O njemu je najpre stigao glas. Zna se ko ga je prvi i proneo. Ujak, harmonika¹, belosvetska skitnica i protuva. Potom je stigla i pesma. Zna se ko je i nju proneo. Opet ujak, pevaè koji se hvalio da samo vilu Jezerkinju nije mogao glasom da nadma¹i.
A pesma je govorila: da ja¹e belog konja sa zvezdom na èelu, da vodi divizije preko sne¾nih planina i mutnih reka, da danju i noæu ne da mira Nemcima i na¹im izdajnicima, dok ga u snovima, u meseènim noæima, èe¾njivo èekaju devojke, neljubljenih a miri¹ljavih prsa, nemr¹enih a raspletenih kosa.
"Teèe mutni Lim, nosi ranjenike, a kapetan Vuk vodi odmetnike."
Da, ba¹ tako! Bili su to poèetni stihovi. S vremenom su se nizali novi, kraja im nije bilo.
Po pesmi se znalo da je ¾iv. I da je nas negde iza devet gora i preko devet reka, èas na obroncima iznad na¹e varo¹i. Iskrsavao je na mestima gde mu se niko nije nadao. Kao ðavo!
- Tanva se junaèina samo u ovom kr¹u raða! - govorili su starci.
Deèurlija se ¾estoko prepirala ko æe - u igri dve vojske - biti kapetan Vuk. Mnogo je krvavih glava zaraðeno pre nego ¹to bi igra i poèela.
Devojke su sanjale i pri¾elkivale da im Vuk bude momak, dragi. Bri¾ljivo su dopunjavale spremu i pripremale svatovske darove.
Ludi Mijo je u kafanama i na ulicama pevao pesme o slavnom komandantu, mitraljescu, bomba¹u, o onom koga zrno nije htelo, ¹to je u èetnicima izazivalo golemi bes da su èak, na svoju veliku sramotu, pucali na bespomoænog ludaka.
Ali njega, Vuka, niko nije znao. Niko nije mogao da se priseti kako izgleda. Niko mu nije znao ni majku, ni oca niti bilo koga drugog od roda i poroda: pak ni ¾andarmerija, kod koje se veæina sirotinje besplatno islikala, a ni na¹ jedini fotograf, koji je ovekoveèio sve znaèajnije liènosti varo¹i.
Jedno je bilo izvesno: u na¹ kraj je odnekud do¹ao, a radio je kod opanèara Muja, kao obièan pomoænik. Ko je mogao da ga upamti veèito nagnutog nad cipelama u mraènom podrumu? Da li besposlièari i skitnice, s kojima se jedino i retko dru¾io, a koje je rat i ¾ivot razvejao na sve strane? Ko se ikad popeo na opanèarev tavan, gde je do¹ljak, na nekim prnjama, spavao?
Jedini koji ga je dobro znao, opanèar Mujo, umro je jo¹ na poèetku rata.
I kao ¹to je u takvim prilikama bivalo, o nepoznatom junaku su se isplele brojne i razne prièe, od kojih je mnoge zapoèinjao i smi¹ljao ujak, danas jedne, sutra druge, kako su mu veæ bile zgodne za njegova èuvena predavanja iz ¾ivota i fantastike.
Po jednoj prièi, Vuk je bio visok i naoèit mu¹karac koji je deset godina trunuo u tamnicama samo zato ¹to je bogata¹ima kresao u oèi ¾ivu istinu. Taj krupni mu¹karac s ogromnim stopalima (nosio je obuæu broj èetrdeset devet) izuèio je obuæarski zanat da bi sam sebi, po meri, mogao da pravi cipele, ali je i za druge poslove imao zlatne ruke: umeo je da ¹ije, popravlja bicikle, moleri¹e, pravi stolariju. Vuk se èesto zapijao u staniènom bifeu: nije voleo gospodska piæa, pio je samo rakiju, i to brlju, mezeteæi iskljuèivo beli, kiseo sir. ®enske nije jurio, kao da je bio kaluðer isposnik.
Po drugoj prièi, na¹ èuveni zemljak je bio mr¹av, sama ko¾a i kost, s deèjim nasmejanim licem, koje su mu unakazili ¾andarmi. On nije bio obuæar, zavr¹io je tri fakulteta (pravni, tehnièki i medicinski), znao je da govori pet jezika i nije bilo toga ko bi se s njim ravnao o pameti i znanju. Otac mu je bio truli bogata¹, le¾ao je na suvom zlatu, imao je tri fabrike, ali ga je Vuk prezreo i napustio onda kad mu je ovaj zabranio da se o¾eni nekom siroma¹nom devojkom. Vuk je voleo lepo da se nosi (menjao je odela i ko¹ulje svaka tri sata) i bio je poznat kao veliki majstor u kartama: na pokeru je mnogim bogata¹ima digao silne pare, koje je sve razdelio sirotinji.
Ujak je tvrdio da lièno poznaje Vuka. Ko bi ako ne on! Èuveni sviraè, a uz to kasapin, ribolovac, kolekcionar, pronalazaè, tragalac za zakopanim blagom, potajni hronièar na¹e varo¹i, i ¹ta sve jo¹ nije bio u svom dugom i burnom ¾ivotu! Nema tih vrata u na¹em kraju koja se pred ujakovom harmonikom i pesmom nisu otvarala!
Ujak je tvrdio da poznaje Vuka bolje od svih drugih. Koliko mu je samo puta svirao dok je ovaj davao odu¹ka svom golemom jedu i besu; ja¹ta, svirao je sve crvene, radnièke pesme!
Èim su se malo bolje upoznali, Vuk je sviraèu poklonio cokule s debelim potkovanim ðonom, svojom rukom napravljene. Te cokule, retko kad za¹nirane i oèi¹æene, ujak je veæ godinama nosio i leti i zimi, najavljujuæi svaki svoj izlazak iz kuæe o¹trom lupom metalnih potkovica, koja se èula i u najudaljenijim delovima varo¹i, tako da je svako mogao da pribli¾no odredi gde se sviraè kreæe, iz koje u koju kafanu prelazi.
- To su prave cipele! Veæ petnaeset godina me slu¾e, a samo sam jednom morao da promenim potkovice! - govorio je ujak za svoju obuæu, od koje se, izgleda, nije odvajao i kad je spavao.
Po ujakovoj prièi, u koju èak nije verovao ni ludi Mijo, jedne noæi pripiti Vuk je, teturajuæi se pustom ulicom, ¹irom otvorio sviraèu svoju du¹u.
- Odlièno svira¹ i peva¹! Zaslu¾io si da te upoznam s jednom mojom dobrom prijateljicom. Ona zaista mora da vidi najveæeg harmonika¹a svih vremena - rekao je Vuk i pucketnuo prstima tri puta.
U tili èas su se stvorila dva krilata belca koja su zapanjenog ujaka i nasmejanog opanèara odnela u neku planinu. Ujak bi rekao da nije u jednu od na¹ih, jer mu se èini da tu nikad nije nijedne kiæene svatove, pa ni ðavolje, doèekivao i ispraæao. Konji su bili br¾i od svake ptice i svakog aviona. Pripiti ujak se grèevito dr¾ao za grivu, pla¹eæi se da pogleda u ambise i urvine iznad kojih su preletali. Harmonika¹ se u ¾ivotu sto i jedanput kleo da æe da ostavi piæe, i sad je, na samu pomisao da mo¾e vrlo lako da s konja sklizne u duboku provaliju, gde bi od njega èitavog verovatno na¹li samo ¹e¹ir i cokule, bio bli¾i nego ikad da ispuni obeæanje.
Na obali jezera doèekala ih je krupna devojka, s bujnom kosom koja joj se prosinala no golim pleæima. Devojka je kvasila noge u jezeru.
- Stonala su mi u plikovima! Uvek mi napravi¹ tesne cipele! - rekla je devojka ne obaziruæi se na ujaka.
- Sama si tra¾ila da ti takve napravim, posestrimo Jezerkinjo! - promucao je Vuk.
- Eh, ta prokleta moda! Prave se sve manje i u¾e cipele, kao da je svet pun Pepeljuga! A ¹ta æemo mi, koji smo od malih nogu hodali bosi, pa su nam se stopala raskrupnjala kao lopate! - rekla je vila Jezerkinja i, pogledav¹i ujaka od glave do pete, strogo upitala:
- Koga mi to dovodi¹, Vuèe?
Ujaku su se tresla kolena. Harmonika na leðima mu je sama od sebe jeknula.
- Svog dobrog prijatelja. Èuvenog sviraèa! - rekao je Vuk.
- Pesma nikome ne mo¾e zlo da nanese! - omek¹ala je vila.
Ujak se u poslednjem trenutku povratio sebi.
- Pripremaj se, Vuèe - nastavila je vila hladeæi otekle noge - dolazi èas kad svet treba èistiti od pogani. Svakojaka rða je pritisla zemlju!
- Godinama na to èekam! - uskliknuo je Vuk.
- Obaviæu te velom pravde, da ti ni zrno ni no¾ ni¹ta ne mogu. Ali èuvaj se da o¹trice tvog maèa ne otupe i mi¹ica ti ne malak¹e. Pogan i rða su kao korov: plevi¹ ga a on opet izrasta! Najgore je kad se èoveku uvuèe pod ko¾u, iznutra - rekla je vila Jezerkinja, obaviv¹i opanèara belim velom.
- Hvala ti, Jezerkinjo! - promucao je Vuk.
U istom èasu vila je nestala, a preko gora i reka dva krilata belca nosila su Vuka i ujaka prema na¹oj varo¹i.
He, he! - sme¹kao se ujak. - Nema tog kur¹uma koji æe doæi glave Vuku!
Da Vuk konaèno dolazi, znalo se po onima koji su lizali èizme Nemcima: tri dana pre kapetanovog ulaska u varo¹, pobegli su glavom bez obzira, oslobaðajuæi se na svakom koraku opljaèkanih stvari.
Na dan kad se oèekivalo da Vuk stigne, cela varo¹ jo¹ u zoru ustade i sjati se kod mosta.
Napred, odabrane devojèice i deèaci. Oni treba da proslavljenom junaku prinesu so, hleb i èa¹u vina. Sve se to nalazi na stolu, prekrivenom belim èar¹avom. Iza mali¹ana su ugledni me¹tani; meðu njima ima i onih kojima prsti ba¹ nisu èisti, pa su do¹li da se odmah dodvore novoj vlasti; oni se oblizuju oko grupe ilegalaca, radnika i besposlièara, koje jo¹ do juèe nisu hteli po¹teno da pozdrave. Iza: ¾ene i devojke, u stajaæoj no¹nji, sa cveæem u rukama. Skroz pozadi, deèurlija: opet krvavi nosevi, sada je svima stalo da u igri budu kapetan Vuk. Uzalud ih stariji opominju da se ostave igre, kao ¹to uzalud mole ludog Mija da prestane da kre¹ti na vrane na obli¾njim topolama: za¹to sad ne bi pevao pesmu o kapetanu Vuku?
Ah, da! Zaboravio sam ujaka. On je u prvim redovima, kod deèaka i devojèica. U crnom odelu, za ovu priliku bri¾ljivo ispeglanom i oèi¹æenom (rupicu od cigarete na desnoj nogavici, odmah do d¾epa, prekrio je rukom). Cokule su mu oèi¹æene, ali je stigao samo levu da za¹nira. Otkopèana harmonika mu je na dohvatu ruke.
Oko podne pojavi se kolona. Napred, na belcu, krupan partizan, brkajlija, s ma¹inkom na prsima. Konj besan. Ispod kopita bije vatra.
®ene bacaju cveæe.
Brkajlija zaustavlja belca. Gazde dodvoraèi lete k uzengiji. Brkajlija sjahuje. Ujak o¹ine po harmonici.
- Sija mesec mlad, idu tople noæi, Vuèe kapetane, kada æe¹ nam doæi...
Jedan deèak prinosi poslu¾avnik. Brkajlija bri¹e znoj s lica, uzima èa¹u s vinom i ispija je nanadu¹ak.
Po¹teno sam bio o¾edneo! - ka¾e brkajlija.
- Dru¾e Vuèe, dru¾e kapetane ... - obraæa mu se u stavu mirno jedan ilegalac.
- Neka more! Vuk je tamo! - ka¾e brkajlija i poka¾e rukom na volujska kola natovarena d¾akovima bra¹na, s kojih upravo iskaèe omanji partizan trljajuæi oèi.
- Ba¹ sam se dobro ispavao! - ka¾e omanji partizan dugo zevajuæi i prote¾uæi se.
Ujak zanemeo. Da se brkajlija ne ¹ali? upitao se sviraè. Zar je to na¹ Vuk!? Taj srednjoveèni èovek, ovla¹ izbrijana, èetvrtasta lica, kao iz kamena isklesana!? Taj partizanèiæ krivih, kratkih nogu, sa zgrèenom, ukoèenom levom rukom!? Pa ta uniforma: bra¹njava i prevelika! Pantalone mu lete oko struka, bluza do kolena, kapa pala na u¹i! Èizme izlizanih potpetica, pra¹njave!
Da se brkajlija ne ¹ali? jo¹ jednom se upitao ujak, a onda se setio da se partizani, bar u tim stvarima, ne ¹ale. A i po tome ¹to je omanji partizan od oru¾ja nosio samo revolver a na leðima ko¾nu torbu, nije bilo sumnje da je to neki glavni, da je to niko drugi do na¹ nadaleko èuveni kapetan Vuk.
Ujak ponovo i jo¹ ¾e¹æe raspali po harmonici. Vuk pomilova jednu devojèicu, so, hleb i vino i ne pogleda, ujaku mahnu rukom (kao da je hteo da ka¾e: prestani s tim, ne izvodi cirkus!), srdaèno se rukova s ilegalcima, o¹trim pogledom prikova na pola koraka neke gazde trbonje koji htedo¹e da mu priðu ruci ("u tom trenutku jabuèica mu je zaigrala", isticao je tu pojedinost ujak), i brzim koracima proðe pored devojaka, èisto zbunjen i postiðen, kao da mu nije bilo jasno za¹to su se u tolikom broju i tako sveèano obuèene tu skupile. Ne¹to je rekao ludom Miji, ali niko nije èuo ¹ta, osim ujaka. Ako je verovati ujaku, Vuk je rekao: - Popni se na topolu! Vidi¹ da te ne èuju.
Svi su bili posramljeni i besni. Naroèito ujak. Kasnije, mnogo kasnije, govorio je da tako ne¹to nije do¾iveo u svojoj èuvenoj i slavnoj sviraèkoj karijeri. Nije bilo toga, od poslanika do obiène barabe, koji nije odao poèast njegovoj harmonici!
A da ne govorimo kako su se oseæale gazde trbonje. Tek devojke! Tolko cveæe, po rosi pre sunca, brano! Pa bluze i suknje, neno¹ene i ljubomorno èuvane u sanducima za ovaj dan!
Meðutim, svi se potrudi¹e da brzo sakriju zaprepa¹æenje. Vlast je vlast! Namrgoðena lica se razvuko¹e u osmeh.
Jedni æe: To je junak, ja¹ta! Jeste da je mali, ali je lep. Otresit, tvrd, kao stanac-kamen!
Drugi: Stalo je njemu da pozdravlja! Umoran èovek. Nije lako preæi tolike planine i reke!
Treæi: Neæe on svakom da pru¾i ruke. Tek tako! Njegove ruke su èiste. Ruke pravde!
Tako se zavr¹io doèek na¹eg èuvenog, proslavljenog junaka - kapetana Vuka.
Vreme je teklo i, kao i uvek, na nepredvidljiv naèin plelo hroniku o na¹oj varo¹i, a u njoj i sudbinu kapetana Vuka.
Nai¹le su mirnije godine. Na¹a varo¹ se obnavljala i rasla. Nikle su fabrike, mostovi, vi¹espratnice. U na¹oj planini poèelo je probijanje tunela koji bi varo¹ najkraæim putem povezao s morem. Tako vreme izbacilo je i nove junake - kako to sve do slova pi¹e u luksuzno opremljenim hronikama na¹e varo¹i. Meðu novim junacima nije bio kavetan Vuk, ili se bar nije trudio da bude.
- Ne mora mnogo da ¾ali! Dana¹nji junaci nisu ni do kolena onima iz rata. Vuk se jednom pokazao, i to na pravom mestu! - govorio je pametni, prepametni ujak.
Kapetan Vuk je desetak godina bio direktor fabrike obuæe, a onda je iznenada napustio posao, zatra¾io penziju i povukao se u miran ¾ivot. Biæe da mu se ranjena ruka sve vi¹e su¹ila i koèila.
Kapetan Vuk je retko viðan, obièno na reci, s udicom, ¹to dalje od drugih pecaèa. ("Za pecanje nije potrebno nikakvo dru¹tvo", obja¹njavao je ujak, poznati ribolovac na¹e varo¹i.) Vuk je èeprkao ne¹to i u ba¹ti, koliko je mogao, uz pomoæ one leve, skvrèene ruke.
Na¹ proslavljeni junak je jo¹ uvek pravio cokule s debelim potkovanim ðonom. Godi¹nje je pravio jedne, ne vi¹e, jer je za dobre cokule, kao za one koje ujak veæ trideset godina nije skidao s nogu, trebalo toliko vremena, pogotovu ¹to Vuku jedna ruka nije bila zdrava. Ujak je nekoliko pari tih cokula odneo na pijacu i odmah ih skupo rasprodao, ali nikako nije mogao da se naèudi za¹to ih kupci, kad su tako èvrsto napravljene, ne nose nego ih èuvaju na vidnom mestu u kuæi, kao zlata vredne predmete.
Kapetan je katkad viðan i u staniènom bifeu kako s radnicima i besposlièarima ispija bokal obiène rakije, brlje, i mezeti kiseo sir.
Da, zaboravio sam! Kapetan Vuk je uvek prisustvovao proslavi osnivanja partizanskog odreda èiji je prvi komandant bio.
Pesma o njemu je i dalje ¾ivela.
- Ona æe veèito da ¾ivi. Vi¹e je vole mladi nego stari - govorio je ujak. - Jedino tu pesmu badava pevam. Gde bih mogao na drugaru, na njegovim krvavim ranama, da mlatim pare!? Inaèe, da sam hteo, da nisam imao srca, tri bih kuæe dosad imao.
Ujaku, velikom ma¹taru na¹e varo¹i, ne treba mnogo verovati; ali je jedno znano: ujak je pesmu èesto pevao i nije imao ni jednu a kamoli tri kuæe. Sasvim je druga prièa ¹to je on u svom ¾ivotu, kako je sam izraèunao, popio rakije koliko na¹ vodovod izbaci vode za dan i noæ, i da je rakija ko¹tala kao voda, sviraè bi imao bar temelj od kuæe.
A onda iznenada, kao da je udario grom iz vedra neba (ujak je voleo da tako poène prièu), opet stade da se govori o kapetanu Vuku.
Bila proslava Vukove brigade. Posle zbora i smotre, stari borci i drugari seli da se poèaste i porazgovaraju. U neko doba, kad ih je sve piæe dobro uhvatilo, povede se razgovor o ratu, o danima kad im je bilo najte¾e, kad su pravili èuda od juna¹tva. Uglavnom se prièa o kapetanu Vuku: kako je s bombom skakao na tenk, kako se goloruk hvatao s dvojicom Italijana, kako je u jednoj kafani sam razoru¾ao dvadesetak usta¹a.
Vuk æuti. Pije rakiju. Lice mrko, kameno.
Prièa se i o drugima. Neki prièaju i svoje do¾ivljaje. Tu je i izvesni Laza, debeljuca, u crnom odelu, bela ko¹ulja, kravata. Laza je neki faktor u op¹tini. Inaèe, u partizane je oti¹ao pri kraju rata, kad su Vukove èete veæ bile na obroncima na¹ih planina. Boraèki sta¾ ima od èetrdeset druge: tobo¾o radio u ilegali, dobio izjavu dvaju svedoka. ("Sve æu takve da opi¹em u svojoj hronici", govorio je ujak, koji je veæ godinama najavljivao tu svoju knjigu. "Ne mora da bude u ko¾nom povezu, neka bude na toaletnom napiru, ali tako mi harmonike ako je ne ¹tampam.") Laza je dobro cugnuo, lice mu sjakti kao u¹tipak. Sedi do Vuka, pritiska ga trbu¹inom, grli. Mlatara rukama, prekida druge, hoæe da isprièa neki svoj podvig.
Vuk namrgoðen. Jabuèica mu igra. ("Samo ¹to ne iskoèi iz grla", isticao je ujak taj detalj.)
Laza nadjaèa sve. Prièa kako je on negde potpra¹io dvadesetak Nemaca: o¹inuo ma¹inkom, a ovi sve petama u leða!
Razmlatarao se Laza rukama, pao u vatru, pokazuje kako su Nemci be¾ali - kad mu kapetan Vuk pljusnu èa¹u vina u lice.
- DJubre jedno la¾ljivo! - rekao je Vuk, ako je verovati ujaku, koji se ponekad zaboravi pa misli da je kapetan jo¹ kazao: - Taj Nemce nije ni video. Bio je u ¹tabu, kao pisar.
Stvorila se gu¾va. Lazu nekako odmakli od Vuka.
Tu se izmeðu Vuka i debelju¹kastog hvalisavca nije zavr¹ilo. Laza podigao tu¾bu protiv proslavljenog kapetana. Ne mo¾e ovaj tako njega da vreða: on ima potvrdu da je borac od èetrdeset druge!
Vuk se razbesneo: zar on mene da tu¾i? zar da se meni sudi? i ko da mi sudi?
Spor su izgladili ljudi iz Komiteta i stari kapetanovi drugovi: smirili su Vuka, ¹ta se tu mo¾e, nije se svako podjednako borio u ratu, Lazu nagovorili da novuèe tu¾bu, ¹to je ovaj - kako veli ujak, veliki psiholog na¹e varo¹i - jedva doèekao.
- Da vidim ja toga ko bi dobio parnicu protiv Vuka! - sme¹kao se ujak.
Malo potom, povodom poèetka izgradnje pogona jedne velike fabrike iz drugog mesta, Vuka pozvali u plavu salu planinskog hotela. Privatna veèera, mali broj zvanica. Njih ¹est, ne raèunajuæi ujaka, starog veseljaka, bez kojeg takve sedeljke nisu mogle da proðu. Dva rukovodioca te fabrike iz drugog mesta, dve devojke (njihove prijateljice, sekretarice, ¹ta li? - to ni ujaku nije bilo jasno), jedan na¹ direktor i Vuk.
Do¹ljaci su se iskreno obradovali susretu s Vukom, kako mu¹karci tako i devojke. Za kapetana su bili èuli i u svom gradu. Sto puta su pevali pesmu o njemu. Za sve njih ovo je veliki trenutak: najbolje vino koje hotel ima ("po bocama pauèina i pra¹ina debela kao prst", oblizivao se ujak, stari sladokusac) slu¾iæe se te veèeri, a na trpezu biæe iznesena retka divljaè, posebno za tu priliku pripremljena.
Vuk je, kao i obièno, na sve njihove reèi ostao hladan: stanac-kamen.
Biæe da su bo¾ju ki¹u popili kad su rukovodioci iz drugog grada poèeli da lome sve ¾ivo: tanjire, èa¹e, velika ogledala na zidu. Lomile su i devojke, lomio i na¹ direktor. Sve uz ciku i vrisku. ("Pra¹talo je kao na svadbi", voleo je ujak ovakva poreðenja.) Samo Vuk nije lomio. Onda su rukovodioci poèeli da polivaju vinom prijateljice. Devojke su skinule bluze. Rukovodioci su praznili bocu za bocom. ("A svaka kapljica mu vredi zlata. Do¹lo mi da ga li¾em s poda", ¾alio se ujak.) Tad je Vuk zgrabio sifon i raspalio prvog do sebe. ("Znao sam da æe biti rusvaja èim sam video kako kapetanu igra jabuèica", prièao je ujak.) Ovaj je nao. I drugog bi sredio da se nisu ume¹ale devojke. ("Eh, pa se treba tuæi za ¾enske!" stalno je komentarisao ujak.) Skoèile su na na¹eg junaka te je i on dobio nekoliko boca po glavi.
Ujak nikad nije priznao da je priskoèio u pomoæ kapetanu (zar je Vuku potrebna pomoæ?), a zna se da ga je izvukao iz plave sale i nestao s njim u mrkloj planini. Muke je sviraè imao s kapetanom. Ovaj je uporno hteo da se vrati u hotel, stalno ponavljajuæi (ako je verovati ujaku):
- Uh, nakotilo se gamadi!
Rukovodioci fabrike su br¾e-bolje pobegli iz na¹e varo¹i. Vuk je hteo za njima. Smirili su ga stari drugovi i ljudi iz Komiteta. Nije lepo ¹to su se drugovi iz fabrike tako nona¹ali, ali ¹ta se tu mo¾e: lumpovali su za svoje pare, devojke nisu maloletne, nije na¹e da ispitujemo da li su im ljubavnice ili u nekom drugom srodstvu, pogotovu ¹to nisu iz na¹eg kraja. Ne¹to drugo da se preduzme, moglo bi da se na gore okrene: s mukom smo se izborili da se ba¹ u na¹em gradu izgradi pogon njihove fabrike. Va¾niji je pogon od jedne kurvarske pijanke. Neka sve ide na njihov obraz i na njihovu du¹u!
Opet prièe o Vuku.
Jedne: Mnogo pije. A i ostareo je! Malo mu je bilo da se u ratu bori za pravdu!
Druge (najbrojnije): Alal mu vera! Tako i treba! Rodila majka junaka! Eh, da je jo¹ takvih!
Ujak je, kao ¹to se i oèekivalo, tvrdio da zna za¹to se Vuk tako pona¹a. Jednom, kad su se, dobro nakresani, vraæali kuæama, ujak se setio vile Jezerkinje i upitao kapetana kako mu je prijateljica. Ovaj se lupio rukom po èelu (ujak je u prièi voleo ovakve obrte) i rekao:
- Te¹ko sam ðubre! Odavno je nisam posetio.
U prvoj prodavnici Vuk je kupio za vilu skromne darove: veliku bombonjeru, kilo ¹eæera u kockama i dvesta grama kafe. Kapetan je pucketnuo prstima i u tili èas su se stvorila dva krilata belca, koja su ujaka i Vuka ponela preko visokih gora.
Bila je sedela na jednom panju kraj jezera i iz raspletene kose trebila li¹æe i granèice. Kad je ugledala Vuka i ujaka, ona se stra¹no razbesnela ("munje su sevale iz njenih oèiju, zemlja se tresla, nebo pucalo"). Ujak se odmah rastreznio, a Vuk se nije usudio da joj ponudi spremljene darove.
- Otupeo je tvoj maè i malaksale su tvoje mi¹ice, Vuèe! ©ta æe ti veo pravde kojim sam te obavila? Da ti nije prete¾ak, jadni moj Vuèe? - rekla je vila.
Vuk je zamucao, ali ga je Jezerkinja odmah presekla:
- Navratiæu u varo¹ da skratim kosu. Nemam vi¹e vremena da vodim brigu o njoj, a i staromodna sam ovako s pletenicama! - dodala je vila i dala im znak da se udalje.
Po povratku u varo¹, ujakov prijatelj se grdno rastu¾io. ("Nikad ga takvog nisam video", prièao je ujak.) Bio je toliko tu¾an, da je sviraèa nagovorio da se vrate u stanièni bife u kom su iznenaðenoj kuvarici poklonili bombonjeru, ¹eæer i kafu. ("Da se nismo vratili, kapetan bi se na licu mesta ubio", pravdao se ujak, stara ispièutura.)
Iako su ljudi iz Komiteta odvratili Vuka da ne goni rukovodioce fabrike iz drugog grada, ovaj se nije potpuno smirio. Jo¹ vi¹e je poèeo da pije.
Tih dana Vuk je otkrio ujaku da vi¹e ne mo¾e da spava: san mu veæ noæima nije dolazio na oèi. Vuk je posetio lekare i ovi su mu, ¹to su obazrivije mogli, rekli da za njegovu bolest leka, verovatno, nema: èitav splet ¾ivaca, koji mu je u ratu bio o¹teæen, s vremenom je potpuno uni¹ten, a taj ba¹ splet imao je bitne veze sa snom. Mo¾da bi vredelo - dodali su lekari - da se poku¹a s leèenjem u poznatim svetskim centrima. Kapetan nije imao volje da se potuca po bolnicama u dalekom svetu, a nije se mnogo ni ¾alio na svoje novo stanje.
Stalno budan, s jednim ¾ivotom vi¹e - kako je govorio ujak, kapetan se na¹ao na muci èime da ispuni noæi i dane koji se za njega, osim svetlosti i mraka, ni po èemu nisu razlikovali i koji su se spajali u beskrajno i jednolièno vreme bez sna. Vuk je i dalje pravio cokule s debelim potkovanim ðonom, koje je ujak veæ unapred, za trideset godina, bio rasprodao, a kad bi mu dosadilo da sedi nad obuæarskim nakovnjem, pojavljivao se u varo¹i u ratnoj uniformi i krstario iz ulice u ulicu, pa¾ljivo nadgledajuæi da li je sve na svom mestu i da li je sve po propisu doterano i ureðeno. Kapetan se stra¹no ljutio kad je otkrivao da su kafanski nu¾nici prljavi i zapu¹teni, da se po ulicama vuèe ðubre, da su mnoge uliène svetiljke razbijene, da su neki saobraæajni znakovi uni¹teni. Preteæi ratnim pi¹toljem, koji je poèeo da nosi, Vuk je znao da natera ðubretare da pa¾ljivo poèiste ulice i putare da postave nove saobraæajne znake, a kelnere da zamene prljave i pocepane stolnjake i operu pra¹njava i upljuvana prozorska stakla. Poneki put, stari kapetan bi i sam zasukao rukave i prihvatao se raznih poslova: zalivao cveæe u parku, postavljao table s natpisom "Ne gazi travu", zamenjivao pregorele sijalice, popravljao naprsle slavine na varo¹kim èesmama ...
Kapetanova nesanica nije te¹ko padala ujaku. Nemirni sviraè, koji se kleo da pre nego ¹to umre mora da pro¾ivi najmanje sto obiènih varo¹kih ¾ivota, zavideo je svom prijatelju ¹to ovaj vi¹e ne mora da spava. ©ta je sve ¾eleo ujak u ¾ivotu da uradi a nije stigao samo zato ¹to je kao smrtan èovek morao da spava!? Koliko je samo puta za¾alio ¹to mu je ljubav s nekom ¾enom, ili ¾estoka pijanstva, u trenucima kad mu je bilo najlep¹e, podmuklo prekidao san!? Stalno biti u pokretu, svaki deliæ svog tela neposredno ukljuèiti u ¾ivot varo¹i i sveta, ne dozvoliti da ni trenutak ne bude¹ mrtva, be¾ivotna stvar, ne razlikovati dan od noæi, ni ¾ivot od smrti - za tim je iz sveg srca èeznuo ujak, a to kao slaba¹no biæe koje je moralo da spava, dnevno bar èetiri sata, nije mogao ni pribli¾no da ostvari.
Èuveni harmonika¹ je smatrao da njegov prijatelj taj drugi ¾ivot ne ¾ivi na najbolji naèin, da se i suvi¹e zamara pazeæi da sve u varo¹i bude na svom mestu i da bi bilo mnogo bolje da se vi¹e dru¾i s njim, ujakom, pa da obojica udare u te¹ko veselje i ka¾u, u pesmu i svirku, ali sve to on nije smeo da u ka¾e hladnom i strogom kapetanu, kome je jabuèica u grlu sve nervoznije igrala.
Kad je Vuk, pojavljujuæi se u uniformi i te¹kim cokulama sopstvene izrade, poèeo da nosi ratni pi¹tolj, svi su osetili da to vodi nekom zlu. Ali ko je Vuku mogao da oduzme pi¹tolj, jo¹ ratni?
- Voleo bih da vidim onog koji bi to uradio! - govorio je ujak.
Zlo se zbilo, ubrzo. Ne u na¹oj kafani, veæ malo podalje, u nekom zabaèenom selu. ©to je najgore, tu se nije desio ni ujak. Bio je, ukoliko mu se mo¾e verovati, na nekoj svadbi. ("Kad sviraèa posao vuèe na sve strane", vajkao se ujak.)
Kako je Vuk stigao u zabaèeno, planinsko selo, te¹ko je znati. Znalo se samo da se tri dana pre toga nije treznio po drumskim i seoskim prèvarnicama. Pocrnelog od piæa, pra¹njavog i izgu¾vanog, u obiènom konfekcijskom odelu i plitkoj levoj cipeli fabrièke proizvodnje (desnu je bio negde izgubio), u tom dalekom selu kapetana Vuka niko nije prepoznao.
Èim je u¹ao u kafanu, Vuk je izuo i drugu cipelu, èija je ko¾a bila naprsla, a ðon upola odlepljen.
- Pet para ne vrede! Kako ih nije sramota da podvaljuju narodu!? - rekao je Vuk i zavitlao cipelu kroz prozor.
U kafani je neko pijano dru¹tvo, prekupci stoke, po svoj prilici debele parajlije, zavlaèilo ruke nad suknju mladoj, lepu¹kastoj kelnerici.
Devojka se, èije je lice od stida plamtelo kao rascvetala bulka, ustezala da se odupre pijanim nasrtljivcima.
Gazda kafane je govorio prekupcima:
- Samo se vi veselite! Kod èike je sve dobro!
I sam gazda je zadizao suknju mlade kelnerice i pljeskao je po crvenim, èipkastim gaæicama.
- Iskori¹æava¹ je, ðubre jedno! Nije ovo javna kuæa! - rekao je Vuk.
Ni gazda kafane ni pijani prekupci u poèetku nisu obraæali pa¾nju na bosonogu i pra¹njavu prido¹licu.
- Ko te ¹i¹a, èièa! - rekao je jedan parajlija.
- Bi li i ti malo!? - dodao je drugi.
- Da si to vi¹e radio, ne bi ti se osu¹ila ruka! - dodao je treæi.
- Vidi¹ kakav si: nema¹ ni obiène opanke! - rekao je prvi.
- DJubrad jedna! - siknuo je Vuk i ustao sa stolice.
Niko ne zna kad je kapetan izvukao pi¹tolj: da li kad je ustao sa stolice ili kad se na vratima kuhinje, privuèen galamom, pojavio kuvar, sasvim sluèajno sa satarom u ruci?
U istom trenutku kad je Vuk izvadio revolver, neko iz pijanog dru¹tva mlatnuo ga je bocom no glavi. Kapetan Vuk se opru¾io po podu koliko je dug. Glavom je udario u mermerni stub ¹anka. Kapetan se vi¹e nije ni pomerio. Samo su mu goli prsti na levoj nozi zadrhtali, kao u zaklanog pevca.
Kapetanove oèi su ostale otvorene, i iz njih je, kao da je jo¹ bio ¾iv, sipao o¹tar i leden pogled.
Tako je zavr¹io na¹ èuveni Vuk - ne opaliv¹i ni metka! Ukoliko je uop¹te bilo moguæe da opali. Pi¹tolj je bio zarðao, opruga polomljena. To nikad nije zvanièno saop¹teno, ali je ujak, stari prijatelj milicije, za to pouzdano saznao.
- Eh, na¹ao je trofejnim pi¹toljem da isteruje pravdu! - vajkao se ujak.
Kao i pre mnogo godina, na mostu se okupila èitava varo¹ da doèeka svog proslavljenog junaka, mrtvog kapetana Vuka. Napred mali¹ani, pa Vukovi saborci, ugledni me¹tani, te uèenici, radnici, ostali graðani. Skroz pozadi: deca jure na biciklima. Uzalud ih stariji i milicioneri opominju da se smire, kao ¹to uzalud nagovaraju ludog Miju da siðe s obli¾nje topole, na kojoj na sav glas kre¹ti na vrane.
Kapetanovo telo dovezeno je na novom kamionu za prevoz piva i bezalkoholnih piæa, prekrivenom crvenim zastavama i okiæenom belim karanfilima.
U velikoj op¹tinskoj sali, na dugaèkom stolu posutom cveæem, èitavog dana je bilo izlo¾eno telo na¹eg proslavljenog junaka, pored koga je neprestano promicala povorka tu¾nih varo¹ana. Mrtvi kapetan je na licu imao tamne naoèare za sunce, jer iz Odbora za sahranu nisu uspeli da na¹em èuvenom junaku zatvore oèi, osim ¹to im je padalo na pamet da ih za¹iju ili zalepe flasterom, a to se, iz strahopo¹tovanja prema pokojniku, niko nije usudio da uradi.
Ujak nije bio na doèeku i ispraæaju posmrtnih ostataka svog nadaleko poznatog prijatelja. Sviraè se grdno naljutio ¹to mu iz Odbora za sahranu nisu dozvolili da, uz harmoniku, s èuvenom pesmom, bude meðu prvima koji æe na mostu odati poèast velikom i legendarnom junaku. On nije hteo da slu¹a ni govore u sveèanoj sali na¹e op¹tine i na groblju, gde su se mnogi Vukovi saborci opra¹tali od svog proslavljenog komandanta.
Ujak je sahranu presedeo u polupraznom staniènom bifeu. Kasno noæu, ujak je uzeo harmoniku, oti¹ao na groblje i seo pored sve¾e iskopanog groba. Retki, okasneli prolaznici èuli su kako se iz groblja izvija pesma o kapetanu Vuku, a mnogima se uèinilo da se pored kre¹tavog, pijanog mu¹kog glasa odvaja i razaznaje jedan ne¾ni i topli, ¾enski.
Bila je to vila Jezerkinja. Ujak je jedva poznao, jer je vila tog dana u na¹oj frizerskoj radnji odsekla duge i guste pletenice.
Jezerkinja i ujak su, sedeæi pored Vukovog groba, ispili ceo litrenjak rakije.
- Ona nikad ne pije, ali te noæi je dobro cugnula, za du¹u na¹em Vuku - obja¹njavao je ujak.
U neko doba vila je izvadila iz nedara ¾uti cvet, otkinula jedan listak i bacila ga na sve¾e iskopanu zemlju: pred zapanjenim ujakom, iz groba je, u partizanskoj uniformi, s revolverom o bedru i ko¾nom torbom na leðima, ustao kanetan Vuk, skinuo naoèare za sunce, bacio ih na zemlju i zgazio cokulama, stresajuæi se od dodira hladnog noænog vazduha.
Jezerkinja i Vuk su se popeli na krilate belce.
- Vuka, velikog vojnika pravde, u dalekom i belom svetu oèekuju novi zadaci. U na¹oj varo¹i neka svi misle da je umro. Zato neka ga oplakuju i zemlja i nebesa! - rekla je vila pre nego ¹to je odjezdila s kapetanom.
I zaista, te noæi na varo¹ se sruèila neviðena ki¹a. Takvo je nevreme bilo da se ujak, blatnjav i prokisao do gole ko¾e, jedva dovukao kuæi.
A Vukov grob je osvanuo sav izrovan, kao da je po njemu gazilo i rilo stotinu svinja. Uvrh groba, crnele su se dve duge, guste pletenice, a malo dalje, pored prazne rakijske boce, svetlucala su parèad smrskanih naoèara za sunce.