Iznenadni, veliki snegovi, kakve ni starci nisu upamtili, odagna¹e od na¹eg sela sve putnike i goste, ali privuko¹e druge, ne¾eljene namernike: vukove.
Sneg je padao danima, u gustim, te¹kim pahuljama. Nebo se prilepi uz zemlju, veèe i jutro se stopi¹e. Sneg naraste do prozora, poravna uvale i izbrisa plotove i meðe. Prtinu ni do bunara ni do ¹tale nismo uspeli da napravimo - dok bismo zahvatili vode i nahranili stoku, sneg bi zavejao na¹e stope. Svaki ljudski trag i¹èeznu pod sne¾nom belinom.
A kad se nevreme sti¹a, veæ prve noæi, meseène i mrazovite, pojavi¹e se èopori vukova, udari¹e na torove, dosta ovaca odneso¹e i jo¹ ih vi¹e ostavi¹e poklanih. Tako uèini¹e i sledeæe noæi. Na¹i psi su prestra¹eno cvileli na pragovima, besomuèno grebuæi vrata ne bismo li ih pustili unutra; a ako bi se koji i osmelio i jurnuo na vukove, za tili èas bi bio raskomadan.
Selo ustade da se brani od napasti. Iskopasmo jame, postavismo gvo¾ða, zatrovasmo nekoliko jagnjadi (svoje pse vezasmo) i pojaèasmo ograde torova. Ali malo uspeha imasmo. Bolje sreæe nisu bili ni lovci sa svojim kremenjaèama i saèmaricama: ili su rðavo gaðali, ili ih je u zasedi san varao, ili su èekali na mestu koje su vukovi obilazili kao ðavo oko krsta.
Sve u svemu, dok su nam vukovi oteli i poklali oko stotinu brava, sve lojastijeg do lojastijeg, mi ih - ¹to ubismo ¹to pohvatasmo - izbrojasmo svega èetiri, i to iznemogla i onemoæala; predvodnici i samotnjaci osta¹e nam van ruke, na sne¾nim bregovima iznad sela, odakle su noæu otegnuto zavijali da nas je i u snu ledena jeza podilazila.
Pobesneli i ogladneli, poèe¹e da napadaju i èeljad.
Seoskog vodenièara rastrgo¹e noæu, da od celog èoveka na snegu osta malo smrznute krvi, ¹ubara, parèiæi odela i cokule.
Na jednog mladiæa kidisa¹e u ¹umi, ali im on izmaèe na drvo i tu osta ravno pola dana, gotovo smrznut, uzalud dozivajuæi u gorskoj pustinji da mu neko priskoèi u pomoæ. Za to vreme vukovi su trèkarali oko drveta, zaskakali stablo i grizli koru. Mladiæ je poèeo da gubi svest, da tone u slatki san, n sigurna bi se ili smrzao, ukle¹ten meðu rakljama, ili strovalio u èeljusti razbesnelog zverinja, da mu na um nije palo da skine odeæu i baci je na zemlju. Vuci su sukno omirisali, rastrgli i tek onda oti¹li, a nesreæni mladiæ se go i bos dovukao u selo, stra¹no prestravljen, da su ga najve¹tije vidarke petnaest dana, ni ¾ivog ni mrtvog, zapajale.
I jo¹ na mnoge ljude su nasrtali, ali su ovi sreæno pro¹li: umakav¹i na drvo, zapaliv¹i vatru, ili ih rasterujuæi gvozðenim vilama, od kojih se, kao od no¾a, ne odvajahu.
Ali najveæa nesreæa koju ova napast nanese selu desi se pri kraju zime, kad je veæ sneg bio poèeo da kopni i kad su se vukovi spremali da se povuku u planinu i da se kote i brinu o svojoj mladunèadi - kako im to priroda nala¾e. U svom opro¹taju do iduæe zime, oni sa izvora ugrabi¹e najlep¹u devojku sela, jedinicu seoskog gazde, èoveka kome su pripadali najbolji pa¹njaci, voænjaci i plavne njive. Pored izvora nesreæni otac naðe samo prevrnuti krèag i stope ogromnog vuka koje su se gubile u ledenoj planini.
Od krvi ni traga.
Celo selo obuze ¾alost, a najvi¹e njene najbli¾e: roditelje i rodbinu. Neizmerna ¾alost obuze seoske momke, pa èak i one èiju je ruku devojka odbijala. Taj dogaðaj dirnu srca i zavidnih devojaka.
Skupi se potera da se bar ne¹to, kosti ili pramen kose, naðe od nesreænice.
Ali od vukova ni traga ni glasa. Bila je udarila jugovina, sneg se topio, tragova nije bilo, a psi su se, opijeni mirisom proleænog bilja, vrteli u krugu, ne raspoznajuæi vuèji zadah.
Izgubismo svaku nadu da æemo od najlep¹e seoske devojke i¹ta, selu i njenima za pomen, naæi.
Tu¾ni otac joj na samom ulazu u groblje podi¾e lep spomenik, u èijoj blizini zasadi tri mlada bora.
Drugu zimu spremnije doèekasmo. Dobro ogradismo torove, nabavismo veæe pse, kupismo - za par volova - jednu oèuvanu karabinku. Manje smo imali ¹tete, ali nam prokleta napast opet, u gluvo doba, kad se nismo nadali, znatno okrnji na¹e blago.
Posavetovasmo se i re¹ismo da treæu zimu jo¹ spremnije doèekamo kako bismo jednom zasvagda istrebili vukove ili ih tako dobro udesili da æe na¹e selo obilaziti kao ukleto mesto.
Posle prvih snegova, na¹ ¹umar donese vest koja nas, iako u nju nismo verovali, potpuno zbuni: njega su bili opkolili vukovi i on bi i pored svoje dvocevke verovatno nagrabusio da u blizini nije prolazila neka svadba pa se zverinje od vike snatova i jeke talambasa razbe¾alo. ©umar je tvrdio da je pored jednog ogromnog vuka video ¾ivu najlep¹u devojku na¹eg sela, dodu¹e malo nalik na vuèicu, okru¾enu vuèiæima, verovatno svojim mladunèadima. Dobro se uverio da je to na¹a lepotica: iako je i¹la èetvorono¹ke, ona je zadr¾ala svoj preða¹nji, ljudski oblik.
- Jo¹ uvek je lena, najlep¹a od svih! - reèe ¹umar, dodav¹i da i vuèiæi imaju glavu nalik na ljudsku.
Bunca, prestravljen, kazasmo.
Ubrzo se pokaza da ¹umar sve to nije ni sanjao ni izmislio. Sve je ukazivalo da se meðu vukovima nalazi ljudska ruka i ljudska pamet: na torovima smo nalazili otvorene kapije, a gvo¾ða odapeta i prazna. Jame su nam bile zatrpane i razotkrivene, a zatrovana jagnjad osvanjivala su pred na¹im pragovima oko kojih su crkavali na¹i psi.
Umalo da se zakrvimo meðu sobom, sumnjajuæi da neko od nas, sulud, ometa istrebljenje napasti.
Ali kad oko torova primetismo poluvuèje-poluèoveèje stope, poverovasmo ¹umarovoj prièi. Poslednju sumnju u njenu istinitost odagnasmo kad ubismo jednog vuèiæa: zaista, njegovo lice, sem velikih oènjaka, uop¹te se nije razlikovalo od ljudskog, a prednje ¹ape su bile nalik na na¹e ruke. Neko predlo¾i da se vuèiæ ne baci u jamu veæ da se zakopa na groblje, kao svako èeljade, u ionako prazan grob na¹e najlep¹e devojke.
Celo selo se uzbuni: skoèi na nesreænog bogata¹a, reèe mu da je rodio vuèicu a ne devojku. Stari èovek se branio koliko je mogao, koliko tu¾an toliko i sreæan ¹to mu je kæi, lepotica i miljenica, jo¹ uvek ¾iva. Èak se nadao da æe je iz vuèjeg èopora otrgnuti i ponovo vratiti u njeno pravo stado. Obeæao je silno blago ko potamani vukove i dovede mu ¾ivu kæer.
Napast je bila opasnija od svake dosada¹nje. Talambasi, udaranje u bakraèe, prangije, vika - to vi¹e nije moglo upla¹iti vukove. Ni oganj, ni ¾ar. Prilazili su slobodno vatri, kao da su ¾eleli da ogreju svoja ledena srca i promrzle ¹ape.
Bojali su se jedino pu¹ke, no¾a manje. Naoru¾ani, po svoj prilici, ljudskim znanjem koje im je podarila lepotica, izbegavali su sve zamke.
Uzalud smo organizovali potere. Prozebli i neispavani, vraæali smo se kuæama, moleæi svevi¹njeg i sve ðavole da odagnaju zlo od nas. A noæu smo, prestra¹eni, slu¹ali njihovo zavijanje, koje je lièilo na zloslutno naricanje, kao da je kraj sveta. Posle bogatih gozbi u na¹im torovima, vukovi su se, raspomamljeni, igrali na obli¾njim bregovima, ispu¹tajuæi urlike koji su bili nalik na na¹e svatovske i slavske pesme.
Spasonosna misao pala je na um jednom siroma¹nom mladiæu, koji je bio zaljubljen u najlep¹u devojku sela, a koja ga je, biæe zbog siroma¹tva, odbijala.
- Preru¹iæu se u vuka! - reèe.
Mi se mnogo ne obradovasmo, gotovo ubeðeni da napast neæemo od sela tako lako oterati.
Mladiæ navuèe golemu vuèju ko¾u, namaza se vuèjim lojem i s dugim, o¹trim no¾em za pojasom krenu u planinu.
Po preklanim vukovima, koje smo iz dana u dan nalazili na puteljcima, oko lisnika i torova, videli smo da je mladiæ u svojoj zamisli uspeo i da je ¾iv.
A jednog jutra na¹ junak se sveèano pojavi u selu s otetom devojkom vuèicom. Nesreænicu odmah zatvori u ¹talu i reèe berberinu da joj skine naraslu dlaku.
Puko¹e pu¹ke, razle¾e se pesma, udari se u ciku i podvriskivanje, rakija zaklokota u grlima ... Celo selo, od mladog do starog, od mu¹kog do ¾enskog, slavilo je pobedu nad krvoloènim nemanima.
Hrabrog mladiæa nonesosmo na ramenima i darivasmo od srca, po svojim moguænostima: ko dukatom, ko æilimom, ko ko¹uljom, ko ubrusom, po pr¹utom, ko hlebom i solju. Najbogatije ga dariva devojèin otac: konjem belcem i sedlom srebrom okovanim. Starac je koliko bio sreæan toliko i tu¾an: brinula ga je dalja sudbina njegove miljenice. I s pravom: jer kad se dobro podnapismo, zgrabismo motke i kamenje i krenusmo k ¹tali da ubijemo seosku izroðenicu, vuèju polo¾nicu.
Kod ¹talskih vrata ispred nas se ispreèi hrabri mladiæ.
- Stanite! Uzeæu je za ¾enu! - reèe.
Njegove reèi ne uzesmo ozbiljno, mislili smo da se, pripit, ¹ali i krenusmo k bestidnici i odroðenici. Iznenada, mladiæ zatrese glavom i iskezi zube prema nama: u isti mah primetismo da su mu prednjaci kao u vuka. On otvori ¹talska vrata, pusti devojku napolje i dugim, vuèjim skokovima, zajedno s lepoticom, odjuri u planinu.
Mi zanemesmo, okamenjeni.
Oèi dugo nisu mogle da nam se odvoje od velikim stopa, koje su se, poluvuèje-poluèoveèje, gubile u snegu.