Najpoznatiji i najzagonetniji èovek na¹e varo¹i bio je Filip. Za njim su, kad god je prolazio kroz varo¹, nicale brojne prièe, kao peèurke posle ki¹e. U jednom trenutku Filip je pomraèio slavu i samog kapetana Vuka.
Ceo Filipov ¾ivot bio je velika tajna. I ono malo proverenih i taènih podataka nestalo je i potonulo u moru prièa, tako da nikome nije bilo jasno ¹ta je u svemu tome istinito a ¹to izmi¹ljeno.
Ujak, Filipov najbli¾i prijatelj (kako je to za sebe s dosta va¾nosti govorio), sto puta je zakleo da æe jednom sesti i napisati biografiju najzagonetnijeg èoveka na¹e varo¹i kako bi stao na put svim prièama, koje su uzele nesluæene razmere, preteæi da izgube svaku stvarnu vezu sa svojim glavnim junakom. Ujak svoje obeæanje nikad nije ispunio, najverovatnije ¹to je i sam bio neumorni tvorac tih èudesnih prièa, a biæe da je sviraèu, koji je govorio da u nogama ima ugraðeni avionski motor, te ne mo¾e na jednom mestu, osim kafane, da se skrasi vi¹e od pet minuta, te¹ko padalo da sedne za pisaæi sto, pa je i sasvim razumljivo ¹to je iz sveg srca bio naklonjen usmenoj, govornoj knji¾evnosti.
Ako se i¹ta pouzdano znalo o Filipu, onda su to bili njegovi do¾ivljaji iz rata.
Ujak je gostima najveæe varo¹ke kafane, u kojoj je uz minimalan honorar: dve-tri èa¹e rakije i tanjir kiselog kupusa, dr¾ao svoja predavanja iz ¾ivota i fantastike, najèe¹æe poèinjao prièe o svom ljubimcu ovim reèima: "Njega te¹ko mo¾ete videti. Iznenada se pojavi i isto tako nestane. Mo¾da sedi meðu vama. Takav je Filip."
Dok su se gosti podozrivo zgl‚dali i kri¹om bacali poglede iza svojih leða, ujak je, pre nego ¹to bi nastavio prièu, izvodio jedan od svojih brojnih maðionièarskih trikova: vadio je iz usta tuce ping-pong loptica i rasturao ih po sali, po kojoj su one dugo poskakivale odjekujuæi reskim zvukom.
Èuveni sviraè voleo je da prièa dve anegdote o Filipovim ratnim danima.
Prva se odnosila na sam poèetak rata.
Èetnici na prevaru pohapse grupu rodoljuba i komunista, meðu njima i Filipa. Èetnici se dogovore da Srbe puste a da Muslimane i Hrvate zadr¾e. Oni postroje zatvorenike i ka¾u: - Ko je Srbin neka izaðe iz stroja!
Filip ne mièe. Srbi koji su iza¹li oborili oèi k zemlji. Mnogi se posrame pred Filipovim pogledom i vrate se u stroj.
Èetnici da pobesne. Stavljali su Filipa na razne muke. Tad su mu na levom dlanu usijanim gvo¾ðem utisnuli petokraku.
Druga anegdota je nastala u jeku rata, a i ona ima veze s èetnicima.
Bio neki Kosta, èetnièki vojvoda, koji je govorio da bi od svega na svetu najvi¹e voleo da ima Filipa u rukama.
- Sutra æu u to i to vreme da proðem c toèkom preko mosta u varo¹i - poruèi Kosti Filip.
A varo¹ puna èetnika: igla da se ispusti, na¹li bi je. Kosta, za svaki sluèaj, postavi na mostu dvadesetak bradonja. Oni su legitimisali i zaustavljali svakog èoveka koji je vozio toèak, bicikl. Nisu ni pogledali starkelju koji je na leðima nosio obièan kolski toèak.
To je bio glavom i bradom Filip. Kad je pre¹ao preko mosta i uzmakao uz brdo, o¹inuo je ma¹inkom, tek da se javne.
Prièe o Filipovim posleratnim do¾ivljajima su nepouzdane i èesto protivreène. Veliku zbrku u veæinu prièa unosila je opravdana sumnja da je Filip uop¹te i postojao.
Po prièanju kapetana Vuka, prvog komandanta na¹eg proslavljenog partizanskog odreda, zaista je postojao neki Filip, koji je izveo nekoliko lukavih, gotovo suludih akcija, ali, koliko se kapetan seæao, taj hrabri momak je poginuo negde na Sremskom frontu, na ravnici, gde mu, opijenom blizinom slobode, oèi u oèi s neprijateljom, nisu pomogla èuvena partizanska lukavstva. Pravo ime Vuk mu nije znao, a partizanskih je, pored imena Filip, imao nekoliko. Kapetan nije mogao da se seti ni odakle je bio taj hrabri borac ni da li je ikad pominjao da ima nekog bli¾njeg na svetu, roditelje, braæu i sestre.
©to je najgore, kapetan nije mogao da se seti ni kako je Filip izgledao. Lice tog lukavog borca je samo u toku jednog dana, prema raspolo¾enju, dobijalo neverovatne izraze da se, u nekim sluèajevima, moglo govoriti o sasvim drugom èoveku.
A kad je poèeo da radi kao partizanski obave¹tajac, te je èesto morao da se ubacuje u samo srce neprijateljskih redova, Filip se, silom prilika, preru¹avao i menjao izgled (pu¹tao brkove, bradu i kosu, krivio nos, nosio periku) tako da ga èesto ni roðeni komandant nije mogao da pozna. Vuk je prièao kako mu je, posle bitke u kojoj su èetnici bili do nogu potuèeni, umnogome zahvaljujuæi i Filipu, koji se bio ubacio u sam ¹tab èetnièkog korpusa, priveden neki èetnièki oficir, koji se, sav zarastao u bradu i kosu, pritajeno sme¹kao. Umorni partizanski komandant nije imao volje da saslu¹ava tog oficira koji je jo¹ imao drskosti da se sme¹ka, na prvi pogled mu je bilo jasno da pred sobom ima onog koga, bez ikakvog razgovora, treba postaviti ispred cevi pu¹aka, i kad je podigao ruku da da znak vojnicima da ga vode, bradonja se nasmejao i ispru¾io dlan leve ruke, na kojem je bila utisnuta petokraka. Bio je to niko drugi no Filip.
U re¹avanju velike zagonetke ko je bio Filip i kako je izgledao, od velike pomoæi nije nam bio ni na¹ èuveni Muzej revolucije. U spisku boraca na¹eg bataljona nalaze se tri partizana s istim imenom, ali s razlièitim nadimcima, Crni, Soko i Lija, i pored sva tri imena zabele¾eno je da su poginuli ili nestali u nekom od neprijateljskih ofanziva. U Muzeju ne postoji nijedna Filipova fotografija, a na nekoliko grupnih, dva-tri neidentifikovana lica, od kojih bi jedno moglo biti Filipovo, nalaze se u pozadini, zaklonjena drugim borcima, i uvuèena u ¹injele i kape, tako da je, i pod najveæom lupom, nemoguæe uoèiti i izdvojiti neke njihove odreðenije crte.
Po drugoj prièi, koju kapetan Vuk nikad nije osporio a ni potvrdio, Filip je iz rata iza¹ao ¾iv i bio je prvi koji je iz na¹e male varo¹i odvuèen u glavni grad, da gore bude desna ruka, onaj bez koga se ni u jednoj va¾nijoj prilici nije moglo. Zbog svog specijalnog, savetnièkog posla, a po prirodi skroman i nenametljiv, izbegavao je da mu se slika pojavljuje u novinama i da mu se glas èuje na radiju, ali to ne znaèi da nije bio èovek od ogromnog uticaja, koji je u svakom trenutku mogao biti od velike, neprocenjive koristi na¹oj varo¹i.
Na¹a varo¹, mala i zabaèena, bila je presreæna ¹to u tim, prvim posleratnim godinama ima negde gore, u samom centru vlasti, svog èoveka, èuvenu i legendarnu liènost, koja æe u odreðenom trenutku, kao èarobnim ¹tapiæem, obezbediti pare da se sagrade ogromne i moderne fabrike, kao ¹to su to veæ neki poznati pojedinci bili uradili u obli¾njim mestima, iako tamo nije bilo dovoljno sirovina a ni odgovarajuæih struènjaka. Taj èovek bio je niko drugi nego Filip (kapetan Vuk je ipak bio legenda mesnih razmere): od njega smo svi oèekivali da æe na jednu jedinu reè i jedan jedini pokret ruke, na¹a kamenita i gola brda pretvoriti u zlatna.
Po treæoj prièi, Filip je poginuo u automobilskoj nesreæi, desetak godina posle osloboðenja. Varo¹ nije mogla lako da pre¾ali svog legendarnog junaka, koji je poginuo u trenutku kad je bio na vrhuncu svoje politièke slave i kad je za svoj kraj mogao da uradi niz korisnih stvari. Iako nije dizao glavu od mnogih poslova, Filip nije zaboravljao na¹u varo¹, i za tih desetak godina boravio je u njoj nakratko nekoliko puta.
Gostima najveæe varo¹ke kafane, uz uobièajene poèetne reèenice da je Filipa te¹ko videti i da on mo¾da istog trenutka sedi u sali, ujak je najèe¹æe prièao dve anegdote o posetama na¹eg zagonetnog zemljaka.
Jedna govori o Filipovom prvom dolasku u varo¹.
Javljeno je iz Beograda da Filip sti¾e vozom. Celo varo¹ko rukovodstvo iza¹lo na stanicu da doèeka Filipa. Voz sti¾e. Svi zinuli u vagon prve klase. Od Filipa ni traga. ¹ta je s njim, da mu se ne¹to nije desilo?
A Filip izlazi iz poslednjeg vagona, treæi razred, s bocom u ruci, zagrljen s rudarima koji se vraæaju iz smene.
(Kad su, kasnije, èuli s kim su putovali, rudari su se zaprepastili i zanemili od straha. Nikako nisu mogli sebi da oproste ¹to ih je jezik povukao te su pred tim èovekom na sva usta, kao koèija¹i, psovali neke varo¹ke rukovodioce, a i samu dr¾avu. Mislili su da razgovaraju s nekim koji je, u najmanju ruku, obièan radnik - kao i oni. Najvi¹e im je bilo krivo ¹to ga nisu dobro osmotrili i zapamtili, a i ljutili su se na varo¹kog fotografa ®iku ¹to se nije zadesio na stanici da ih naslika, tako pripite, s na¹im èuvenim zemljakom.)
I druga anegdota govori o Filipovom doèeku.
Do¹ao Filip u fabriku. Na ulazu se postrojili radnici, a ispred svih direktor i ostali rukovodioci. Filip nailazi. Rukovodioci pru¾aju ruke, klanjaju se, trèkaraju oko njega. Filip se, bez otpozdrava, uputi prema zaèelju. A tamo neki stari Vujo. Taj je Filipa i njegovo dru¹tvo za vreme rata, kad im je bilo najte¾e, krio i hranio u svojoj kuæi. Na tome, posle rata, nije hteo, kao mnogi drugi, da u¹iæari: smatrao je da je to uèinio kao ¹to bi svaki po¹ten èovek uradio.
Izljubi se Filip s njim i upita ga: - ¹ta radi¹ ovde, èika-Vujo?
- Takva i takva stvar. Pritisla nevolja. Radim kao noæni èuvar - ka¾e Vujo.
- Idi ti lepo kuæi - ka¾e mu Filip.
Sutra Vuji stigne penzija.
(Taj Vujo je zaista ¾iveo u jednom selu u blizini varo¹i i dobijao je boraèku penziju. Na doèeku u fabrici, on nije odmah poznao Filipa, ali kad mu je ovaj pru¾io levu ruku, sa ¾igom petokrake na dlanu, Vujo se prisetio da je jedne zime ba¹ takvog ili sliènog partizana hranio i pojio u trapu za krompire, dok su u selu, pa i u njegovoj roðenoj kuæi, vrveli èetnici, kao pèele u ko¹nici.)
Po èetvrtoj prièi, èiji je vatreni zagovornik i tumaè bio ujak, Filip uop¹te nije poginuo u automobilskoj nesreæi, kako je to svetu i varo¹i, preko novina i radija, s velikom ¾alo¹æu bilo objavljeno. Kako je Filip u to vreme imao naka va¾na posla izvan na¹e zemlje i neke nepreèi¹æene raèune s pre¾ivelim okupatorskim saradnicima, koji su nekako uspeli da izmaknu ispred maèa pravde i revolucije, nastavljajuæi da tamo, iza granice, pljuju po suncu iznad na¹ih krajeva i na¹e varo¹i, bilo je potrebno da se svetu oglasi kako je ovaj poznati junak mrtav (monge je samo pri pomenu njegovog imena hvatala ledena drhtavica), da bi neometano, i pod drugim imenom i drugaèijeg lica ("pet plastiènih operacija je izvr¹io" - obja¹njavao je ujak), uradio ono ¹to se od njega oèekivalo.
Filip je dobar deo posla uspe¹no obavio, ali kako na na¹e sunce, sve veæe i svetlije (harmonika¹ se uvek hvalio svojom pecnièkom ¾icom, dodu¹e, malo zapu¹tenom i nedovoljno odnegovanom), jo¹ uvek poku¹avaju da pljunu, on i dalje, èas i na¹oj zemlji, Èas izvan nje, nikako ne mo¾e da vaskrsne iz svoje smrti, jo¹ uvek ¾ivi pod la¾nim imenom, ne zaboravljajuæi na¹u varo¹, iz koje je ponikao i u kojoj je odrastao, a u koju, eto, nema vremena da svrati, mada mu je ona uvek na umu, prati - koliko mo¾e da stigne - njen sjajan razvoj i raspituje se i za najmanju novost: koje mesto na tabeli zauzima na¹ fudbalski klub, u kakvoj je formi na¹ najbolji fudbaler Zvrki, kako izgleda nova kafanska pevaèica, da li je udba¹ Andrija Pauk pohvatao sve odmetnike, kako in¾enjer Petar izlazi na kraj sa svojom lepom ¾enom.
Zapanjenim gostima na¹e najveæe kafane ujak je, uz neznatno poveæanje honorara (èa¹u rakije bez salate), otkrivao da on zna u kojoj ulici i u kojoj kuæi u Beogradu ¾ivi na¹ èuveni zemljak, uveravajuæi sve da bi ga jedini on mogao nagovoriti da jo¹ sutra, ako je potrebno, skokne u varo¹.
Ujakovim prièama niko nije verovao, a ponajmanje da zna Filipovu adresu!
Uvreðeni harmonika¹ je sledeæe nedelje, s grupom najvatrenijih navijaèa, otputovao autobusom u Beograd na va¾nu meðudr¾avnu fudbalsku utakmicu. Ujak je u velikoj korpi, prekrivenoj ¹arenim ubrusom, poneo teglu kiselog kupusa, ¹erpu sira, dve-tri leðne pr¹ute, nekoliko venaca ljutih paprièica, dve boce ¾e¾ene rakije, nekoliko belutaka iz na¹e reke i balon vode sa stare varo¹ke èesme. Sve je to nosio za Filipa i za sve je imao obja¹njenje za¹to nosi.
Kiseo kupus, sir i pr¹uta su èuveni specijaliteti na¹eg kraja, kojima æe se na¹ junak vi¹e obradovati nego nebrojenom blagu.
Ako se sir, kupus i pr¹uta, kakvi-takvi, mogu naæi u svakoj prodavnici, s ljutim paprièicama je to mnogo te¾e, pogotovo su retke u kafanama, i ove koje je poneo ujak dobro æe doæi Filipu, velikom ljubitelju èorbastog pasulja, koji æe moæi u svakoj prilici da ih izvadi iz unutra¹njeg d¾epa i zaèas iseèe u svoje omiljeno jelo.
Za belutke harmonika¹ nije morao ni¹ta da ka¾e. Dovoljno je bilo da razgrne ko¹ulju na grudima i poka¾e lanèiæ na kome je visio pljosnati kamenèiæ, verovatno izvaðen iz na¹e reke.
Za balon vode, èemu su se svi najvi¹e èudili, ovejana varo¹ka skitnica je rekla da takve vode, hladne i pitke, nema nigde u svetu, podseæajuæi sve na poznatu izreku o tome da ko je jednom pio sa stare èesme, taj varo¹ nikad neæe zaboraviti. Ujak je uvek verovao u istinitost te izreke, ali nema ni¹ta lo¹e ni u tome ako Filip jo¹ jednom ugasi ¾eð sa stare èesme, èije se dobre, zdrave vode ionako u¾eleo.
Kad su stigli u Beograd, ujak se na stanici udvojio od saputnika, rekav¹i im da on ide da poseti Filipa a da æe se s njima naæi na samoj utakmici, na istoènoj tribini, u sredini, gde se obièno na¹a varo¹ okupljala.
Ujak, meðutim, na utakmicu nije do¹ao.
Tek kasno uveèe, na¹ harmonika¹ se, tre¹ten pijan, posræuæi s praznom korpom, pojavio na autobuskoj stanici, u trenutku kad je vozaè èupao kosu s glave, ne znajuæi ¹ta da radi: da li da jo¹ èeka ili da poðe i ostavi nemoænog i starog sviraèa u tom velikom gradu, u koji je prvi put do¹ao i iz kojeg bi, verovatno, te¹ko umeo da se sam vrati u varo¹. Dok su po njemu plju¹tale grdnje i psovke, jer su svi mislili najgore: da se izgubio ili da ga je pregazio tramvaj, ne ¾aleæi toliko za njim koliko ¹to ne bi imali kud ujni na oèi, jednoj bo¾joj ¾eni, koju æe ovaj ¾ivu oterati u grob, harmonika¹ je objasnio da je utakmicu gledao s Filipom iz specijalne lo¾e. Kako je to svima bilo odmah sumnjivo, oni su ga upitali kojim se rezultatom utakmica zavr¹ila i ko je dao golove. Ujak je pokunjeno odgovorio da mu se veæ u poèetku utakmice pridremalo, pa je prilegao na postelju, tu u samoj lo¾i, te je dobar deo igre prespavao. Po ujakovoj prièi, u lo¾i se jo¹ nalazi hladnjak, ¹tednjak, sto i radio, a ima i posebno kupatilo, tako da ona u svemu lièi na udobnu sobu èiji veliki prozori gledaju na igrali¹te.
Na¹i navijaèi su mogli samo da zakljuèe, kao i u sliènim prilikama, da ujak nije mrdnuo ni sto koraka od stanice i da je svratio u prvi bife, gde je korpu ispraznio sa svojom pijanom sabraæom, koja se na svakom mestu, a pogotovu u velikom gradu, zaèas mogu naæi. Zbunjivalo ih je jedino to ¹to je harmonika¹, odmah po izlasku iz Beograda, izvadio pljosnati polulitrenjak prvorazrednog ¹kotskog viskija - piæa za koje su mnogi tad prvi put èuli. Ujak je rekao da mu je viski poklonio Filip i, kako je on oduvek bio dobrièina i sa svakim, pogotovo s varo¹anima, delio i dobro i zlo, dodu¹e, vi¹e dobro, dao je svima da liznu i omiri¹u kap tog èudnog piæa, kao da je, u najmanju ruku, vino za prièest.
Ovejana skitnica se pohvalila sa jo¹ dva Filipova poklona: 1) zelenim nalivperom, na kome je bila naslikana devojka u kupaæem kostimu, sa koje je, kad bi se pero okrenulo naglavaèke, i to malo tkanine spadalo, da je prelepa neznanka ostajala potpuno gola i 2) kutijom prvoklasnog kremena za ujakov èuveni benziski upaljaè. To naliv-pero izazvalo je odmah ogromno interesovanje navijaèa i ubrzo su se svi slo¾ili da takvo niko nema u varo¹i, èak ni na¹i najugledniji rukovodioci, koji su sa po dva-tri pera kitili prsne d¾epove kaputa, ponosniji na njih nego na sva odlikovanja. Odmah su pale ponude za trampu, naliv-peru je neverovatno skoèila cena, èak je jedan momak nudio nov bicikl, ali je ujak sve odbio, govoreæi da poklon svog velikog prijatelja Filipa ni za ¹ta na svetu ne bi dao i da æe tra¾iti da ga s tim perom, kad bude umro, i sahrane.
Ne zna se taèno kad su, da li za nekoliko meseci ili nekoliko godina posle ujakovog prvog i jedinog odlaska u Beograd, u varo¹i poèeli da se meðu nama nalazi Filip.
Ujak je, mnogo godina kasnije, slu¹aocima svojih predavanja iz ¾ivota i fantastike, uz obaveznu napomenu da je Filipa te¹ko videti i da je on mo¾da tu, u samoj sali, voleo da prièa ovih ¹est anegdota o najzagonetnijem èoveku pod ¹irokom kapom nebeskom i varo¹kom.
Prva: Do¹ao Filip u op¹tinu a preobukao se u seljaèko odelo. Pred ¹alterima gu¾va. Filip stao u red, ali vidi da neki svr¹avaju posao preko veze. Slu¾benice piju kafu i zaèe¹ljavaju se.
- Drugarice, za¹to pu¹tate preko reda i za¹to na poslu pijete kafu? - pita Filip.
- Ko te ¹i¹a. èièa! - ka¾e mu jedna, frcokla i namigu¹a.
A Filip tad razgrne gunj, na prsima sve medalja do medalje. Sine Filip kao Milo¹ u polju latinskome.
Godinu dana posle toga op¹tina je radila kao podmazani sat.
Druga: Do¹ao Filip kod zubara. U èekaonici gu¾va.
- Èièa, mo¾emo da ti zaka¾emo za 15. jul! - ka¾e mu sestra.
A bio tek mesec januar.
Filip se ka¾e. Kakva trka, zabuna nastane.
- Da dobro radite! I da ljudi koje èeka posao imaju prednost. Pazite da vas ðavo ne odnese da nekom izvadite zub i da je mogao da se popravi! - poruèi im on.
Treæa: Naruèio Filip u kafani èorbast pasulj. U tanjiru pliva muva.
- ¹ta je ovo? - pita Filip kelnera.
- Muva, ¹ta bi bilo drugo!? Nije veæa od tebe! - ka¾e kelner i ne pomi¹ljajuæi da donese drugi tanjir pasulja.
- Donesite mi èa¹u obiène vode! - zamoli Filip.
- Ako si ¾edan, eno ti èesme preko puta ulice pa se napij do mile volje! - ka¾e kelner èaèkajuæi zube.
Filip ka¾e kako se zove. A kelner æe: - Majko zemljo, otvori se da propadnem!
Tih dana u kafanama su poubijane sve muve. Svako ko bi u kafani ubio pedeset muva dobijao je besplatno pivo. A èa¹a vode, i to s kockicom ¹eæera, mogla se besplatno dobiti u svako doba.
Èetvrta: Raspisan u jednom preduzeæu konkurs za upra¾njeno radno mesto.
Javio se i Filip, ali niko ne zna da je to on. Na posao primili direktorovu svastiku iako nije ispunjavala sve uslove.
- Ne ide to tako, drugar! - ka¾e Filip.
- Ko tebe, èièa, pita za ¹ta! - odgovara direktor.
- To nije komunistièki! ®aliæu se! - ka¾e Filip.
- Mo¾e¹ da se ¾ali¹ kome god hoæe¹! I bogu ocu! - cereka se direktor.
Filip otvori levi dlan. Na njemu se crveni meso bez ko¾e - ¾ig petokrake.
Direktora oblije hladan znoj. Ni da bekne nije umeo.
Posle se dugo u na¹oj varo¹i nije zapo¹ljavalo preko veza.
Peta: Zadesio se Filip na mestu saobraæajne nesreæe. Iz nastradalog otièe krv, treba ga prebaciti u bolnicu, svaki mu trenutak dragocen. Mnoga kola prolaze, ali nijedna neæe da se zaustave. ®ao svima da im krv ne upropasti sedi¹ta. Naiðe jedan mercedes, sedi¹ta prekrivena krznom. Taman je hteo da umakne kad Filip iskoèi s toljagom ispred njega.
- Stani! - ka¾e Filip.
- Kako to? - buni se vozaè.
- Vozi èoveka! - ka¾e Filip i zamahne toljagom.
Tako su nesreænika odvezli u bolnicu i spasli mu ¾ivot.
U ¹estoj anegdoti pojavljuje se i sam ujak.
Po¹to Filipa, iako je iskrsavao na mnogim mestima, obièno tamo gde nije i¹lo kako treba, nikako nisu mogli da dobro osmotre i zapamte mu lik, jer je nestajao brzo, isto onako kao ¹to se i pojavljivao, ostavljajuæi sve svedoke naèisto zbunjene da u tom trenutku nisu znali kako se zovu i kamoli da isprièaju kako izgleda na¹ junak, harmonika¹, koji se hvalio da bi u pola noæi, po najveæoj pomrèini, mogao poznati svog legendarnog prijatelja, obeæao je slu¹aocima svojih predavanja da æe sledeæeg jutra, u jednoj od na¹ih kafana, lièno doruèkovati s najzagonatnijem èovekom na¹e varo¹i.
Iako gotovo svim ujakovim prièama niko nije verovao, glas o tome da æe on doruèkovati s na¹im slavnim zemljakom proneo se po varo¹i brzinom groma. Sve na¹e bolje kafane preko noæi su preureðene i doterane: iskrpljeni i prljavi èar¹avi zamenjeni su celim i èistim, otkucani su novi jelovnici i ukorièeni u ko¾u, izglancani podovi i oèi¹æeni nu¾nici, oprani prozori i lusteri i skinuta pauèina sa tavanice, nabavljene nove èa¹e, tanjiri, vilju¹ke i no¾evi, kupljena su za kelnere tamna odela, bele ko¹ulje, leptir-kravate i lakovane crne cipele, hladnjaci snabdeveni prvoklasnim i sve¾im namirnicama a boce napunjene prirodnim vinom i rakijom.
Jo¹ od ranog jutra, sve kafansko osoblje, zajedno s upravnicima, izbrijano i namirisano, bilo je na nogama, nestrpljivo oèekujuæi retke goste, Filipa i ujaka. Dobar deo varo¹i slio se na doruèak u kafane, iako se ne pamti da je iko ikad doruèkovao u kafani, veæ obièno kod kuæe, ili u pekarskim radnjama, gde se s nogu jeo mastan burek.
Tog dana, ne znajuæi za ujakovo obeæanje, varo¹ je, po obièaju, obi¹ao kapetan Vuk i silno se iznenadio kad je video da su sve kafane dovedene u pristojan red, pomisliv¹i u jednom trenutku da se nekim èudom obreo u nekom sasvim drugom gradu. Stari kapetan je zatra¾io èa¹u vode i zabezeknuo se kad se ubrzo pojavio kelner s kristalnim bokalom, ratlukom i salvetom, ne gunðajuæi, kao obièno, da se tu ne slu¾i nikakvo besplatno piæe.
(Tog istog dana, dok je vetar preko krovova nosio pahulje nekog ¾utog planinskog cveæa, kapetan Vuk je zaspao s glavom na stolu, i kako je to za èitavu varo¹ bio nesvakida¹nji i vrlo va¾an dogaðaj, kafana je odmah zatvorena i na prozore su navuèene te¹ke zavese, a u najbli¾oj ulici zabranjen svaki motorni saobraæaj kako bi na¹ umorni junak mogao na miru da se ispava. Vuk je spavao ravno sedam dana i noæi, ne pomeriv¹i glavu sa stola, dok su varo¹ki deèaci, povremeno se smenjujuæi, u mrtvoj ti¹ini stajali kraj njega i terali muve koje su mu padale na lice.)
Od Filipa i ujaka nije bilo ni traga, a kako se ni do podneva nisu pojavili, na¹a varo¹ je prosula neviðene psovke i grdnje, besna ¹to je dozvolila da je jedan propali sviraè po sto i prvi put namagarèi, kunuæi se svim najdra¾im na svetu da æe veæ jednom iz ovog kraja za sva vremena proterati tu ovejanu skitnicu.
Za to vreme, u malom, prljavom bifeu na periferiji varo¹i, koji nema vi¹e od dva stola i u koji uglavnom navraæaju pru¾ni radnici, Filip i ujak su doruèkovali pr¾ena jaja sa slaninom, zalivajuæi zalogaje vruæom rakijom. Bunovni kelner, koji nije ni sanjao s kim je ujak u dru¹tvu (mislio je da je to neka od protuva, s kojima je harmonika¹ uvek imao posla), zapazio je samo da je nepoznati èovek izvadio iz prsnog d¾epa paprièicu i isekao je u kajganu i sebi i svom prijatelju. Tek kad mu je nepoznati pru¾io novac, kelner je na dlanu njegove leve ruke primetio utisnutu petokraku. Dok mu je sinulo kroz glavu da bi to mogao biti Filip i dok je potrljao oèi, ova dvojica su veæ bila zamakla iza prvog ugla.
Zavr¹avajuæi svoja predavanja, zbunjenim gostima na¹e najveæe kafane ujak je iz rukava poklanjao po jedno koko¹ije jaje, kojima su oni br¾e-bolje udarali o sto, sumnjajuæi da su prava. Jaja su bila kuvana i, sudeæi po izrazu lica onih koji su ih jeli, vrlo ukusna.
Filip je iznenada nestao iz varo¹i i vi¹e se nije pojavljivao. Iza sebe je o svom nestanku ostavio brojne prièe, a varo¹ nikad nije mogla da se slo¾i koja je od njih bar pribli¾na istini.
Po jednoj prièi, Filip uop¹te nije postojao, varo¹ ga je, u prvim posleratnim godinama, naprosto izmislila. Kako su nailazile sve bolje i bolje godine, ili - kako je to govorio ujak, najveæi pesnik na¹e varo¹i - kako je na¹e svetlo i veliko sunce visoko odskoèilo na nebu da ga niko ni pljuvaèkom ni kamenom nije mogao dotaæi, vi¹e nikom hije bilo potrebno da neko odozgo, moæan kao sam bog, re¹ava lako i brzo, kao èarobnim ¹tapiæem, sve na¹e nevolje i te¹koæe.
Po drugoj prièi, koja ima neke posredne, ilustrativne veze s prvom, Filip je nestao posle jedne proslave u planinskom hotelu. Tu prièu ujak je takoðe uvrstio u svoja veæ èuvena predavanja iz fantastike, iako njena poruka uop¹te nije i¹la naruku harmonika¹evom mitu o Filipu, pa se pouzdano mo¾e smatrati da je on na to pristao zbog honorara koji su mu se, oèigledno, bili usladili.
Hotel u kom je odr¾ana proslava podignut je na mestu velike bitke u kojoj se junaèki pokazao i Filip. Na proslavi su bile sve same zvanice. U hotel se nije moglo uæi tek tako. Bio je to najluksuzniji hotel u na¹em kraju, za one s dubokim d¾epom.
U neko vreme pojavila se tri radnika s pilane, u umazanim i iscepanim odelima. Uðu oni u salu za ruèavanje i sednu za prvi prazan sto.
- Dajte nam 'ladno pivo i po tanjir èorbastog pasulja! - ka¾u oni.
- Ne mo¾e! Danas je proslava! A niste ni pristojni obuèeni! - ka¾e ¹ef sale.
- Ba¹ smo ogladneli i o¾edneli! - ka¾u radnici, a pogledaju na stolove prepune jela i piæa.
- Ne mo¾e! - ka¾e opet ¹ef sale. - Ne slu¾imo gostima bez kaputa i kravate! Takvi su propisi! A ionako ovde ne kuvamo èorbast pasulj.
Hoæe li, neæe li stiæi pivo i pasulj - prepiru se oni - tek jedan radnik, ko¹èat i visok, ka¾e:
- Jesi li èuo za Filipa?
- Jesam! - ka¾e ¹ef sale.
- Onda poslu¾i Filipa i njegove drugare pasuljem i pivom! - ka¾e strogo radnik.
- Ha, ha! Eno Filipa gde sedi u vrhu stola! Ha, ha! - nasmeje se ¹ef sale i poka¾e na jednog èoveka meðu zvanicama, u crnom odelu i beloj ko¹ulji, s crvenom kravatom.
- To nije Filip. On nikad ne bi prekoraèio prag ovog hotela ako u njemu ne mo¾e svako da popije èa¹u piva i pojede èorbast pasulj - imao ili nemao kaput i kravatu! - ka¾e ko¹èati radnik.
- Hoæe¹ da ka¾e¹ da je to la¾ni Filip? - jo¹ uvek se smeje ¹ef sale.
Visoki i ko¹èati radnik izvuèe revolver i ka¾e: - Po¾uri, ¹efe! Ogladneli smo i o¾edneli!
©ef sale otrèi i donese ¹est boca najhladnijeg piva, veliku tepsiju jagnjeæeg peèenja i tek ispeèenu pogaèu. Èak je doneo i ¹est zelenih paprièica.
Pojedu radnici peèenje i popiju pivo, a onda ko¹èati i visoki ka¾e:
- Ova vrata na hotelu od sada za svakoga da budu otvorena! I svakog dana da kuvate èorbast pasulj!
Pravi Filip je video i èuo svog la¾nog dvojnika, ali ni¹ta nije rekao. Otud ovaj dogaðaj u hotelu mnogi pripisuju pravom Filipu, s tim ¹to je on, preobuèen u radnika, do¹ao da tra¾i pivo i èorbast pasulj, a ¹ef sale nije hteo da ga pusti zato ¹to nije imao odelo i kravatu - kako su to nalagali propisi tog luksuznog hotela.
Po treæoj prièi, koju su, najverovatnije, izmislili ujakovi zakleti protivnici, papuèari i trezvenjaci, Filip je zaista postojao i ¾iveo u glavnom gradu, gde je, posle desetak godina, te¹ko oboleo. Bolest mu je oduzela noge tako da ni pet koraka nije mogao da preðe bez kolica. Jednom je odluèio da poseti varo¹. Bio je primljen sa svim poèastima, kao ¹to prilièi ¾ivoj legendi, ali je tada svima bilo jasno da Filip vi¹e nikad neæe moæi da se iznenada i neprimeæeno pojavljuje na mestima gde su ga najmanje oèekivali.
Tu prièu ujak je iz osnova ¾estoko osporavao. Tvrdio je da je ismi¹ljena, a ako je i istinita, to ne znaèi da danas, uz pomoæ medicine, koja samo ¹to jo¹ mrtve ne di¾e iz groba, nije nemoguæe da Filip ponovo stane na noge.
Ujak je èak tvrdio da je Filip. kome su veæ mnogi u¹li u tragove, postao sasvim nevidljiv: niko ne zna da li on u tom trenutku èuèi u kro¹nji neke lipe, ili sedi na klupi u parku ili se muva na pijaci, budno motreæi na sve varalice i lopove.
Vrlo retko, najvi¹e dva puta godi¹nje, ujak se izdvajao od svojih poznanika i prijatelja, prilazio nekom nevidljivom na sredini ulice i dugo se s njim rukovao, raspitajuæi se za njegovo zdravlje i novosti iz dalekog sveta. Ujak je tad vadio dve cigarete, jednu stavljao sebi u usta, a drugu pru¾ao nevidljivom. Ta druga cigareta, koja je sagorevala sama od sebe, ali neravnomerno, kao da je zaista neko pu¹i, dugo je lebdela u vazduhu, u visini èoveèije glave, sve dok se ne bi izgubila u nekom ulazu ili, veæ kao pikavac, pala na asfalt. Varo¹ani su se u èudu hvatali za glavu, verujuæi za tu neobiènu pojavu da je jedna od mnogobrojnih ujakovih maðionièarskih smicalica.
- Filip sve mo¾e. Pazite: njega je te¹ko videti! Iznenada se pojavi i isto tako nestane. Mo¾da sedi meðu nama! Takav je Filip! - govorio je ujak, ispijajuæi nadu¹ak èa¹u rakije u najveæoj varo¹koj kafani.