca Zvrkija polako su nestajale s javnih mesta. Dodu¹e, u dnevnim listovima povremeno su objavljivane fotografije na¹e druge èuvene zvezde, Prleta, koji je, odavno zaboraviv¹i na na¹u varo¹, u glavnom gradu vrlo uspe¹no krèio put ka politièkoj slavi. U varo¹i je ostala legenda o dvojici na¹ih najboljih fudbalera, koju je ujak, ponekad, za kafanskim stolom, podgrevao prièama o starim dobrim vremenima kada se igrao pravi fudbal.