Neoèekivana svadba in¾enjera Petra bila je prvorazredni dogaðaj u na¹oj varo¹i. Na tu svadbu se dugo èekalo. Bilo je potrebno da proðu èetiri godine od rata pa da se in¾enjer Petar, najnametnija glava na¹eg kraja, drug i saborac kapetana Vuka i legendarnog Filipa, veæ jednom nakani na ¾enidbu i konaèno stavi taèku na sve planove o svojoj buduænosti, koje mu je èar¹ija u izobilju iza leða kovala.
Vest o svadbi prvi je, kao i uvek, proturio ujak, staro spadalo koje je bilo u dosluhu sa svim ¾ivim i ne¾ivim pod kapom nebeskom. Kasnije se, brzoplet, kajao ¹to je vest morala ba¹ od njega da procuri.
Koliko li je samo ta vest pokopala devojaèkih snova? - pitao se ujak. - Koliko je otela te¹kih uzdaha? Koliko prolila suza? Koliko zavila u crno onih koji su za mu¾a, zeta, ¹urjaka i roðaka ¾eleli tako naoèitog, pametnog i uva¾enog èoveka kakav je bio in¾enjer Petar?
Prvo pitanje koje su ujaku postavili - kad su shvatili da se staro spadalo ne ¹egaèi - bilo je: Ko je ta ¾ena? ("Sreænica!" ispravljao ih je ujak.)
Najèuveniji sviraè na¹e varo¹i nije morao da se muèi da odgovara. Ujna, za koju se svet veæ godinama pru¾ao od kuæe do pijace, i od pijace do kuæe, isprve je pogodila.
- Ona - koja bi druga!? - podsme¹ljivo jo rekla.
- Lela? - upitao je ujak.
Ujna je ovla¹ klimnula glavom.
Ujak se iznenadio. Po ko zna koji put se pokazalo da ujna zna o svemu vi¹e od njega, skitnice i kafanskog èoveka. Sve èar¹ijske prièe imala je u malom prstu. Ujak je to pripisivao njenoj, nadaleko poznatoj, kuvarskoj ve¹tini. Ko sve nije svratio kod ujne bar na tanjir èorbastog pasulja i sendviè s pr¹utom i kiselim krastavèiæima!?
Tako to obièno biva: dok neko skitara, u potrazi za svetom i dru¹tvom, drugom taj isti svet dolazi u kuæu. Na kraju krajeva, bar ¹to se tièe saznanja, sve se svodi na isto - tu¾no je zakljuèivao ujak. Jedina i mala razlika je u tome ¹to ujak, kao ni nas (ah, otrcana poreðenja su bila njegova boljka!), nije voleo kuæu.
Harmonika¹ je uveravao svoju ¾enu da bi istu devojku izabrao da je kojim sluèajem momak i da je na in¾enjerovom mestu. Ne zato ¹to je Lela kæi Petrovog druga i ratnog komandanta, sada jednog od uglednih graðana na¹e varo¹i, èoveka koga æe sjajna politièka karijera uskoro odvuæi dalje, u glavni grad i u veliki svet. I ne zato ¹to je lepotica zavr¹ila visoke ¹kole - likovnu akademiju; za tu ¹kolu u na¹oj zabaèenoj i zaostaloj varo¹i verovatno da je malo ko èuo, i ona nikad ne mo¾e da bude na glasu kao medicinski i tehnièki fakultet, koje je varo¹, u svemu praktièna, smatrala za dva najveæa hrama ljudskog znanja. Ujak, ovejana skitnica bez prebijene pare i d¾epu, poslednji lirski pesnik na¹e varo¹i, uvek je odvajao ljubav od prizemnih i krajnje prozaiènih stvari, kojima je èar¹ija, pa i ujna kao njen reprezentativni deo, pridavala posebnu va¾nost. Najprostije reèeno: harmonika¹ je smatrao da je devojka lepa kao vila (ovo poreðenje je bilo za ujnu), odnosno da tako izgleda kao da je istog trenutka si¹la s filmskog platna (ovako je govorio u kafani, u svojim èuvenim predavanjima).
Ujak je lepoticu retko viðao, ali kad god bi je sreo na ulici, dah bi mu se presekao i krv sledila u ¾ilama, a glava iznenada i ljuto zabolela. Na jednu jedinu pomisao, na jednu jedinu èinjenicu da u ovoj varo¹i postoji i ¾ivi tako lepa devojka, koju, poput sunca, nikad ne mo¾e, osim u snu, èak ni vrhovima svojih vrelih prstiju da dodirne po dugom mekom vratu (za sviraèa je bio to poèetni izliv ne¾nosti i ljubavi!), ujaku bi pod ¹e¹irom, usred vedrog i belog dana, poèele da sevaju munje i pucaju gromovi.
- Majèice mila, pomozi ako mo¾e¹, kad si me ovakvog rodila! - vapio je ujak.
Nije bilo leka ni melema njegovoj ljutoj glavobolji. Èak ni u ¾estokoj rakiji, koja se pokazivala kao obièna, trenutna varka, pa ju je ujak, iz inata, nemilosrdno sipao u sebe, sedmoglavu a¾daju.
Ujna je, pet para ne dajuæi za ujakove prièe (kao ¹to, uostalom, ni on nije mario za njene), nasluæivala ("imala je u sebi ¹aptaèa i savetnika") da æe ta mala lepotica unesreæiti Petra. Ona je nije mnogo zagledala (nije imala ni vremena ni prilike; i nju glava mo¾e da zaboli samo od kuhinjske pare), ali je u oèima te vajne lepotice primetila ne¹to staklasto, ledeno i nadmeno, kao da ne ¾ivi u ovom na¹em tamnom vilajetu, u ovoj prljavoj i zagu¹ljivoj ju¾njaèkoj varo¹i, na èijim ulicama se jo¹ uvek su¹i goveða balega.
- Tako gazi ulicom kao da je ona oslobodila ovu varo¹ a ne kapetan Vuk! - znala je da ka¾e ujna.
Èuvenoj kuvarici bilo je krivo ¹to Petra, koji ne di¾e glavu s projekata i ne ustaje s bezbrojnih sastanaka, nije uspela da dovede na tanjir èorbastog pasulja, i da mu, tom prilikom, otvori zaslepljene oèi: da njegova izabranica nosi, kao oblaci ki¹u, samo nesreæu i zlo.
Ujak se izbezumljivao. On nije bio veliki prijatelj s in¾enjerom, po¹to je ovaj retko navraæao u kafane, ali se u ovom trenutku pona¹ao kao neko ko uprste poznaje Petrovu du¹u i smatrao je da ovaj u izboru svoje buduæe ¾ene nije pogre¹io. Lela je - obja¹njavao je ujak - roðena pod sreænom zvezdom: celoj varo¹i je poznato da se ona, ispav¹i iz èamca na na¹oj reci, nije udavila iako nije znala da pliva.
Kako sve to svojoj ¾eni nije mogao da utuvi u glavu, ujak je raspravu prekidao naglo i be¾ao iz kuæe, dobacujuæi s vrata da za ujnu ceo svet poèinje i zavr¹ava se u loncu.
- Na glavu mi se popeo taj tvoj pasulj! - besneo je ujak.
Sva sreæa ¹to ujna nije èesto izlazila iz kuæe, ¹to se nije pojavljivala na korzou, u bioskopu i na pla¾i, gde se Lela obièno mogla sresti, inaèe bi jo¹ grðe prièala o buduæoj Petrovoj ¾eni. Sva sreæa ¹to nije znala ni deliæ onog ¹to je znao ujak!
Lela æe u drugom delu antihronike na¹e varo¹i, koju je ujak veæ godinama pisao naliv-perom dobivenim od Filipa, obeæavajuæi da æe je po svaku cenu izdati, makar i na toaletnom papiru, dobiti prilièno prostora, èitavo malo noglavlje:
biæe zabele¾ena kao devojka koja je jedno celo leto ¹etala korzoom jedine i prve najlonske èarape u na¹oj varo¹i;
biæe upisana kao prva koja se na na¹oj pla¾i pojavila u bikiniju, ¹to je uticalo da sportovi na vodi uzmu nesluæeni razmah i izazvalo uèestalo be¾anje vojnika iz kasarne, da je u jednom trenutku zapretilo da na¹a varo¹ ostane bez ikakve odbrane;
zlatnim slovima (blesastog li i brzopletog ujaka: zlatna slova na toaletnom papiru!) biæe ubele¾eno da je rekla, javno, u poslastièarnici prepunoj sveta, da se za nju nije rodio "dasa" u na¹oj varo¹i, ¹to su svi uzeli za neèuvenu drskost i stra¹no svetogrðe prema zavièaju i svojim ljudima, a ludi sviraè za velièanstveni gest hrabrosti, za pravi ¹amar èar¹iji, koja je oduvek htela svakom da kroji kapu no svojom meri;
biæe isprièano da se prva pojavila s ogromnim vuèjakom, koji joj se pribijao uz bedra i provlaèio kroz noge, u èemu je bilo sasvim odreðene i prepoznatljive simbolike, da su varo¹ki mladiæi ceptali od besa, smatrajuæi da su, u vreme kad su uliène d¾ukele ubijane na svakom koraku, na taj naèin stra¹no poni¾eni;
biæe istaknuto da je prva ponela naziv "stra¹na maèka" u godinama kad je taj izraz bio neviðena jeres za umiveni, krasnoreèivi govor èar¹ije, ¹to samo pokazuje da ujak ima nesumnjivih zasluga za afirmaciju varo¹kog ¾argona.
I svadba se u mnogo èemu razlikovala od na¹ih, uobièajenih. Mladenci su se venèali gotovo kri¹om, uz prisustvo nekoliko najbli¾ih roðaka. Ujak nije bio na venèanju, a samim tim nije na ulici, pred op¹tinom, odsvirao uobièajeno kolo, koje je, nakratko, zaustavljalo èitav varo¹ki saobraæaj.
U salu za venèavanje nisu pustili ni fotografa ®iku, tvorca svojevrsne istorije u slikama na¹e varo¹i. Priliku da ovekoveèi ovu nesumnjivo istorijsku svadbu dobio je neki bradonja sa strane, koji je pet puta vraæao mladence da se poljube kako bi, jednim od mnogih aparata, uz pomoæ nekoliko reflektora koje je pridr¾avao jedan varo¹ki besposlièar, napravio neki vajni snimak, koji niko nikada nije video.
Na¹ fotograf je bio stra¹no posramljen i utuèen. Zar on, u èijem su izlogu fotografske radnje zapoèeli i najavili osvajaèki pohod u svet toliki mladiæi i devojke, zar takav majstor da ne bude pozvan!? Njegovi portreti se nimalo ne razlikuju (ako èak nisu i bolji!), ni po uglu snimanja ni po o¹trini linija, od fotografija èuvenih svetskih glumaca koje krase zidove na¹eg bioskopa. Zahvaljujuæi neobièno velikoj ljubavi Foto-®ike prema svom poslu, na¹a varo¹ je mogla postati rasadnik filmskih talenata, samo da je imao neko da izvestan broj njegovih fotografija po¹alje na pravo mesto i pravom èoveku.
Svadbeni ruèak odr¾an je u Petrovoj kuæi, za trideset i dve zvanice, ako je verovati ujni, koja je, kao i obièno, insistirala na taènim podacima.
Po ujinim proraèunima, Petrova kuæa, odnosno kuæa jednog predratnog trgovca, ogroma i prostrana, u najlep¹em delu varo¹i, meðu mladim jasenovima i kestenovima, mogla je, za tu priliku, da primi tri puta vi¹e gostiju, a tek koliko da je u dvori¹tu bio postavljen ¹ator, kao ¹to je to, za svadbe, bilo i uobièajeno u na¹oj varo¹i.
Mnogo ¹ta je na tom svadbenom ruèku smetalo ujni, od pozivnica ¹tampanih zlatnim slovima do unajmljenih kelnera i kuvara. Ujnu je u srce pogodilo ¹to se nisu setili nje, kraljice kuhinjekog lonca, koja bi im drage volje napravila pitu tikvenjaèu, svoj èuveni specijalitet, za koji je odnela prvu nagradu na takmièenju za najbolju kuvaricu na¹e varo¹i. A mogli su, isto, da se sete tolikih, ionako besposlenih, varo¹kih devojaka koje bi oko stola poslu¾ivale tri puta bolje od plaæenih kelnera.
Lepe reèi ujna je jedino imala za Filipa i Vuka.
Filip je doveo neku skitnicu, pijanog pobratima sa ulice, i taj odrpanac je bio jedini koji je bez pozivnice u¹ao u Petrovu kuæu, zahvaljujuæi, svakako, ovom mokrom drugu, kome se, kao ¾ivoj legendi, onom koji je retko navraæao u na¹ kraj, ni u ovoj prilici nije smelo ni¹ta prigovoriti.
A Vuk je - i tu je ujna bila dobro obave¹tena, u njenom loncu, kao u nekom radio-centru, sabirale su se sve varo¹ke vesti - sve vreme bio æutljiv i uzdr¾an i prvi je, inaèe stari veseljak, napustio to "u¹tirkano" slavlje, koje je pre lièilo na sahranu nego na svadbu.
Ujak se, kao i obièno, ¾estoko suprotstavljao ujni. ("On ne bi mogao da ¾ivi kad ne bi sve na svetu, a naroèito moje reèi, izokrenuo naglavaèke", govorila je ujna.) Pozivnice je, kao nesumnjivi predznak modernih i kultivisanih vremena, odmah sklonio u pisaæi sto, tamo gde je dr¾ao jedan deo graðe za svoju odavno obeæanu a nenapisanu antihroniku na¹e varo¹i.
- Konaèno jedna prava svadba! - uzvikivao je harmonika¹, dodajuæi da su mu se smuèile prostaèke svadbe, na kojima se ne zna ni ko pije ni ko plaæa, gde je uvek gledao kako da izvuèe èitavu glavu od izopijanog sveta, te "stoke koja obièno bljuje u tanjire iz kojih jede".
Gosti, po ujakovom mi¹ljenju, nisu mnogo za¾alili ¹to nije bilo ujnine èuvene pite. Jela je bilo u izobilju, a za neka je on, svetski èovek i poznati sladokusac, prvi put èuo.
I za¹to da devojke poslu¾uju? odbacivao je redom ujak sve ujnine primedbe. Takve ¹eprtlje su mu upropastile bar tri-èetiri odela sipajuæi mu supu u krilo, kao da se tamo nalazi tanjir. I tim malim namigu¹ama obièno nije stalo ni kako æe ni koga da poslu¾e: oni im lete s momèiæa na momèiæa, probajuæi svaku priliku kako æe s njima ¹mugnuti u mrak, u ¹upu.
Na toj svadbi ujak je, na veliko zadovoljstvo neveste, odsvirao nekoliko kompozicija velikih klasiènih majstora. Ujak je bio presreæan ¹to je na pravom mestu umeo da poka¾e da on daleko nadma¹uje moguænosti jednog kafanskog harmonika¹a. I tu mu niko nije na èelo lepio upljuvane novèanice niti mu, lupajuæi ga po ramenima kao po vreæi slame, prekidao zalogaj i gutljaj i bezobrazno, poput predratnih gazda, govorio: "Ajde, sviraj! Nisi plaæen da sedi¹!"
A to ¹to je Vuk prvi oti¹ao, ne znaèi da se na svadbenom ruèku nije prijatno oseæao - kako to ujna misli. Vuk je odvajkada bio - obja¹njavao je ujak - na svoju ruku, nema tog mesta na kome bi mu bilo lepo i na kome bi mogao da se, sav od nesanice, skrasi bar za dva-tri sata, on jedino mo¾e i da ¾ivi ako je stalno nezadovoljan, ako je stalno u pokretu, ako mu u u¹ima neprestano zvoni bat njegovih te¹kih cokulèina.
Dalje - sipao je suprotne argumente stari prosipaè magle i pra¹ine - atmosfera nije bila nimalo "u¹tirkana" i "mrtvaèka": èak je i Filip ispalio nekoliko hitaca kroz prozor, valjda na mesec. Stari ludak hteo je da puca i u bele leptire koji su, kao oko sveæe, lepr¹ali oko nevestinog venca. Mlada se stra¹no upla¹ila da su je jedva, prebledelu i zanemelu, smirili i povratili k sebi.
- Beli lentiri? ! - rekla je ujna i zagledala se u jednu taèku na tavanici. Ujakova prièa ujnu vi¹e nije zanimala.
A i sam ujak, èim bi njegova ¾ena upiljila oèi u luster, prekidao je prièu. Stari èarobnjak je poku¹avao da otkrije ko to èuèi na tom delu tavanice i s kim to njegova ¾ena, ne trepæuæi po desetak minuta, vodi nemi razgovor. (Mora da je taj nevidljivi mnogo strog i opasan, mislio je ujak, èim ga nesreænica pokorno slu¹a, ne izgovarajuæi ni reèi, ali nikako nije mogao da dokuèi da li je to bog, ðavo ili neka druga nebeska sila.)
- Znaèi tako: beli leptiri! - prekinula je ujna razgovor s nepoznatim na tavanici i okrenula se ujaku. - Eh, da sam se setila da ranije pozovem Petra na pasulj!
Prièe o Leli i Petru, oko kojih su se ujak i ujna ¾estoko prepirali, nisu prestale ni dugo posle svadbe.
Ni dolazak na svet Petrove i Leline kæeri, Ane, nije bitno izmenio stav i odnos nadmene slikarke prema na¹oj varo¹i. Lela, èijeg su oca va¾ni dru¹tveni poslovi konaèno odvukli u glavni grad i u veliki svet, stavljala je do znanja da je, i po poreklu, i po bogatstvu, i po moæi i po lepoti, iznad te prljave i veèito pijane varo¹i, koja joj, dorasla do kolena, mo¾e samo pljuckati ispod prozora. Ona je dobro oseæala da je varo¹, kao i sve drugo ¹to drsko pomalja glavu iz mrtvog mora proseènosti, strahovito mrzi i istovremeno se pribojava; svi bi hteli da je bace pod noge, da je vide poni¾enu i bespomoænu, da iz njenog tela osete zadah balege, rakije i belog luka, zadah kojim su oni sami silno zaudarali, i svi bi hteli - iako to izgleda paradoksalno - da budu na njenom mestu, da ¾ive njen ¾ivot pun rasko¹i i sjaja.
Izmeðu lepotice i na¹e varo¹i naglo je izrasla neprobojna pregrada, kao ¹to se oko kuæe biv¹eg trgovca, sada Petrove i Leline, za jedno leto izgradio visoki kameni zid, s gvozdenim ¹iljcima okrenutim u nebo. A i jasenovi i kestenovi - po ujninoj, oèigledno, zlobnoj prièi - ¹ikljali su kao iz vode i svijali se oko krova stare zgrade, potpuno je skrivajuæi od oèiju sveta. U dvori¹tu su se igrali sna¾ni vuèjaci, spremni da iskeze zube i na vetar koji se ne bi sviðao nadmenoj i oholoj gazdarici.
Anino roðenje bilo je presudno da se Petar i ujak vi¹e zbli¾e. Petar - inaèe stari trezvenjak - nije mogao da odoli da taj dogaðaj ne proslavi u kafani, po na¹em varo¹kom obièaju: naruèio je piæe za sve prisutne, dok su mu najbolji prijatelji cepali i gazili ¹e¹ir - za zdravlje i sreæu kæeri.
U jeku terevenke, Petar je za¾eleo da vidi vodu reke Morave, stotinak kilometara udaljenu od varo¹i, i da na samoj obali otpeva pesmu posle koje bi - kako je, nenavikao na piæe, govorio - mogao iz èista mira da umre. Dok je in¾enjer lupio ¹akom o sto, ispred kafane je zabrundao d¾ip, u koji su se, pored sreænog oca, strpali Filip i ujak.
Èim su stigli do ¹iroke i plavne reke, Petar je sve naterao da zagaze u vodu do pojasa. Ujak je raspalio po harmonici, a Filip i Petar su slo¾ili glasove: "Oj, Moravo, moje selo ravno ..." Ujak je na mnogim mestima svirao, na stolu, konju, drvetu, krovu, u kreèani, ali nikada usred ponoæi, gazeæi obuèen i obuven do pojasa u hladnoj i brzoj vodi. Kad su otpevali "pesmu in¾enjerovog ¾ivota", ponovo su se strpali u d¾ip i, promrzli do kostiju, vratili se u varo¹, gde su primetili da im se Filip, nevidljiv kao i uvek, uz put izgubio, najverovatnije u jednoj gustoj ¹umi u kojoj je nameravao - kako je ranije govorio - da uðe u trag lovokradicama divljih svinja.
Stresajuæi se od zime, Petar i ujak na¹li su spas kod ujne. Na svu sreæu, od ruèka je bilo preostalo dosta èorbastog pasulja, koji je ujna odmah podgrejala, dodav¹i, za ovu priliku, pola èa¹e vinskog siræeta. Pasulj, topla peæ i suva odeæa povratili su dvojicu suludih nesreænika iz mrtvih. Dok im je ujna su¹ila èarape, pantalone i cipele, oni su si¹li u podrum, gde je ujak, vidno uzbuðen, otkrio novom prijatelju svoje malo carstvo: dobro opremljenu radionicu i laboratoriju.
Ujak nije bio samo èuveni sviraè. Stalno imajuæi na umu svestrano obrazovanog i potpuno ostvarenog èoveka, ujak je svoj, nesumnjivo obdareni, duh usmerio u vi¹e pravaca, pojavljujuæi se pred svetom i u varo¹i kao potpuna, celovita liènost, ona koja je, manje-vi¹e, uspe¹no ¾ivela svoj sto i jedan ¾ivot. U tom pogledu, ujak je nesumnjivu slavu stekao i kao pronalazaè. Nauka, posebno njeni primenjeni vidovi, neobièno ga je zanimala, i on je dobar deo slobodnog vremena provodio u podrumu, nad mikroskopima, epruvetama, grafikonima, tehnièkim priruènicima i leksikonima.
Ujak nikad nije stigao da patentira sve svoje pronalaske, èiji se broj penje na stotinu. Izmeðu mnogih pronalazaka, od kojih su neki poznati samo kao projekti, ujaku se pripisuju i ovi:
1) Rasterivaè zmija. U na¹em kraju, naroèito pored reke, ima dosta ¹arki, koje zadaju grdne nevolje èobanima, ribolovcima i ljubiteljima divljih pla¾a. U vreme velike potrage za zakopanim blagom, koja je jedne godine zahvatila na¹u varo¹ (o èemu æe biti reèi u jednoj od na¹ih narednih prièa), stotine nedu¾nih mladiæa stradalo je od zmijskog ujeda. Od zmija se jedino nisu pla¹ili oni koji su nosili sa sobom ¹pric i serum, ali, s obzirom da je to bilo i skupo i komplikovano, takvi su se mogli izbrojati naprste.
Ujakov rasterivaè zmija bio je vrlo jednostavan i jeftin: to je par zvonèiæa, koji se ve¾u ispod kolena, i koji, pri svakom koraku, zvone, pla¹eæi zmije i na udaljenosti od pedeset metara.
2) Tajni d¾ep. Ljudi muku muèe kako da sa¹iju poseban d¾ep koji bi bio obezbeðen od d¾eparo¹a i drugih nepo¾eljnih prstiju (lukavog li ujaka: kad ka¾e "nepo¾eljni prsti", on, uglavnom, misli na ujnu, koja mu uvek, u potrazi za parama i ljubavnim pismima, prekopa sve d¾epove!), a koji je na dohvatu ruke, da mo¾e poslu¾iti u svakom trenutku (za razliku, recimo, od veæ poznatih ali nepraktiènih tajnih d¾epova u cipelama, èarapama, gaæama ...). Ujak je tajni d¾ep smestio u ¹e¹ir, ispod postave. Ni jednom d¾eparo¹u - smatrao je genijalni pronalazaè - neæe pasti na pamet da tra¾i pare u ¹e¹iru. Dodu¹e, mnogima nije bilo jasno ¹ta æe ujaku, èoveku bez prebijene pare, taj tajni d¾ep, osim ako nije u njemu èuvao pertle, ¾ilete, dugmad, pikavce i mnoge druge sitne predmete koje je, kao strasni i neobièni kolekcionar, skupljao na svakom mestu.
3) Pokazivaè pravca za pijance (projekt). Mnogi pijanci, vraæajuæi se kuæi, izubijaju se u rupama i jarugama, ¹to je i sam ujak nebrojeno puta iskusio. Neprilika takve vrste bilo bi manje kad bi na neki naèin pijancima jasnije bilo naznaèeno gde se zavr¹ava put a gde poèinje jarak. Ujak predla¾e da se na svakih pedeset metara pored puta postave svojevrsni oda¹iljaèi (elektronske stanice), koji bi, kad se pijanac onasno pribli¾i ivici puta, davali zvuène i svetlosne signale. Oda¹iljaèi bi reagovali na talase alkohola, koji pijanci - hvala bogu! - ¹ire i na stotine metara oko sebe. Detaljnu realizaciju ovog projekta ujak je poverio vodeæoj fabrici elektronskih ureðaja u na¹oj zemlji, koja jo¹ nije poèela s proizvodnjom oda¹iljaèa, verovatno zbog uobièajene sporosti njihovog istra¾ivaèkog odeljenja.
4) Kontrolna lampica za ¹lic. Kao veæ star i rasejan, ujak se na jednoj svadbi propisno obrukao svirajuæi vi¹e od pola sata s otkopèanim ¹licom. Ljudi èesto zaborave da zakopèaju ¹lic, tako da se mogu naæi u vrlo neugodnim i neprijatnim situacijama.
Jedan ujakov prijatelj, nauènik svetskog glasa, profesor doktor Petar Gec, do¾iveo je u na¹em planinskom hotelu, u kojem je boravio nekoliko dana, da mu se, zbog otkopèanog ¹lica, pakosno podsmevaju sobarice i kelnerice, kao da imaju pred sobom neku najobièniju protuvu a ne uglednog nauènika.
Ujak je pomoæu obiènih baterija od 1,5 volti, nekoliko izoliranih ¾ièica i male sijalice, obojene u crveno, re¹io ceo problem. Èim bi ¹lic bio otkopèan, uspostavilo bi se kolo struje i sijalica, koju je ujak namestio kod sata na ruci, poèela bi naizmenièno da se pali i gasi.
5) Kako se ¹e¹ir mo¾e upotrebiti za uni¹tavanje muva. Na¹u varo¹, od ranog proleæa pa do u kasnu jesen, preplavljivali su rojevi muva, koji su se skupljali na gotovo svim mestima, a najvi¹e u javnim nu¾nicima, na pijaci i u kafanama, oko polica s jagnjeæim peèenjem. Muva je bilo u tolikom broju da je ¾ivot u izvesnim trenucima postajao nesnosan (Lela je varo¹ nazivala "leglom primitivaca i muva"): prozori i ogledala crneli su se od njihovih usrotina, ljudi su bili puni modrica i plikova od njihovih ujeda, a u svakom èorbastom jelu plivale su, kao neki obavezan zaèin, najmanje po dve-tri muve.
Da bi se oslobodio tih nesnosnih i gadnih stvorenja, koja su, padajuæi mu na lice, ometala njegova èuvena predavanja iz ¾ivota i fantastike, ujak je spreda na ¹e¹ir pri¹io crveno platno, namazano lepkom i medom, na koje su muve obavezno sletale.
Posle Filipove zamerke da se u kafanama ne mo¾e ¾iveti od tolikog broja muva, kada se za pedeset uhvaæenih sitnih zujalica dobijalo besplatno piæe, ujak se, zahvaljujuæi svom pronalasku, grdno opijao a da ni obiènu èa¹u rakije nije platio.
Èuveni pronalazaè je predlagao da se u svim kafanama na zidove postave crvene lepljive table, s veæim brojem jednakih kvadrata obele¾enih brojevima, tako da bi te table, pored svoje osnovne svrhe (uni¹tavanje muva), mogle da poslu¾e i za zabavu gostima, kao neka vrsta ruleta: svako bi birao svoj kvadrat, a u kojem se za odreðeno vreme zalepi vi¹e muva, taj dobija od svih besplatno piæe.
6) Kako spreèiti znojenje nogu. Noseæi i leti i zimi te¹ke cokulèine, ujak je, i pored toga ¹to su mu one bile neza¹nirane, stalno imao znojave noge, èiji se smrad oseæao na nekoliko koraka. Ne ¾eleæi da se odvaja od svoje omiljene obuæe, ujak je u cokulama, na obema unutra¹njim stranama, za¹io male vreæice i u njih smestio slepiæe, koje je nalazio u mraènim i vla¾nim peæinama. Te zmijice, èije je telo bilo hladno kao led, ujak je u toku dana samo jednom zapajao mlekom, sipajuæi ga pravo u vreæice.
Dugaèak je spisak ujakovih pronalazaka, koje je on, kako ga je ¾ivot bacao tamo-amo, kao kamion vreæe lubenica na krivinama, u svojim vrlo te¹kim i muènim ¾ivotnim situacijama izmi¹ljao, iako ga ti genijalni izumi i dosetke najèe¹æe nisu izvukli iz neprilika i spasli najgoreg.
Na velikom podrumskom zidu ujak je naslikao projekt o ureðenju i razvoju na¹e varo¹i, svoje ¾ivotno i najveæe delo.
Na ogromnoj povr¹ini, naslikana iz svih perspektiva, kao kod naivnih slikara, pru¾ala se èudesna ujakova vizija na¹e varo¹i. Ceo prizor je bio kao iz bajke: sve je bilo nestvarno a na svom mestu. Videle su se lepe kuæe, ba¹te, ¹iroki asfaltirani putevi, ¹kole, kafane, biblioteke, koncertne i sportske dvorane, bolnice. Veliki broj fabrika, uslu¾nih radionica, robnih kuæa i kancelarija bio je sme¹ten pod zemljom, a iznad varo¹i, na viseæim terasama, bila su sportska igrali¹ta, bazeni i ¹etali¹ta. Kafana je bilo u znatnom broju, i to onih malih, stvorenih da se ne¹to popije s nogu, na brzinu, i bile su - ¹to je ujna, stara zlobnica, odmah primetila - uglavnom poreðane u ulicama koje su od centra varo¹i vodile k njihovoj (ujakovoj i ujninoj) kuæi.
U stvaranju vizije varo¹i, ujak nije zaboravio na svoje legendarne prijatelje, Filipa i Vuka: za prvog je u samom centru bio predvideo visoki osmatraèki stub, poput televizijskog tornja, opremljen najsavremenijom optièkom tehnikom, odakle bi na¹ nevidljivi junak u svakom trenutku video ceo kraj kao svoj dlan, a za drugog je bio zamislio brza kola, nalik na sportski dvosed, ali s gusenicama, kao na tenku, i sa sirenom na krovu u obliku harmonike, te bi, u takvom vozilu, kapetan Vuk mogao vrlo lako i brzo da obilazi i nadgleda varo¹.
Pored varo¹i pru¾ala su se polja zasejana ¾itom, voænjaci, vinogradi, pa¹njaci sa stokom, ¹ume. Velika hidrocentrala u klisuri napajala je strujom varo¹, nad kojom je, poput drugog sunca, visila ogromna sijalica, koja je tako jarko osvetljavala ulice da se izgubljena igla i u pola noæi mogla naæi. Dva tunela i¹lo je isnod na¹e najveæe planine i povezivalo varo¹ najkraæim putem sa morem. Na nebu su krstarili avioni, helikopteri, sateliti i kola vuèena krilatim belim konjima (ujak je nacrtao konje radi uverljivosti svoje prièe o vili Jezerkinji), na putevima su tutnjali kamioni i automobili, po reci plovili brodovi, u polju huktali vozovi. Izmeðu varo¹i i vrha na¹e planine, èuvene po lepotama, pru¾ala se moderna ¾ièara, tako da se u svako doba, pa i kad su putevi bivali neprohodni zbog velikih nanosa snega, moglo stiæi do planinskog hotela.
- Ovo je sjajno! - uskliknuo je in¾enjer, odu¹evljen ujakovom vizijom, a onda je dodao ti¹im glasom: - Ali kako da se to ostvari?
- To sam upravo hteo tebe da pitam, dru¾e in¾enjeru! - rekao je ujak.
Petar i ujak su se, po izlasku iz podruma, rastali kao stari, nerazdvojni prijatelji. Ujak je poklonio Ani veliki kaleidoskop, svoj dugogodi¹nji ruèni rad.
Otad je Petar sve èe¹æe dolazio u na¹u kuæu, obièno u dane kad ujak nije bio na svadbama i na drugim proslavama. Nije bilo sumnje da in¾enjer i ujak zajedno rade na ostvarenju velièanstvenog projekta. Satima su se zatvarali u podrumu, iz kojeg su izlazili samo na ujnin pasulj. Po praznom loncu koji je iza njih ostajao, moglo se zakljuèiti da ih posao na projektu grozno iscrpljuje.
Slika na podrumskom zidu do¾ivela je dosta izmena i dopuna, zbog kojih je morala da se pro¹iri i na susedne. Petar je na svakom uglu ulice predvideo mali kiosk, u kome bi se prodavao èorbast pasulj. Ne mo¾e jedan grad da ima buduænost ukoliko se me¹tanima ne omoguæi da brzo i jeftino doðu do svog omiljenog, tako reæi nacionalnog jela - smatrao je in¾enjer, imajuæi na umu svog prijatelja Filipa, koji je naterao upravnike svih na¹ih luksuznih hotela da u jelovnike kao svakodnevnu hranu obavezno ubace èorbast pasulj. A na svakom koraku, na svim oglasnim tablama, u hodnicima, autobusima i vozovima, biæe istaknuto ujnino uputstvo za spravljanje pasulja. To uputstvo, kao velika mudrost koju prvo treba nauèiti u ¾ivotu, veæ je bilo ispisano pri vrhu podrumskog zida.
Uputstvo za spravljanje èorbastog pasulja.
Elementi: pasulj, suvo svinjsko meso (rebra, kolenice, nogice, u¹i), slanina, crni i beli luk, crvena (su¹ena) paprika, bra¹no, ulje, biber, so.
Kuvarska operacija: pasulj se prebere, opere i potopi u oveæi sud, u kojem odstoji jednu noæ. Zrna isplivala na povr¹inu izbace se kao kvarna.
Pasulj se, uz povremeno dolivanje vode, kuva na tihoj vatri pet èasova, a posle toga se prelije zapr¹kom.
Napomene
1) najbolji pasulj - tetovac.
2) meso da ne bude i suvi¹e masno.
3) najbolji luk - slatki, jabuèasti.
4) paprike nabaviti u selu, one koje su su¹ene iznad nadvratnika, tako da æe se miris divljine oseæati i u samom jelu.
5) pasulj, po moguænosti, kuvati na ¹tednjaku koji se zagreva drvetom.
b) najbolji je pasulj iz zemljanog lonca.
Ispod uputstva, sitnim slovima, u kojima se razaznaje in¾enjerov rukopis, pridodato je:
"Najva¾nija napomena. Najbolji pasulj, ipak, sprema gazdarica ove kuæe. Pronaðite sto i jedan naèin da budete njen prijatelj."
Nema sumnje da je taj naknadni zapis nastao posle neuspelog in¾enjerovog i ujakovog poku¹aja da sami, u odsustvu ujne, naprave svoje omiljeno jelo.
Petar i ujak nisu znali odakle da poènu ostvarenje svog zama¹nog i velelepnog projekta.
Ujaku je palo na um da bi njihov posao bio u mnogome olak¹an ako bi konstruisali ma¹inu koja æe, brzinom od pedeset kilometara na èas, izbacivati za sobom ¹iroke betonske i asfaltne trake. Bez dobrih puteva, nemoguæe je bilo zamisliti brzi razvoj varo¹i, koja je imala da postane centar sveta, pa nimalo nije èudno ¹to je in¾enjer, uviðajuæi da se takva ma¹ina mo¾e upotrebiti i za izbacivanje betonskih blokova, neophodnih za izgradnju mnogih objekata, prihvatio taj predlog i odmah se s prijateljem bacio na posao. Dvojica nauènika do¹la su do genijalne ideje da bi kao materijal koji bi se ubacivao u otvor ma¹ine trebalo koristiti kamen i zemlju, èega ima u izobilju gotovo na svakom koraku. Samo je trebalo pronaæi vezivni elemenat, materiju koja bi tu zdrobljenu i ka¹astu masu pretvarala u ne¹to poput betona i asfalta.
In¾enjer i harmonika¹ su izvr¹ili bezbroj opita: me¹ali su i muækali razne teènosti u epruvetama, izlagali ih niskim i visokim temperaturama i podvrgavali strahovitim pritiscima u bezvazdu¹nom i vazdu¹nom prostoru, ali do te vezivne materije nisu mogli doæi. Èinilo im se da bi pre prona¹li èarobnu formulu za pravljenje zlata nego taj novi i svestrani cement. Dvojica istra¾ivaèa su zakljuèila da je neophodno zatra¾iti pomoæ od nauènih ustanova i uglednih fizièara i hemièara ¹irom na¹e zemlje i sveta. Usledila su pisma na raznim jezicima, poslata na sve èetiri strane sveta. Odgovori ili nisu stizali ili su bili pora¾avajuæi: niko od poznatih nauènika nije bio ubeðen da æe ta materija ikad biti pronaðena.
Sve je to delovalo stra¹no obeshrabrujuæe na dvojicu istra¾ivaèa: ceo posao na ostvarenju projekta iznenada se prekidao. Petar i ujak su gorko uviðali da bez ¹irokih, modernih puteva nema ni razvoja varo¹i, bar ne onakvog kakav su oni zamislili, a jedini naèin da se putevi brzo i jeftino naprave, kao i èitav kompleks javnih i stambenih zgrada, bio je upotreba te èudesne ma¹ine koja bi, u svakom trenutku, izbacivala na tone cementa i asfalta.
Celom njihovom poslu ujna se iz potaje podsmevala, smatrajuæi da je to èista besmislica i ludost. Dodu¹e, to im nikad nije otvoreno rekla: za nju je bilo bolje da ujak luduje tu, u podrumu, nego da se vucara po kafanama i razbija glavu u jarkovima.
Godine su neosetno prolazile ("kao reka ispod mosta" - voleo je da ka¾e ujak).
Lela se, odmah po Aninom roðenju, naglo osu¹ila i poru¾nela (lice joj se zbrèkalo, a i zabrkavila je, kao mu¹karac), jo¹ vi¹e se povukav¹i u ogromnu rasko¹nu kuæu, odvojenu od varo¹i visokim kamenim zidom, gustim jasenovima i kestenovima i èoporom uhranjenih vuèjaka. Vi¹e nije bilo tajna da joj svakog treæeg dana na¹ brijaè brije noge, koje su postajale sve dlakavije, nalik na noge na¹eg poznatog fudbalera Zvrkija.
Njena kæi rasla je i iz godine u godinu bivala sve lep¹a, nalik na majku iz devojaèkih dana. Za svaki roðendan, Ana je dobijala od ujaka èudnovate poklone, remek-dela njegove ma¹te i njegovih zlatnih ruku: bicikl od drveta bez ijednog metalnog dela, sanke s automobilskim upravljaèem, ka¹iku za cipele od volujske kosti, ljulja¹ku na elektrièni pogon, prsten od belutka, maketu na¹e varo¹i. Ana je sve to brzo lomila, ili je bacala u podrum, meðu starudiju, jer je bila okru¾ena najmodernijim igraèkama, koje su, zahvaljujuæi upornosti nadmene mame i vezama moænog dede, iz dalekog sveta redovno stizale u na¹u malu i zabaèenu varo¹.
Ujak je Anu, kao i njenu majku, retko viðao. Veæ ostareo, ujak vi¹e nije kao nekad, sedeæi ispred najveæe varo¹ke kafane, dizao glavu na svaki bat ¾enskih potpetica, niti je do kraja pogledom ispraæao njihanje ¾enskih kukova, ali je, po uznemirenosti drugih, po rukama koje bi se, s cigaretama i èa¹ama, iznenada ukoèile u vazduhu, po usnama koje bi zanemele na pola reèenice, po ¾estokim psovkama, po iskolaèenim oèima, no mirisu cveæa i dahu proleæa, oseæao i znao da ulicom gazi lepa Ana. Ujaka bi ponovo poèinjala da boli glava, na ¹ta je on radosno lupao ¹akom po stolu i naruèivao duplu ljutu, usklikujuæi iz sveg grla:
- ®iv sam jo¹, majèice mila!
Lela se nekoliko puta, u vreme praznika i drugih dana kad je varo¹ bila krcata svetom, pojavljivala sa svojom kæeri na korzou, uzdignute glave, nadmena i ohola, likujuæi ¹to po njenoj lepotici, po njenoj krvi, plju¹te, kao proleæna ki¹a, po¾udni pogledi bezmalo svih varo¹kih mladiæa. Stara svojeglavka i usamljenica je poku¹ala da tim nekolikim promi¹ljenim ¹etnjama varo¹i stavi do znanja da njena kæi jo¹ manje pripada tom svetu, u kom je ona, Lela, silom prilika ¾ivela, posle jedne nepromi¹ljene i brzoplete ljubavi s nespretnim i ¹onjavim in¾enjerom, koji od svojih crte¾a i grafikona ni¹ta drugo nije video.
A i Ana se, bar po nekim spoljnim obele¾jima, vidno odvajala od varo¹i. Umorni ujak je odavno bio prestao da pi¹e svoju antihroniku, ali da ju je nastavio u njoj bi bar jednu stranicu posvetio lepoj in¾enjerovoj kæeri.
Samo ujaku svojstvenim reèenièkim obrtima, biranim reèima najèistijeg varo¹kog govora, u stilu njegovih èuvenih predavanja iz ¾ivota i fantastike koja je dr¾ao u na¹im kafanama, bilo bi opisano da je Ana prva u varo¹i, dok jo¹ sa svih ulica nije bila skinuta kaldrma i balega, provozala sportski dvosed italijanske proizvodnje, da su sneg na¹e planine zaparale prve kristalne skije na kojima su bile Anine noge, da je meðu prvim devojkama u obli¾njem selu jahala divljaène konje, ostavljajuæi za sobom izga¾ena polja trave i ¾ita. Svi ti sluèajevi, va¾ni za ujakovu antihroniku, bili su, u osnovi, slièni sluèajevima po kojima se proslavila Anina majka, samo ¹to su im vreme i drugaèije okolnosti davali novi, savremeniji oblik.
- Iver ne pada daleko od klade! - znao je da ka¾e ujak, poznati sakupljaè poslovica ovog kraja.
Ujna se na sve to blago sme¹ila, ¹to je znaèilo da je ubeðena da ujak gre¹i. Ona je smatrala da Ana, na svu sreæu, nema ni¹ta zajednièko sa svojom majkom. Ujna je dovoljno nije poznavala, nije znala da li bi je sutra na ulici, u mno¹tvu devojaka, mogla izdvojiti, ali je dobro pamtila po, na oko, neva¾noj nojedinosti, ¹to je - po njenom èvrstom ubeðenju - pokazala pravu prirodu Aninog biæa.
Na stoènoj pijaci jedna devojèica se èitavih desetak minuta igrala s pra¹njavim jaganjcima, koji su je lizali po licu i rukama, ostavljajuæi joj na novoj bluzi i suknji tragove blatnjavih no¾ica i balavih gubica. Zajapurena od igre, devojèica se, na prvi poziv, pridru¾ila dvema seljankama koje su u¾inale sir, luk, slaninu i crni, seljaèki hleb. Posmatrajuæi njeno lice, koje je sijalo od zdravlja i radosti, i krupne blistave zube ispod kojih su pr¹tali zalogaji luka i hleba, ujna nije mogla da izdr¾i a da se ne raspita ko je ta umiljata devojèica (tako je doznala da je to in¾enjerova jedinica).
Da je ujna bila u pravu, ubrzo je potvrdio glas o tome (ovog puta nije ga proneo ujak) da se Ana zagledala u nekog siroma¹nog, potpuno nepoznatog mladiæa, zvanog Pikaso. Zaèas su, kao da se radilo o opasnom kriminalcu, u ujninom kuhinjskom radio-centru bili poznati svi podaci o toj novoj varo¹koj zvezdi, a njegova fotografija, velièine 89 x 59, veæ je pokrivala sredi¹nji deo izloga èuvene firme Foto-®ika.
Ujna je veæ sve znala o Pikasu: bio je to visok, riðokos mladiæ, s potkresanom bradicom, sin neke raspu¹tenice, sobarice u na¹em hotelu, s kojom je ¾iveo u natruloj baraci, u jednoj oveæoj sobi i maloj kuhinji. Mladiæ je ¹kolu napustio u drugom razredu gimnazije i odao se skitnji i besposlièarenju, snalazeæi se za d¾eparac kako je znao i umeo, najèe¹æe sitnim kraðama, u kojima nikad nije bio uhvaæen, mada se sumnjalo da je u njih bio ume¹an. Majka mu je (pakosnici su govorili da ona, za razne svoje usluge, od hotelskih gostiju dobija velike bak¹i¹e) kupila gitaru, u koju je, sedeæi na mostu u letnje veèeri svirao okru¾en vr¹njacima.
A ¹ta se desilo izmeðu dvoje mladih, kako je do ljubavi do¹lo, èime je to mali d¾eparo¹ osvojio bogata¹ku kæer, ¹ta joj je rekao a ¹ta ona njemu, koju je pesmu odsvirao i otpevao, na kom mestu su se prvi put poljubili - to je ostala velika tajna za varo¹ i zadugo izvor najèudesnijih i najneverovatnijih nagaðanja.
Èar¹ija je likovala: konaèno se na¹ao neko ko æe doskoèiti omra¾enoj Leli.
Visoki mladiæ zvani Pikaso postao je preko noæi idol i zvezda na¹e varo¹i. Svi su pronalazili da je on izuzetno lep, pravi tip savremenog mu¹karca, rasni sportista. Svi su hvalili njegovo sviranje i pevanje, smatrajuæi da je prava ¹teta ¹to u na¹u zabaèenu varo¹ ne dolaze lovci na talente, koji bi mladiæa izbacili u same vrhove na¹e i svetske muzike. Svi su u njemu videli krajnje zanimljivu liènost, koja se, kao u mnogim biografijama slavnih ljudi, od besposlièara i d¾eparo¹a pretvorila u glavnu varo¹ku zvezdu, romantiènog i neodoljivog zavodnika.
Cela varo¹ je preko noæi izmenila pona¹anje prema mladiæu zvanom Pikaso. Sva krivica za njegovo napu¹tanje ¹kole pala je na na¹e nastavnike, koji su se pokazali kao okoreli nazadnjaci, tako da je reforma varo¹kog ¹kolstva postala pitanje dana. Svi su ga ljubazno pozdravljali, èastili ga piæem, nudili cigaretama, besplatno uvodili na fudbalske utakmice, obezbeðivali mu karte za filmske predstave, vodili na izlete, pozivali na ruèkove i veèere.
Pikaso se na¹ao u èudu. Uvuèen u vrtlog svih dogaðaja, a ne shvatajuæi u potpunosti ¹ta se to oko njega zbiva, on nije mogao, poput slamke zahvaæene maticom, da bilo ¹ta izmeni u onome ¹to mu je varo¹ smi¹ljeno pripremala. Varo¹ ga je obasipala neviðenom ljubavlju i pa¾njom, al iza toga se krilo isto toliko mr¾nje i pakosti prema njegovoj devojci, odnosno prema njenoj majci (Petra su, èim se s ujakom dao na suludi posao, odavno otpisali, sme¹tajuæi ga "s one strane zla", kako bi sviraè, najumnija na¹a knji¾evna glava, parafrazirao pesnika).
Nije bilo sumnje da je èar¹ija kovala mladiæa u zvezde samo zato ¹to je nanosio te¹ke udarce jednoj omra¾enoj osobi, iako on to uop¹te nije ¾eleo. Pri svemu tome, varo¹ nimalo nije zanimala buduænost dvoje zaljubljenih, a u krajnjem sluèaju ni buduænost njihovog visokog siroma¹nog osvetnika.
Pikaso, izgleda, nije shvatao (zbog te zablude se kasnije gorko kajao) da bi malo ko iz varo¹i bio odu¹evljen ako bi se njihove kæeri zagledale u siroma¹nog gitaristu, poslednjeg romantiènog junaka na¹eg kraja, za ¹ta su, bar u tom trenutku, u vreme njegove najveæe slave, postojale velike moguænosti.
Èak je i ujna, u svemu odmerena, raspirivala mit o mladom gitaristi. Iako ga, u dubini srca, nikad ne bi pozvala u kuæu, na svoj èuveni pasulj, jer ga je smatrala obiènom bitangom i besposlièarem, ispredala je neverovatne prièe o mladiæevim vrlinama: skromnosti, uviðavnosti, pameti i vrednoæi. I Pikasovu majku, koju je ranije ocrnjivala zbog nekih njenih usluga i smi¹ljenih ljubaznosti prema hotelskim gostima, ujna je u svojim prièama prikazivala kao sveticu, ¾enu koja je i mladost i lepotu ¾rtvovala, radeæi jedan muèan posao, za sreæu svog sina.
Ujak, veliki dizaè magle i pra¹ine, ostao je zapanjen pred èinjenicom da ga je èar¹ija nadma¹ila u ¹irenju neverovatnih i izmi¹ljenih prièa. Duboko uvreðen, prvi put u svom ¾ivotu postao je najcrnji realista, slepo se dr¾eæi èinjenica i ogranièene varo¹ke logike.
Ujak je smatrao da su sve prièe o novoj varo¹koj zvezdi preterane. Taj mladiæ, koga su - da mu se narugaju - prozvali Pikaso, obièan je besposlièar, sitni d¾epapo¹ (ujaku je bar dva puta neprimetno sa stola digao cigarete), mala netalentovana vucibatina, kakvih u ovoj varo¹i ima na svakom æo¹ku. Ujak bi hteo da vidi ko bi od na¹ih uva¾enih i uglednih me¹tana ¾eleo tog mladiæa za zeta. Svi bi se potrudili da ga odvoje od svojih kæeri, ako ne lepim reèima, onda pesnicama i motkama, kako je to veæ u na¹em kraju uobièajeno.
A mladiæevo pevanje i sviranje - privodio je kraju ujak svoju govoranciju - ne vredi ni pet para. Nije kolegijalno da ka¾e, ali kad veæ mora, on æe to reæi: u Pikasovom pevanju i sviranju nema ni trunke ma¹te, sve je to zaslaðena boza, daleko od pravog nadahnuæa, daleko od prave sviraèke i pevaèke umetnosti, pa èak i one kafanske, koju ni sam ujak nije mnoga cenio.
Ni ujakova popularnost i nesumnjivi ugled u varo¹i nisu mogli da zaustave prièe o mladom gitaristi, koje su dobile nesluæene razmere. Vi¹e ni sama varo¹ nije znala ¹ta je u njima istinito a ¹ta izmi¹ljeno.
U tim prièama je do poslednjih sitnica bilo poznato koji æe sprat velike kuæe pripasti mladencima, kakav æe novi posao dobiti èistaèica (svi su pominjali, imajuæi u vidu njen dugi radni sta¾, mesta zamenika upravnika hotela), gde æe mlado¾enja ¹iti svadbeno odelo, ko æe sve biti pozvan na veselje (ispostavilo se da Pikaso ima brojnu rodbinu u nekom planinskom selu, gde su, na vest o svadbi, svi poèeli da prodaju imanja, nadajuæi se da æe im novi, moæni prijatelji naæi lake, dr¾avne poslove), ko æe svirati, ¹ta æe se jesti i piti.
Nove obrte u ionako zamr¹ene dogaðaje unela je Lela.
Jedne nedelje, ona je, s ogromnim vuèjakom, banula u diskoteku, meðu iznenaðene devojke i mladiæe. U zadimljenom polumraku, prona¹la je Anu, izvukla je iz zagrljaja gitariste i odvalila joj te¹ku ¹amarèinu povukav¹i je k izlazu. Disk-d¾okej je prekinuo muziku i upalio osvetljenje.
Mladi gitarista, o¹amuæen iznenadnom navalom svetlosti, jo¹ uvek ne shvatajuæi ¹ta se zbilo, nesigurno je ustao i po¹ao za devojkom, s ispru¾enom desnom rukom i poluotvorenih usta, kao da je hteo da protestuje, ali se stara nadmenka iznenada okrenula (tad su svi iz blizine videli njeno zbrèkano, brkato lice, oko kojeg su obletali leptiri), prikovav¹i mladiæa na mestu ledenim pogledom. Pikaso je ostao nem i nepomièan, kao spomenik u parku, ispraæajuæi tu¾nim pogledom devojku koja je, vuèena majèinom rukom, nestajala u vratima.
Dalji tok prièe, koji se odvijao u starom zdanju biv¹eg trgovca, jedino je bio poznat ujni. I ovog puta u njen kuhinjski radio-centar stizala su mnogobrojna i raznovrsna obave¹tenja, koja je ona, posle provere i pa¾ljivog odabiranja, povezivala u èvrstu celinu. Za celu prièu njen prijatelj in¾enjer Petar nije joj bio ni od kakve koristi. On se i dalje s ujakom zatvarao u podrum, vodeæi duge razgovore o projektu èije ostvarivanje jo¹ nisu bili poèeli, najvi¹e zbog neredovnih i obeshrabrujuæih odgovora poznatih instituta i nauènika o njihovoj èudnoj ma¹ini za brzo pravljenje puteva i stambenih blokova. Ni in¾enjer ni harmonika¹ nisu poklanjali pa¾nju varo¹kim prièama, niti su na dogaðaj u diskoteci gledali tragièno, a najmanje su mislili da su oni pozvani da se u neke stvari i lièno ume¹aju.
Po ujninim proverenim obave¹tenjima, razgovor izmeðu majke i kæeri bio je dug i ¾estok. Stara nadmenka rekla je Ani, uz podvikivanje i lupanje po stolu, da ona vi¹e ne sme da se viða s tim sumnjivim mladiæem. Ona dobro zna ¹ta je ljubav - govorila je Lela - kako doðe tako i proðe, i Ana æe sama da se uveri da je bila u zabludi ako je mislila da je taj gitarista, taj mali lopov, èovek njenog ¾ivota: bolje je da to uvidi odmah, pre nego ¹to svoju sjajnu buduænost bude bacila u varo¹ko blato i balegu i oku¾ila mirisima rakije i belog luka koji se tu, u toj zabaèenoj palanci, oseæaju do samog neba. Svet nije samo dokle se prostire vidik iz na¹e varo¹i - obja¹njavala je slikarka svojoj kæeri. - Nju, Anu, u najlep¹im godinama, èeka Beograd, Pariz, èeka je cela zemaljska kugla, carevi, kraljevi i prinèevi, ako ne oni, u svakom sluèaju bolji od tih varo¹kih sitnih propalica, nesposobnih da neprimeæeno ukradu i lubenicu s pijace. Lela ne bi mogla da joj oprosti da je izabrala iz ove varo¹i i nekog uljudnog momka, s fakultetskom diplomom, iz dobre i bogate porodice a kamoli ¹to je na¹la nekog sitnog lopovèiæa, beskuænika i golog siroma¹ka, glupog po svojoj prilici, od koga ni¹ta valjano nikada neæe postati i kome æe najveæa stvar u ¾ivotu biti da joj napravi ¹to vi¹e dece!
- Da, tako je rekla: beskuænika i siroma¹ka! - zavr¹avala je svoju prièu ujna, dodajuæi da je Lela, po¹to sva ubeðivanja nisu pomogla, zabranila Ani svaki izlazak u varo¹.
I zaista, Ana se vi¹e nigde nije pojavljivala. Mnogi su mislili da je otputovala svom moænom i uticajnom dedi, koji od silnih poslova i èestih putovanja po svetu nije stizao da navrati u na¹u varo¹. Meðutim, deèaci koji su tra¾ili jaja u gnezdima na drveæu u blizini starog zdanja razbili su te glasine: oni su videli Anu kako se, okru¾ena èoporom vuèjaka, sunèa na travi i brèka u dvori¹nom bazenu, koji je, posle dogaðaja u diskoteci, izgraðen za vrlo kratko vreme.
Po ujninoj prièi (a i cele varo¹i), Ana je, poput zatvorene lepotice u ledenom dvorcu, naglo kopnela zbog uskraæene ljubavi: niti je ¹ta jela niti je imala sna. Nije se radovala ni suncu, ni mesecu, ni ptici na grani, ni rosi na listu - kako je govorila ujna, a ni skupocenim haljimama, lepim knjigama, zlatnom nakitu, ploèama, foto-aparatima, kamerama, bazenu, kuænom bioskopu - kako su drugi, mlaði, govorili.
Uzaludna su bila nastojanja i èuvenih lekara da je probude iz tog tu¾nog sna. Leka je bilo, ali on joj je, iako na dohvatu ruke, bio uskraæen. Svakog trenutka se oèekivalo ono najgore: da æe Ana svojom rukom prekratiti neviðene ljubavne muke.
Ujna nije ni sanjala - njen kuhinjski radio-centar ovog puta je potpuno omanuo - da maturantkinja svakog jutra ustaje dobro ispavana, da se, zvi¾duæuæi i pevajuæi, dugo tu¹ira, da doruèkuje s apetitom i natenane, da se u dvori¹tu, kao sita kuèka, satima lenjo prote¾e na suncu.
Jednog ki¹nog jutra, dok se Ana tu¹irala, Lela je zavirila u njenu sobu i zaprepastila se kad je, zapljusnuta mirisima mu¹kog tela, videla na podu tragove ogromnih patika, koji su vodili do prozora, u èijoj je blizini bila grana velikog jasena. Da je to stvarnost, da ne sanja, uverili su je izgu¾vani i prljavi krevetski èar¹avi, koji su bestidno otkrivali tragove nedavnog ¾estokog ljubavnog okr¹aja. Lela je, pridr¾avajuæi se za zid, iza¹la iz sobe i potra¾ila pse. Svi su spavali u svojim kuæicama, naduvenih trbuha, pored ostataka sve¾e d¾igerice. Lela je zgrabila sekiru i po¹la da im raspoluti glave, ali je i ovoga puta, u ¾elji za osvetom, èije je pakleno ostvarenje veæ nazirala, stegla srce i sti¹ala svoj bes.
Sledeæe noæi, negde pred zoru, grana pod mladim gitaristom, koji se upravo vraæao od ovoje drage, pukla je i ovaj je pao na ¹iljke, pravo na stomak; noge su mu ostale da vise u dvori¹tu, a glava i ruke prema ulici. Onesve¹æenog i poluhladnog, bez patika i èarapa, s dubokim pseæim ugrizima na nogama, sa zida ga je u samo svanuæe, uz pomoæ radnika koji su odlazili na posao, skinuo kapetan Vuk, koji je, stalno budan, sluèajno tuda prolazio. Mladiæ je odmah prebaèen u bolnicu, a veæ posle deset minuta za njegov ¾ivot se borila grupa najboljih varo¹kih lekara.
Na mesto nesreæe, pod pritiskom uskome¹ane varo¹i, jo¹ isto jutro je iza¹la milicija, ali ona nije mogla da utvrdi da li je grana veæ ranije bila prestrugana i pripremljena da se prelomi u trenutku kad se nesreæni mladiæ bude vraæao od svoje devojke.
Ovaj dogaðaj je konaèno trgao Petra i ujaka iz njihovog podrumskog sanjarenja.
Ujak je bio stra¹no utuèen zbog nesreænog gitariste. Nedelju dana nije hteo da svira na javnim mestima, kao da je u varo¹i bila progla¹ena op¹ta ¾alost. Jo¹ jednom je ponovio ono ¹to je mnogo puta rekao: protiv muzike silom se ni¹ta ne mo¾e. Na njega su i pi¹tolje potrzali, maltene tenkove slali, ali niko - kleo se ujak - u tom dvoboju s njim, kakvim-takvim harmonika¹em, nije iza¹ao kao pobednik i niti æe izaæi. Te¹ko onoj ruci koja se podigne na muzièara, sasu¹iæe se pre nego ¹to ga je i takla! - poruèivao je ujak, zaboravljajuæi da su mu zubi u kafanama nekoliko puta bili izbijeni.
Petru je na ulici pri¹ao glavom kapetan Vuk i skresao mu u lice: kao glava porodice, kao mu¹ko, kao njegov ratni drug, on mora da spere ljagu koja je pala na njega i njegovu porodicu. Ako je istina, kao ¹to se prièa po varo¹i, da Petar spreèava da se njegova kæi uda za tog mladiæa samo zato ¹to je ovaj obièan golaæ i besposlièar, ili zato ¹to smatra da je sitni d¾eparo¹ (ovu dr¾avu potkradaju vi¹e oni koji se smatraju njenim lojalnim graðanima!), Vuk istog trenutka prekida s njim prijateljstvo i smatra da je ovaj izdao revoluciju.
Petar se kleo Vuku da on do mladiæeve nesreæe o svemu tome nije ni¹ta znao i prvi put je za¾alio ¹to se upetljao s ujakom u poslove na projektu o ureðenju na¹e varo¹i, koji su ga naèisto odvojili od kuæe i porodice. Sam in¾enjer je iznajmio vojni helikopter i iz Beograda doveo tri profesora Medicinskog fakulteta, sve seðu do seðe bradu, da uèine sve ¹to mogu za ¾ivot mladog gitariste. Petar je svakog dana obilazio nesreænog mladiæa, starajuæi se da bude okru¾en najveæom pa¾njom i negom. A kad je trebalo da mladiæ, kome ¾ivot vi¹e nije bio u pitanju, bude prebaèen u banju, na vi¹emeseèni oporavak, Petar se lièno pobrinuo da bude sme¹ten u najboljem zavodu, u odeljenju za vrlo zaslu¾ne i ugledne ljude.
In¾enjer je prvi i obelodanio vest da æe najkasnije za dva-tri meseca biti deda, pa se Pikaso veæ mo¾e smatrati njegovim zetom.
Ujna je skupila svu snagu i otvoreno rekla Petru ono ¹to je odavno nameravala da mu ka¾e: da se o¾enio ve¹ticom. Dokaza je bilo i ranije, a posle nesreænog sluèaja s mladiæem oni su vi¹e nego oèigledni.
Prvo: njegova ¾ena je zlopogleða, konjobarka! Grana je pukla od njenog pogleda!
Drugo: ve¹tice su okru¾ene belim leptirima, kao aðeli golubovima, koji ¾ive u njihovoj pokvarenoj du¹i. Ako bi neko ubio ili sa¾eo te leptire, do¹ao bi i glavi ve¹tice. Nije nimalo èudno ¹to se Lela, na dan svoje svadbe, onesvestila kad je Filip, u pijanstvu, hteo da puca u leptire.
Treæe: ve¹tice su uvek okru¾ene krvoloènim psima. One te ¾ivotinje ¹alju da ljudima grizu srce. Ujna ne veruje da æe gitarista dugo ¾iveti - njemu su psi, dok je onesve¹æen visio na zidu, veæ izjeli srce.
Èetvrto: svaka brkata ¾ena je ve¹tica, a pogotovo ona koja ima dlakave noge, kao u krmaèe.
Peto: cela varo¹ se èudila kako se Lela, ispav¹i iz èamca, nije udavila iako nije znala da pliva, a nikom nije palo na pamet da jedino ve¹tice ne mogu da potonu.
Najgore je ¹to Lela mo¾e da nanese jo¹ zla. Sve ve¹tice nasræu na malu decu, slatka im je krv, i ujna se stra¹no brine za sudbinu Petrovog unuka, koga Lela ionako nije ¾elela. Malog, koji se jo¹ koprcao u Aninom stomaku, treba - smatrala je ujna - po svaku cenu za¹titi.
Petar, stari trezvenjak, èovek od cifara i formula, odmahnuo bi rukom na celu ujninu prièu kao na bapske praznoverice, koje su, i posle revolucije, ostale da ¾ive, ali ga pominjanje njegovog jo¹ neroðenog unuèeta nije ostavilo ravnodu¹nim.
Ostareli in¾enjer nije krio da se raduje buduæem unuèetu. Ceo projekt o ureðenju na¹e varo¹i preko noæi je pretrpeo velike izmene. Svakoj varo¹koj èetvrti je pridodato moderno obdani¹te, a vi¹e prostora je izdvojeno za parkove i igrali¹ta.
U blizini reke, umesto hotela, planiran je deèji gradiæ, pravo carstvo deèjih snova i ma¹te. Ceo svet u malom bio je tu sme¹ten: okeani i brze reke, pustinje i tropske ¹ume, visoke planine i ledeni bregovi, kanjoni i nepregledne ravnice, svih devet planeta, na stotine veæih zvezda i drugim nebeskih tela, sav moguæi ¾ivotinjski i biljni svet. Za upravnika tog deèjeg carstva Petar je unapred bio odredio svog najbli¾eg prijatelja, èuvenog sviraèa.
Ni ujak, za koga se sumnjalo da je ðavoljev ¹egrt, nije verovao ujni, ali je ipak upitao ima li ona jo¹ dokaza - crno na belo - da je njen i njegov prijatelj ¾iveo i izrodio dete s ve¹ticom.
- Proverite da li jede beli luk. Ve¹tice ne jedu beli luk! - rekla je ujna.
Ujak se hvatao za glavu, govoreæi da ako je to nekakav dokaz, onda je i on sam ve¹tac. Ujak u svom ¾ivotu nije okusio beli luk, najvi¹e iz profesionalnih razloga (svakako, i ¹valerskih, ¹to je krio): daleko bi on dogurao kao harmonika¹ da je iz njegovih usta, dok je zaljubljenima pevao ia uvo, saudarao beli luk!
Najbolji naèin da se otkrije da li je neko ve¹tica - nije se predavala ujna - jeste da se na Blagovesti ubije zmija, da joj se glava otkine i u peljusti stavi èe¹anj belog luka, pa da se zatrpa u zemlju i èeka da luk izraste. Onaj ko otkine pero takvog luka i stavi ga za kapu mo¾e poznati sve ve¹tice.
I ovaj ujnin recept za otkrivanje ve¹tica bio je, bar u tom trenutku, potpuno besmislen: Blagovesti su bile daleko, a i neizvesno je da li æe tog hladnog, martovskog dana neka zmija pomoliti glavu iz svoje rupe, pogotovu ¹to su se one, posle ujakovog pronalaska, posle serijske proizvodnje njegovih rasterivaèa, zvonèiæa, toliko nopla¹ile i razbe¾ale iza devet gora, da se veæ razmi¹ljalo da se, kao retke zveri, otave pod za¹titu zakona; isto tako, luku je potrebno, uz sunce i ki¹u, bar jedno leto da izbaci svoje pero.
Ujna je tad predlo¾ila ono ¹to je èuvala kao svoj poslednji adut: neka Lelu, dok bude spavala, okrenu naopaèke (glavu da joj stave tamo gde su joj noge), pa æe se u zoru uveriti da imaju posla s ve¹ticom, samo - ako misle da je ostave u ¾ivotu - neka ne zaborave da je vrate u prvobitni polo¾aj.
Petar i ujak su s neækanjem prihvatili predlog. Stare kukavice su se èitavih desetak minuta gurale pred vratima Leline spavaæe sobe, nikako ne mogav¹i da se odluèe ko æe prvi kroèiti unutra. Ujaku, koji je u gluvo doba noæi s harmonikom upadao u groblja i koga su putevi odvodili i na ðavolje svadbe, kolena su se tresla kao da su od stakla. U sobu je prvi u¹ao in¾enjer, uzdajuæi se u svet cifara i formula i u sva èuda nauke, kojima je jo¹ uvek verovao.
Lelu, koja je spavala èvrstim snom, Petar i ujak namestili su onako kako im je ujna rekla: noge su joj stavili na uzglavlje, a glavu tamo gde su bile noge.
Èekajuæi zoru, in¾enjer i harmonika¹ su ispraznili jo¹ dve boce rakije. Piæe ih je omamilo i oni su na stolicama zaspali.
Iz sna ih je trgnulo pijukanje crne ptièice, sliène kosu, koja je, okru¾ena belim leptirima, obletala oko jastuka. Prepla¹eni i bunovni, pre nego ¹to su pobegli iz sobe, setili su se da ¾enu, koja je i dalje spavala èvrstim snom, vrate u prvobitni polo¾aj. Imali su ¹ta i da vide: ptica i leptiri su uleteli u njena usta, a ¾ena je poèela br¾e da di¹e i pomièe kapke. Ujak i Petar su strèali niza stepenice, dok su za njima padale saksije, slike i lusteri, sru¹eni besnim pogledom bunovne ¾ene.
Dva prijatelja bila su vi¹e nego zabrinuta. Oseæali su da im preti velika opasnost, a ni¹ta protiv nje nisu znali da preduzmu. Petar je predlo¾io da se u pomoæ pozovu Vuk i Filip, legendarni junaci ovog kraja, pa èak i èuveni udba¹ Andrija Pauk, koji je uspe¹no jurio odmetnike u planinama, ali je, kad je bolje razmislio, odustao: oni su odavno bili raskinuli s praznovericama, ismejali bi ga i vi¹e bi mu doneli ¹tete nego koristi.
Petar je sve reðe odlazio kuæi. Spavao je u podrumu, na poljskom krevetu. Sva sreæa ¹to nije mogao da se mnogo brine oko Ane, koju je, veæ u poslednjem mesecu trudnoæe, vidno potresenu nesreæom gitariste, smestio u porodili¹te.
Posao na projektu je potpuno stao. Glavna briga dvojice istra¾ivaèa bila je kako da saèuvaju u ¾ivotu jo¹ neroðeno Pikasovo i Anino dete.
U podrumu se veæ danima pojavljivala jedna pirgava koko¹ka, koja je, u æo¹kovima, izmeðu razne starudije, kljucala crviæe i mu¹ice. Petar i ujak su bili navikli na ovog èudnog gosta, nemog svedoka njihovih patnji. Kao nekom veæ svom, bliskom, davali su koko¹ki dobar deo svojih obroka, koje, onako snu¾deni, èesto nisu prinosili ustima.
Èim je u podrumu primetila koko¹ku, ujna je, na zaprepa¹æenje Petra i ujaka, poletela na nju sa satarom u ruci. Koko¹ka je, be¾eæi poru¹ila tegle, epruvete, mikroskope, grafikone i druge ureðaje i nekako je, raskrvavljene glave, izletela kroz prozor, izmakav¹i u poslednjem trenutku te¹kom i o¹trom gvo¾ðu.
- ©ta æe ti, ujna, koko¹ka kad sprema¹ pasulj za ruèak? - zaèudio se Petar.
- Bolje je da ode¹ kuæi. Imaæe¹ ¹to i da vidi¹! - rekla je ujna.
Petar i ujak, veæ navikli na èuda, pojurili su k starom zdanju. U spavaæoj sobi, sva naduvena, s otvorenim ranama po èitavom telu, le¾ala je na samrti Lela. Oko nje je veæ bilo nekoliko lekara, koji su ¹apatom in¾enjeru saop¹tili da Leli, koja se iznenada i nazdravo razbolela, nema spasa.
Lela je umirala te¹ko i dugo. Noge su joj se su¹ile i tanjile, obrastajuæi dugom i crnom dlakom, a glava naduvala i ¹irila da se razlivala preko èitavog jastuka. Preklinjala je lekare da joj ¹to pre prekrate muke.
- Mora da se muèi! Gresi su joj veliki! - rekla je ujna.
Lela je umrla one veèeri kad je ujna do¹la da je obiðe. U prisustvu Petra, ujaka i lekara, ujna je stavila grumen zemlje na samrtnièine grudi.
U istom trenutku Lela je odahnula s olak¹anjem, a iz usta, koja su se ra¹irila u bla¾en sme¹ak, izleteli su beli leptiri i crna ptièica.
- Zatvarajte prozore! - viknula je ujna, jureæi maramom leptire.
Dok je prestravljeni ujak dotrèao do prozora, ptièica i veæi broj leptira veæ su bili nestali u nebeskoj pomrèini.
Posle ¾enine sahrane, Petar je uklonio ¹iljke sa zida, otvorio ¹irom dvori¹nu kapiju, potkresao kro¹nje jasenova i kestenova, a vuèjake rasterao.
Kad mu je unuèe do¹lo na svet, in¾enjer je vidno promenio raspolo¾enje. Lice mu je sinulo kao u mladiæa. Zdravom mu¹karèiæu, stari kum na¹e varo¹i, ujak, dao je ime Vuk. Svi su mislili da je to iz po¹tovanja prema Petrovom i harmonika¹evom legendarnom prijatelju, koji se isto tako zvao. Niko nije ni sanjao da je ime dala ujna da bi dete za¹titila od ve¹tica koje se vukova vi¹e boje nego ¾iva ognja. Ujna nije mislila da je opasnost od ve¹tica sasvim pro¹la. Lela je bila samo jedna od mnogih koje ¾ive u na¹oj varo¹i.
Da bi to dokazala dvojici istra¾ivaèa, koji su opet postali tvrdoglavi racionalisti, ujna ih je odvela na tavan starog zdanja i u jednom uglu im otkrila oveæi lonac, pun tamne masti koja je zaudarala na crknutu ovcu. Tom ma¹æu - objasnila je ujna - Lela se mazala kad god je odlazila na poselo ve¹tica, gde se one dogovaraju kakvo æe zlo naneti na¹oj varo¹i. Ako ba¹ ¾ele da vide jedno njihovo poselo i da se uvere o velikom broju tih ðavoljih posestrima, dovoljno je da se poma¾u ovom ma¹æu i izgovore reèi: "Ni o kladu, ni o panj, ni o drvo, ni o kamen, ni o kru¹ku Todorovu!"
- Ma gde je ta Todorova kru¹ka? - pitao je ujak, koji je ceo kraj znao kao svoj d¾ep, ali ni za kakvu Todorovu kru¹ku nije èuo.
Ujna je, bez volje da obja¹njava, odmahnula glavom.
Ujak, stari radoznalac, koji bi otrov popio ako bi mu rekli da je bolji od rakije, odmah je pristao, a i in¾enjer nije hteo da se odvaja od prijatelja u jednoj krajnje neizvesnoj situaciji. Po¹to su se namazali ma¹æu, prvi je, posle izgovorenih reèi, kroz dimnjak odleteo in¾enjer. Za njim je krenuo i ujan, ali je reèi pogre¹no izgovorio:
- I o kladu, i o panj, i o drvo, i o kamen, i o kru¹ku Todorovu!
Te pogre¹ne reèi mnogo su ko¹tale ujaka: dok je stigao na gumno iznad varo¹i, sastajali¹te ve¹tica, isprobijao se udarajuæi o klade, panjeve, kamenje, drveæe a najvi¹e o jednu suvu kru¹ku, valjda Todorovu, koja se nalazila u najgu¹æem delu na¹eg parka, da takve masnice nije zaradio kad bi se sabrala sva njegova pijana prevrtanja u jarugama i jarkovima.
Kod kru¹ke ujak je zatekao veèito budnog kapetana Vuka, koji je, pre nego ¹to je sviraè nastavio let, rekao:
- Ova kru¹ka se osu¹ila jo¹ pre pet godina, a niko da se seti da je poseèe i posadi novu!
S tog èudnog izleta Petar i ujak su se vratili s pora¾avajuæim vestima. Na tom skupu, koji su oni posmatrali iz prikrajka, bilo je najmanje dvesta ve¹tica. Ceo sastanak je imao dva dela: radni i sveèarski.
Radni deo je odr¾an u jednoj polusru¹enoj kuæi, gde su za govornicom, dok su sevali blicevi i zvrjale kamere, mnoge ve¹tice izlo¾ile paklene planove za nano¹enje ¹to veæeg zla na¹oj varo¹i. Su¹e, ki¹e, poplave, naleti muva, zarazne bolesti, ekonomski neuspesi, besposlica, politièke svaðe, skupoæa - sve je to imalo da pogodi na¹u lepu i pitomu varo¹.
Sveèarski deo se sveo na bogatu veèeru, na kojoj su, uz odgovarajuæi muzièki ppogram (uglavnom sastavljen od krajnje bezobraznih pesama, koje ujak, ni kad je bio najpijaniji, nije hteo da peva), pojedena bar dva peèena vola i popijeno oko dvadesetak buradi vina. Veèera je zavr¹ena tako ¹to su sve ve¹tice skandiranjem obeæale da æe do iduæeg sastanka da izvade najmanje dvesta deèijih srca, kojima bi se posle peèenja, kao izvanrednom poslasticom, dobro zasladile.
U meðuvremenu desili su se jo¹ neki dogaðaji koji su na¹u prièu potpuno oblikovali i priveli kraju.
Ana je iznenada, ostaviv¹i dete u varo¹i, otputovala svom dedi, u glavni grad, a odatle u Pariz, onako kako je njena majka predviðala. Nije ni saèekala povratak svog mladiæa iz banje, èije se uspe¹no leèenje privodilo kraju. Ljubav - kako je nai¹la tako je i oti¹la, kao pljusak letnje ki¹e.
Nesreæni mladiæ, koji je iz bolnice iza¹ao s jednom kraæom nogom, nije mogao da shvati ¹ta se to de¹ava s Anom, i to ba¹ u trenutku kad nisu vi¹e postojale nikakve smetnje da se njihova veza uèvrsti i ozvanièi. Nije mogao da doðe ni k sebi kad je varo¹ preko noæi promenila svoj odnos prema njemu, kao da nije bio nikad njen ljubimac, idol, heroj. Sve povlastice te ljubavi bile su ukinute: èak su ga reðe zvali na piæe i nudili cigaretama. A i devojke, koje su mu se potajno udvarale dok je bio varo¹ka zvezda, "siroma¹ni osvetnik", skroz su mu okrenule leða.
Mladiæ se vratio gitari: do kasno u noæ svirao je i pevao na mostu, oèekujuæi da æe iz polumraènih i pustih ulica odnekud izbiti Ana, ili, neka druga devojka nalik na nju, priæi mu, pomilovati ga po dugoj kosi i ¹apnuti mu: "Ljubavi moja!"
Duboki mir je vladao u usnuloj varo¹i. Samo je reka, tiho ¹umeæi, proticala ispod mosta.
Nedeljom pre podne, tu¾ni gitarista izvodio je u ¹etnju svog sina, koji je ¾iveo u okrilju svog dede, èuvenog in¾enjera i konstruktora.
Od ostvarenja velikolepnog projekta s podrumskog zida Petar i ujak nisu odustajali. U i¹èekivanju da im sine ideja kako da pronaðu vezivnu materiju potrebnu za njihovu ekspres-ma¹inu za pravljenje puteva i stambenih blokova, oni su u projekt uneli jo¹ neke izmene.
Po njihovom mi¹ljenju, varo¹ je, po svaku cenu, trebalo za¹titi od ve¹tica. Na isturenim prilazima varo¹i postavljena su najsavremenija raketna postrojenja èije su cevi bile uperene u daleke vrhove tamnih planina, gde su bila sastajali¹ta ve¹tica. Za svaki sluèaj, i po ujninom nagovoru, oko cele varo¹i, i ¹irini od jednog kilometra, polja su zasejana belim lukom, proverenim za¹titnim sredstvom protiv ve¹tica, a u gustim ¹umama krstarili su èopori vukova, takoðe stari krvnici ðavoljih sestara, za koje se - da uvek imaju sve¾eg ovèijeg mesa i tople jazbine - brinuo poseban gradski odbor, kao o ¾ivotinjama koje je specijalni zakon uzeo pod za¹titu.
Zanemariv¹i sve sviraèke i ¹valerske obzire, ujak vi¹e nije hteo da okusi nijedno jelo ukoliko nije bilo dobro zaèinjeno belim lukom.