Brat je, iznad svega na svetu, voleo konje.
Jo¹ u detinjstvu jedan èudan, gotovo neverovatan dogaðaj, u koji je malo ko proniknuo, ukazao je da je njegova sudbina vezana za konje. Ono ¹to se po bratovu glavu moglo zavr¹iti nesreæom okrenulo se u sreæu.
- Roðen je pod konjskom zvezdom - znao je za brata da ka¾e ded.
Evo ¹ta se dogodilo:
Brat je mirno jahao na ¾drebetu, koje je vodio otac. Iznenada, ¾drebe se prepla¹ilo, istrglo ular iz oèevih ruku i nadalo u ludi trk.
Otac smatra da se ¾drebe popla¹ilo od zmije. Ded, koji ima godina koliko granati orah pred na¹om kuæom, veli da tu zmije nije bilo.
Bilo kako bilo, tek je ¾drebe za tren oka nestalo u visokom ¾itu, meðu jarugama, iza ograda i drveæa. Po jatima vrana i jarebica, koja su se, prepla¹eno, u prhoru, dizala u nebo, mogao se naslutiti trk suludog ¾drebeta.
Otac je pre¾alio mog brata. Zami¹ljao je najgore: svog sina nataknutog na granu ili kolac, raspoluæene glave, prebijene kième, slomljenog vrata.
Nije mogao da se naèudi kad je video kako iz ¾ita iskasava ¾drebe, poslu¹no kao jagnje, noseæi mog brata, vedrog i nasmejanog, kao ratnika koji se ¾ivo i sreæno vratio s nekog dugog i krvavog vojevanja.
- Bio je slièan suncu na istoku - veli otac.
Dalji bratov ¾ivot bio je vezan za konje. Veæina ukuæana, zaneta svakida¹njim brigama, to nije primeæivala, a ako i jeste, nije uzimala za ozbiljno, kao zabrinjavajuæu ili radosnu èinjenicu.
Brat je rastao uz konje, bolje reæi s konjima. Èe¹agijao ih, zobio, pojio, projahivao, èistio im le¾aj i prostirao slamu. U tome ni¹ta nije bilo neobièno: i ranije je te poslove obavljao neko od ukuæana, dodu¹e ne s toliko ljubavi, brige i ume¹nosti.
- Nauèio sam konjski govor - reèe mi ¹apatom brat. - Kad stasa¹ do sedla, i tebe æu nauèiti - dodade.
Da nije ¹ale s mojim bratom, pokaza se ubrzo: jo¹ mu se ni naucnice nisu bile dobro nagarile, niti je istasao konju do glave, a on pobedi u tradicionalnoj trci pored reke, u kojoj su uèestvovali jahaèi i grla iz devet sela. Bio je neosporno prvi: drugog je, s konjem vas u goloj vodi, ostavio na dvadeset kasova iza sebe.
Jedan takmièar, ne mogav¹i da podnese poraz, izvuèe kuburu i sasu je meðu oèi svom vrancu. Sve je to i¹lo naruku mladom pobedniku da se oko njega spletu venci hvalisavih prièa.
Brat dobi nagradu: ubojitu pu¹ku, srebrom okovanu. On pobednièki projaha kroz narod, s ledenim sme¹kom na usnama.
- Lep je tvoj brat! - kaza¹e devojke iz devet sela, najlep¹e meðu najlep¹ima.
Kad brat na nekom va¹aru, iza devet brda, kupi mr¹avo ¾drebe, belca, sa crnim, kao gar, cvetom na èelu, i uvede ga kroz kapiju, pas zloslutno zavi, a sa stola sam od sebe skliznu èokanj s rakijom i razbi se u paramparèad.
Silne i goleme pare je brat dao za mr¹avo ¾drebe, pola na¹eg najboljeg voænjaka. Svi reko¹e da ono ne vredi ni d¾ak prosa, samo ded klimnu glavom i kaza:
- Niste, valjda, zaboravili onu pesmu o ¹arenom ¾drebetu!?
I zaista, kao u poznatoj pesmi, ¾drebac se preko noæi pretvori u velikog, sna¾nog konja, kiptavih udova, zategnute dlake, èvrstih kopita, ravnih leða i vilovite, perèinaste grive. Pri kasu prednje noge je bacao napred, lepo ih savijajuæi u kolenu, glave visoko dignute. Mamio je poglede i starog i mladog iz svih devet sela. Cena belcu skoèi preko noæi: sad je vredeo dva na¹a voænjaka.
- Pet para za njega ne bih dao! Nesreæu donosi - kaza mi ded, dodav¹i: - Ne èezni za preteranom lepotom. Ona ume da iskezi zube, kao gladan kurjak.
Brat za kupce i nudad¾ije nije mario. Selo da mu daju, sve vodenice, svu ¹umu s devet brda, od belca se - govora¹e - ne bi odvojio.
S belim lepotanom bio se naprosto sa¾iveo. Dobar deo ¹tale posebno preuredi za svog ljubimca. Ledinu poploèa belim i crvenim oblucima, stvarajuæi lepe ¹are, lep¹e nego na æilimovima koje su devojke spremale za udaju. Jasle od belog jasenovog drveta izradi¹e mu najbolji vretenari, ka¹ikari i èibukari, izrezbariv¹i prizore iz pastirskog i seoskog ¾ivota i sve rastinje i zverinje pod kapom nebeskom; u taj posao ulo¾ili su sve svoje umeæe, trud i darovitost. Kujund¾ije pretopi¹e stari novac, koji je ded u njivi, u æupu, na¹ao, i njim okova¹e sedlo, a uzde i kai¹eve okiti¹e sjajnim dugmetima.
Brat je belca suvim ¾itom hranio, a na pojenje ga vodio sat hoda od sela, na izvor s koga su se samo orlovi, nebeski carevi, vodom napajali. Nikom nije davao da ga ja¹e, niti je dozvoljavao da bude upregnut u kola. Nauèio ga je da na zvi¾duk dotrèi, na uzvik klekne, na zvuk frule zaigra, i jo¹ mnogim ve¹tinama, kojima su se seljani èudili, kao da pred sobom imaju ljudsko biæe a ne konja.
Nema sumnje, brat je bio najbolji timar u devet sela.
Ukuæani na svemu tome nisu zamerali bratu, najvi¹e zbog glasa koji je stekao pobeðujuæi na trkama.
Ali kako brat preðe da spava u ¹tali, kod belca, i kako nam u kuæi poslovi krenu¹e naopako (neubrana letina zaèame u poljima, na ki¹i), svi skoèi¹e na mladog pobednika, prebacujuæi mu da, u najboljim godinama, u najveæoj snazi, zanemaruje kuæne, preèe poslove zarad neke konjine od koje niko nema koristi.
- I tebe i konja hranim badava. Tebe ¹to hranim, sin si mi, a konja, ¹ta mi je? - kaza otac.
- Pustite me na miru! - vrisnu brat.
Letina i plodovi su i dalje, po nevremenu, propadali.
Ni¹ta nam te godine nije polazilo za rukom.
Svake noæi brat je izjahivao i vraæao se u zoru. Gde je i kuda jezdio, nikom nije prièao. Kako je èesto potkivao konja, mogli smo da naslutimo da jezdi nadaleko, po tvrdim i nepoznatim putevima.
U mom snu po celu noæ se obru¹avao topot belca kao tanak slap vode po o¹trom kamenju.
- Nije od ovog sveta. Mo¾da æe ¾enidba pomoæi! - kaza ded.
Bratu nije bilo te¹ko naæi devojku. Iz svih devet sela nudile su mu se najlep¹e. U na¹u kuæu poèe¹e da navraæaju starije ¾ene, tobo¾ kod majke, da je vide i upitaju za zdravlje, ili nekim poslom, a uz put su hvalile i nasoèivale svoje kæeri, sinovice, bratanice i sestre, govoreæi da su to lepe devojke, vredne i radine, dobrog zdravlja i - ¹to su posebno nagla¹avale - ¹irokih, rodnih kukova.
Znao sam: brat se dopadao devojkama.
Tih dana izðikala je pesma koja je govorila o mladom jahaèu i njegovom konju, te o devojaèkom nemiru i èe¾nji koju izaziva topot belca u toplim, meseènim noæima.
Na sva navaljivanja ukuæana da mu je vreme da se ¾eni, brat se neækao, govorio da mu ¾ena jo¹ ne treba, mlad je, zimi mu leða u krevetu ne zebu, ali kako èeljad behu uporna, a naroèito majka, koja ga ganu reèima da je hranila sina da joj u stare dane naðe zamenu za te¹ke poslove, ko æe joj krave pomusti, ko¹ulju oprati, dvori¹te pomesti, vatru zapaliti, on pristade. Devojci koju je napreèac izabrao nije se imalo ¹ta zameriti: zdrava, vredna, lepa, poslu¹na.
Na sam dan svadbe, koja je po broju i viðenosti svatova nadma¹ila sve ranije u svih devet sela, desi se mala nezgoda koja se sreæno zavr¹i. Po povratku iz nevestine kuæe, brat je, staviv¹i svoju izabranicu iza leða, jahao odmah pored barjaktara. Na samom ulazu u selo, belac se nji¹teæi prope i izbaci devojku iz sedla, koja pade naglavaèke, na svu sreæu, u kamaru pleve. Svi ciknu¹e. Barjaktar podi¾e kand¾iju na belca, ali je naglo spusti: koliko zbog o¹trog, ledenog pogleda mog brata - kao da ga je iglom u srce taknuo a ne na konja mu zamahnuo - toliko ¹to sna¹i, sem ¹to je kosu plevom naèièkala, ni¹ta nije bilo. Prangije, pucnjevi i pesma zata¹ka¹e pomisao na dogaðaj koji se mogao zavr¹iti nesreæom.
Brat je provodio slatke noæi sa svojom izabranicom u novoj kuæi, u kojoj, sem mene, mali¹ana, niko vi¹e nije boravio. Ne znam ¹ta se dogaðalo izmeðu neveste i njega, ali posle izvesnog vremena brat poèe da se iskrada od usnule mlade i odlazi u ¹talu svom ljubimcu. Obièno je tamo ostajao po èitave noæi, a kad bi na nebu zaplovio mladi mesec, opet je jezdio dalekim i tvrdim putevima.
- Nije od ovog sveta. Èini mu se da pod kapom nebeskom postoji neki drugaèiji i bolji vilajet od ovog, a svi su oni - ne zna! - isti! - govora¹e ded. - Upamti: kud god putovao, nikud neæe¹ stiæi, a zlo æe te, kao na svakom putu, sa svih strana vrebati.
Mlada ¾ena, kojoj se iz noæi u noæ raspaljivala ljubavna ¾udnja, budila se pred zoru, i pored sebe nalazila prazan, ulegnuti le¾aj, veæ ohladneo. Ujutro je - ¹to je najpre primetio ded - ustajala neispavana, tu¾na, bez pesme i vesela glasa, kako su, inaèe, umele, kao lastavice, da cvrkuæu i pevaju ¾ene kojima je noæ bila puna ljubavi.
- Gospode, spasi one koji zarad varljive i prolazne lepote stradaju! - ¹apta¹e ded.
Snajka se na mu¾a po¾alila svekrvi, a ova dedu. Majka je, po savetu deda, oti¹la u planinu, nekoj vraèari, za travu koja daje mu¹ku snagu, a snajka se, po nagovoru svekrve, mazala mirobiljem, ra¹èe¹ljavala kose, legala u ko¹ulji opranoj u ru¾inoj vodi, pribijajuæi se kao guja uz najlep¹eg momka iz svih devet sela.
Uzalud! Ni trava, ni mirisne kose, ni tvrde grudi i meke ruke moje snajke ne promeni¹e mog brata.
- Noæ, meseèina i konj su za pravog èoveka - reèe mi brat. - ®ivi onako kako ti srce i damari biju! Ne daj da te ¾ivog sahrane.
I ded i brat malo su meðu sobom razgovarali. A i s drugima nisu bili prièljiviji. Jedino su sa mnom bili govorljiviji, mada sam ja samo æutao.
Ded je voleo da ka¾e kako je od svih stvari na svetu najte¾e ¾iveti. Na malo i nejako ljudsko biæe svaka ala kidi¹e. Zahvaljujuæi sreæi i prisebnosti - isticao je ded - on je tolike godine, u zlom i poganom vremenu, uspeo da saèuva glavu na ramenima i ko¾u na leðima.
A brat je voleo da ka¾e da je èovekov boravak na svetu tamnovanje. Samo kukavice i slabiæi prihvataju takav ¾ivot, a njih je, za ¾aljenje, tu¹ta i tma. Retki su oni - nagla¹avao je brat - i njima pripada sva slava, koji, izla¾uæi se velikim opasnostima, tra¾e svakom srcu dragi tamni vilajet ¾ivota.
Jedne noæi, s u¾asom primetih (lupao sam glavom u zid: da vidim da li sam budan ili sanjam) svoju snajku kako izlazi kroz prozor, stresa glavom, ne¹to ¹apuæe i, u tren oka, postaje rasna, krupna kobila, crne pasmine. Ona otkasa do ¹tale, prope se na zadnje noge i zanjiska silovito, zovom ljubavi i èe¾nje. Malo pa izaðe brat. On obiðe kobilu, opipa je po sapima, zagleda u zube. Kao dobar poznavalac konja, po svoj prilici nije bio mnogo odu¹evljen njenim obaljenim sapima, koritastim leðima i mekim kopitima. Kobila zaskoèi brata i obgrli ga prednjim nogama, silovito frkæuæi i nji¹teæi. Brat se ote iz njenog zagrljaja, vabnu rundova i napujda ga na ¾drebicu. Rundov se zalete, ujede kobilu, a ova odgalopira u polje, neprestano se ritajuæi povreðenom nogom.
Borio sam se sa snom da vidim kad æe se kobila vratiti iz polja. Pred zoru sam zaspao, s glavom na prozorskom ramu.
Probudio sam se u krevetu. Snajka je otvarala prozore, sklanjajuæi zavese pred prvim zracima sunca. Opazih na snajkinoj desnoj nozi pasje ujede. Ona primeti da gledam u tom pravcu i br¾e-bolje prekri èarapom tragove pseæih zuba.
Brat bi sigurno ubio ludu kobilu, koja je svake noæi vri¹tala ispred ¹tale i zaskakivala ga, kao pastuva, ili bi joj nekako drugaèije doskoèio, da nije jednom prilikom iz ¹tale iskoèio belac i opasao je na njegove oèi, mameæi je u polja, gde su, meðu borovima i u visokoj travi, vodili ljubav. Brat to svom ljubimcu nije mogao da odbije, èak mu je bilo milo.
Izjutra snajka poèe da peva, kao sve ¾ene kojima je noæ bila puna ljubavi. Njen glas je povremeno prelazio u njisak razigrane ¾drebice.
Vreme kao reka prolaza¹e.
Ukuæani opet nisu mogli da se naèude bratu kad ovaj sagradi mermernu grobnicu za svog belca. Brat im reèe da konji ¾ive manje od ljudi, a on ¾eli da se na vreme pobrine za svog ljubimca, kome prilièi i carska grobnica. Moglo se u svih devet sela naæi da seljaci di¾u spomenike konjima, oni su to radili, ali vrlo retko, i to onima koji su ih u ratovima izneli ispod o¹tre sablje i ubojita zrna. A moj brat niti je bio u ratu niti ga je belac spasao smrti.
Snajki stomak oteèe. Sve ukuæane obuze radost. Poèe¹e snajku da paze, da je dr¾e kao kap vode na dlanu. Iako su im poslovi slabo i¹li, radovali su se budeæem èlanu na¹e porodice. I mislili su: ako brata ¾ena nije smirila, dete æe.
U devetom mesecu snajku, dok se vraæala iz ¹tale s kantom mleka, konj ritnu u stomak. Ona, na smrt bolesna, le¾e u krevet.
Pre nego ¹to izdahnu, dok je napolju u isto vreme padala ki¹a i sunce grejalo, snajka rodi nakazu od koje se svi izbezumismo: dete s konjskom glavom na èijem je èelu bila crna pega.
Ded dozva brata i reèe:
- Ubij belca, da mu ja ne sudim!
Ded nakazu odmah udavi.
Brat uze darovanu pu¹ku, napuni je i krenu k livadi gde je pasao konj.
Izaðe i ded i postavi se koso prema unuku i belcu.
Brat podi¾e pu¹ku. Ruke mu nisu mirovale. Cev je gledala èas u deda èas u konja.
Vetar stade, drveæe se umiri, potok zaneme, ptice se ukoèi¹e u vazduhu.
Konj prestade da pase i visoko di¾e glavu, sna¾niji i lep¹i nego ikad, pogledav¹i najpre u deda pa u brata.
Iznenadni pucanj podi¾e s topola jato vrana.
U travu se lagano sru¹i brat. Iz njegovog grla, ogaravljenog barutom, ¹iklja¹e u mlazevima krv: bela ko¹ulja mu se osu crvenim ru¾ama.
Konj u galopu odbe¾e u planinu.
*
Od bratove smrti ni¹ta naroèito se ne de¹ava.
Ded nas jednako zasipa dosadnim prièama, kao u jesen na¹ stari orah li¹æem.
Odbeglog belca viðamo po ¹umi, ali nema tog jahaèa koji bi ga zaulario, osedlao i projahao. U svetlim noæima doðe na bregove iznad sela i, razvijorene grive, razigra se na meseèini. Ponekad otkasa do mermerne grobnice u kojoj, umesto njega, poèiva brat.
Kad mu èujem topot, san mi se razbije. Ustanem i od¹etam do bunara. Zaprepastim se kad ugledam svoje lice u mirnoj vodi: na èelu mi se ocrtava crna pega, iz noæi u noæ sve vidljivija.
U prsima osetim jak i iznenadan bol: kao da neko o¹trim no¾em deli moje srce.