I
Po tri puta, u tri sela, a pred tri krème naðe se noæas kumpar Zvane, jadan i sam, na pra¹nome drumu koji vodi iz grada u njegovo seoce. Iz prve ga o¹tarije potjera¹e, iz druge ga grubo izgura¹e, a iz treæe ga baci krèmar takvom silom napolje da je kumpar lupnuo o zemlju kao klada.
Le¾ao je neko vrijeme pred tom treæom krèmom, ali je cesta tvrda postelja, pa se pjani kmet di¾e iz pra¹ine na noge koje neæe da ga nose nego mu sve klecaju i ¹evrdaju. Èudan li vam je u ovaj tren kumpar Zvane Grbljina: - brada èupava, nos izmrcvaren, oèi mutne, a sav je bijel kao da je iz mlina do¹ao.
Napre¾e se kmet, da korakne ¹to èvr¹æe i sigurnije, ali kao da se noæas sve urotilo protiv njega. Izdado¹e ga koljena, zaljuljala se pod njim zemlja, a iz gloga i kupina uza cestu pru¾aju se ruke koje ga hvataju i pregone ga èas desnome èas lijevome plotu. Zvane se ipak ne ljuti ni na koljena ni na cestu, pa ni na plot ¹to ga vuèe k sebi da mu ogrebe lice. Znade on da se i najkukavniji kmet mora vratiti sa sajma u selo s veseljem u srcu i s pjesmom na ustima. Istina, danas je okusio mnogu gorku i na pode¹tariji, i na sajmu, i u krèmama, ali osjeæa da se ba¹ po¹teno napio, pa za¹to da se sada ljuti? Ta èemu bi onda pio? - I kumpar se Zvane istrgnu iznova draèama glogova plota, udari ljuljajuæi se sredinom ceste, dignu nos i zapjeva:
- Oj divojko jedrna,
Hodi z manom po drva!
Ali, kao da se na kmetov glas jo¹ gore uzbibala cesta, i stotinu je vukodlaka pru¾ilo iz plota na njega draèave prste ...
Hoæe kmet da pjesmom raspr¹i tugu i potjera strah; gega se i dreèi:
- Sam si suknju razdrla.
Dajte, mamo, iglicu,
Da si krpam suknjicu! -
- Si pjan! - ozivaju mu se glasovi iz gloga, a ruke ga vuku na drugi plot. Protegle ga, zabile, mu nokte u obraze, u lakte i bedra; dr¾e ga èvrsto kao da su gvozdene.
- Pustite me, vragi! Èa ste se mene prijeli?
- Si pjan, Zvane! ©apæu oni u glogu i udaraju ga granèicama.
- Nisam pjan nego sam jadan i bri¾an. Pustite me da grem. Èeka me doma moja Barbara.
Ali je sada jaèe za¹u¹talo. Svinjske glave vire izmeðu grana, zubi se kese, oèi plamsaju, medvjeðe ¹ape padaju kmetu na ramena. Glasovi ¹apæu:
- Kuma Barbara! A kadi su stomanje i facoli ke si rekal da æe¹ joj donest iz grada? Kadi su beèi ke si dobil za kravu? S èim æe¹ platit stevru, trgovce i du¾nike? Æe te izgrdit kuma Barbara! Ne hodi doma, Zvane! Æe¹ spat s nami va plotu.
Le¾i kumpar Zvane, povaljen na ivici; zinuo i bulji u nebo.
U¹tap se pomolio za gorom, i svjetlost se razlila dragom ispod puta. U vedroj noæi ri¹u se na plavetnilu glavice bregova. Crne se na njima ¹ume; amo-tamo bjelasaju se kuæice - sve je nepomièno i kao zaèarano. Ali èempresi i cerovi ¹to se ni¾u na rubovima bre¾uljaka kao da se noæas pomami¹e: klanjaju se jedan drugome, savijaju se i pred oèima Zvanetovim ple¹u kao pjane ¾ene i pretvaraju se u vje¹tice koje ja¹u metle i lete prema mjesecu. Gleda Zvane u dolinu i èudi se magli ¹to se po njoj vuèe. I ona se uznemirila i zatalasala; spustila se nani¾e, a iz nje se pomolio seoski zvonik bio kao snijeg, ¹iljast kao rog.
- To je na¹ turanj! Sam valje doma! - mrmlje Zvane i pru¾a noge da korakne na cestu.
- Stoj! Èa æe¹ doma? - za¹u¹ti u plotu i drvene ruke stiskaju jo¹ jaèe.
Gleda kmet kako se magla mota oko zvonika. Skupila se i digla; otkrila je seoce, grobi¹te s èempresima i lokvu i dio poljane pred crkvom. Di¾e se sve navi¹e, vijuæi se oko tornja. Srebrna joj se boja prelijeva u sivomrku, jedan joj je pramen pru¾io prema zemlji èetiri stupa kao èetiri noge, a drugi se zaoblio pa savio i splosnuo - nalikuje kravljoj glavi na golemu tijelu. Gle, krava je okrenula glavu prema kmetu, gleda ga i - muèe.
- Bo¹karina! klièe kumpar Zvane i otima se plotu.
- Si pjan! Si munjen! - ¹u¹ti glog, i one mu ruke drmaju nogama.
- Pustite me! Ste vidili? Ja sam je jutros prodal na sajmu za niè, a ona je pobegla.
I kmet napre¾e sve svoje sile; istrgnu se draèama i juri cestom. Povratila mu se snaga; srce mu se uznijelo, razvedrila du¹a, razbistrila glava. Vukodlaci vrebaju jo¹ uvijek iz gloga; èuje kako kr¹e granèice jureæi za njim lijevo i desno kao veliki psi; ali Bo¹karina muèe, a to ga hrabri. Posrnuo je dva-tri puta, udario nosom o zemlju, no ni¹ta zato; digao se i - naprijed! Da se rije¹i vukodlaka, plota i ceste i da skrati put, udario je stranputicom, ravno prema selu. Staza je puna kamenja, razrovana i strma, ali Zvanetu je sad ne¹to bolje: mo¾e da i misli.
- Sam rekal ja - govori u hodu - sam rekal ja onoj gospodi od kome¹ijuni da je bog pravedan, da se to ne more tako finit! Nisu mi je premijali, kupili su mi je za niè, zatrli su me siromaka, a ona im je pobegla; vrnula se nazad. Opil sam se od ¾alosti, ispatil se kako be¹tija, ma sad je sve pasalo.
Ide Zvane stazom, lomi noge po kamenju, pru¾a ruke prema kravi od koje mu prikaza postaje sve jasnija na mjeseèini, u vedrini noæi.
- Bo¹karina! Otkini se od turnja! Pridi!
Kao da je ¾ivotinja zbilja èula poziv kmetov; okrenula se, spustila se niza zvonik, po¹la kmetu u susret.
Zvane je stao, topi se od milinja:
- Bo¹karina, blago moje!
Ali, ¹to se krava vi¹e penje, to ozbiljnije postaje kmetovo lice. Èudno! U svome hodu biva ta ¾ivotinja sve manja, sve crnja, ¾ivlja i bje¹nja. Gleda Zvane kako joj se rogovi pretvaraju u u¹i; trbuh joj se ugiba, nestaje ga; bokovi joj se splo¹njuju, vrat joj se kraæa, gubica se pretvara u nju¹ku s oèima kao u vuka, i s ustima iz kojih visi jezièina okru¾ena zubima. Zvane se uozbiljio, uprepastio, skamenio - eto, pred njim na stazi stoji sada crn pas i upire u nj pogled kao da bi ga htio ¾iva progutati.
Razoèaranje i strah rastrijezni¹e èovjeka. Stisnuo je noge, usiljava se da stoji uspravan, i hoæe da ¹to mirnije progovori tomu novom napasniku.
- Znam ki si; vero ja da znam. Ba¹æane Furlaniæu, nemoj me i ti jadit! Ma èa mi se sve ni danas pripetilo! Ku si ti mrak, napastuj druge, a ne mene ki ti nisam nikad èa zlo storil ali èa grdo rekal. Su ti morda povidali da sam ti ja ukral onu balu sena da hranim s njom blago? Ma, veruj, to ni istina - pa ku bi to bilo, bi¹ me za to noæas gonil kako be¹tiju i dignul kako perje va ariju, i najzad me hitil s visokega va koju jamu kako da ja ne bi bil kr¹æan? Si èul, kumpare Ba¹æane, pusti me da grem doma - ako si mrak, nisi hudoba paklena.
Tako govori kmet gotovo kroz plaè, ali pas ne svræe s puta; re¾i na Zvana koji se ne mièe jer zna da se pred mrakom ne smije bje¾ati da ga se jo¹ gore ne ra¾esti. Zna kumpar Zvane da taj pakleni skot neæe nahuditi kr¹tenoj du¹i sve dok èovjeku ne skoèi meðu noge, pak se sve muèi i napre¾e da ih dr¾i skupa. O upravo su noæas te nesretne noge njegovi najveæi du¹mani. Stoji kmet ukoèen usred staze pred crnim psom, ali trup mu se ljulja; glava mu posræe i klima kao prazna tikva na kocu usred usjeva. Najednom mu se prièini da se zemlja okrenu oko njega; jauknu, zatetura se i ra¹iri noge da ne padne; ali prije no æe se iznova razabrati, osjeti da mu je ne¹to skoèilo meðu noge i da ga je ¹èepalo za bedra, pa ruknulo kao bik te se nadulo kao mje¹ina i diglo ga uvis.
II
Visoko u zrak nosi mrak kumpar Zvana Grbljinu. Le¾i kmet potrbu¹ke na hrptu crna psa; stiska nogama pasju trbu¹inu, prianja prsima o mrakova leða, dr¾i se grèevito za dlakave u¹i. Uste¾e disanje i sklapa oèi jer osjeæa da bi ga inaèe spopala vrtoglavica te bi popuznuo niz grdosijinu ko¾u i strmeknuo s neba na zemlju. Let, zrak i vjetar ¹to mu ¹iba u lice i razgaljene prsi, raspr¹uju u kmetovoj glavi i posljednje dimove vina koje ga danas tako ljuto prevarilo mjesto da ga raznje¾i i razveseli. Èuèi Zvane na pasjem hrptu, stiska oèi kao oparen maèak, i razmi¹lja o svome novom jadu.
Nema vi¹e sumnje: pjan nije, pa sve to ¹to se s njime zbiva nije sanja nego java. On ja¹e na mraku, onako kako je èuo da su i neki drugi nesretnici u njegovu selu katkad jahali. Ali, koji je to mrak? Zar zbilja Ba¹æan Furlaniæ, onaj ¹epavi njegov susjed koji ga kleveæe da mu je ukrao breme sijena? Vele te¾aci da se Ba¹æan promeæe èesto u psa te da napastuje noæne putnike. No mrak je i stari Miæa ©atina i zvonar Jo¾e. Ali ova dvojica s kumpar Zvanetom rado druguju, igraju i piju; za¹to bi ga onda noæas muèili? Grbavi trgovèiæ ¹jor Toni, to ti je isto na glasu mrak i Zvanetov naj¾e¹æi neprijatelj. Avaj Zvanetu ako sada sjedi na ¹jor-Tonetovim leðima. Leden znoj spopada kmeta na tu pomisao. Stiska koljena, grèi ¹ake, beèi oèi.
Pas ispru¾io vrat i gubicu, lapæe jezièinom, vesla nogama i pliva po zraku kao riba u vodi. Rasvijetljena mjeseèinom prostire se pod kmetom draga. Ravna je kao dlan, tamno-modra kao more kad pu¹e prva jesenja bura, a niz nju se ljeska i vijuga rijeka.
- Mankoè da bi me hitil va vodu! Bilo bi meèe - misli Zvane.
Crni pas koji je onako nadut nalik na konja splosnuta hrpta, kratkih nogu i repa i o¹tre gubice, leti sada sve nani¾e prema oblacima dima ¹to sukljaju iz ¹ume pokraj rijeke.
Sada se bolje raspoznavaju kuæice ra¹trkane po dragi i stabla na sjenoko¹ama. Lete oni nani¾e, ali kmetov strah postaje veæi. Jablani str¹e prema njemu kao koci, paèe kao ra¾njevi posaðeni tu da ga doèekaju u padu i probodu jo¹ ¾iva; osu¹ene bare zinu¹e pod Zvanetom kao èeljusti nemani, spremne da ga progutaju; a prameni magle ¹to se jo¹ vuku po dolini primaju oblike vukodlaka koji di¾u glave i èekaju da im kmet pane u naruèaj.
- Pomagaj Isus i Marija! - ¹apæe kmet i hoæe da se prekrsti, ali mu se ruke prilijepile za ona u¹esa; ne mo¾e ni prstom ganuti.
Mrak leti; ¹uma je sve bli¾a. Dim se vije okolo kumpara, kolje ga za oèi, gu¹i ga u grlu.
- Æe me hitit va oganj, æe me ispeæ ¾iva! - jadikuje kmet.
Pa se opet digao i obuzdao svoj let. Sloj dima ¹iri se pod Zvanetom, a ispod te sive koprene vidi on koje¹ta.
Èudne stvari gleda kmet u moru ispod sebe. Nestalo je ¹ume pod velom dima - sajam je to, ma ba¹ onaj isti sajam na kojemu se jutros Zvane toliko rastu¾io. Gle, oni isti te¾aci, isto blago, isti kupci iz grada i me¹etari, pa i ona ista gospoda od komisije za nagradu bikova i krava muzara. Èudi se kmet jer vidi u tome kome¹anju i sebe istoga - da, ba¹ sebe kumpara Zvaneta Grbljinu, u sivu klobuku ¹to ga je kupio lani u Puli, i u novome modrom odijelu ¹to mu ga ¾ena Barbara skrojila - gdje vodi preko poljane svoju Bo¹karinu. Svi ljudi na sajmu okrenu¹e glavu prema njegovoj mr¹avoj kravi. Gledaju je kao zapanjeni, èude se i posmjehuju. A on - da, ba¹ on, jer nije vi¹e pjan i zdrave ga oèi ne varaju - vuèe dalje kravu, pribli¾ava se da¹èari u kojoj stoje gospoda od komisije i promatraju gojne i lijepe ¾ivotinje meðu kojima æe izabrati onu ¹to æe je nagraditi. Djeèurlija i kupci jate se okolo Zvaneta i njegove Bo¹karine i bulje u kravu kao u èudo. Djeca zvi¾de, trgovci udaraju u smijeh. Bo¹karina se pokunjila od srama, oborila je glavu i rep, a kmet se ljuti. Gleda Zvane sa mraka kako onaj drugi Zvane dolje na sajmi¹tu ma¹e rukama, psuje i kune, i vuèe kravu sve do plotiæa pred da¹èarom. Gospoda od komisije kao da su danas obijesne volje. Veterinar, èlan poljodjelskog vijeæa, prisjednik pokrajinskoga odbora i naèelnik gradski smiju se i rugaju njegovoj kravi i ma¹u mu da se okani ¹ale i da odmakne od da¹èara; jedino lihvar ¹jor Momolo gleda u Ba¹karinu, ¾mireæi oèima i èupajuæi prstima ono par dlaèica povrh usne. Zvane se ne da zbuniti, no boèi prsa, di¾e glavu, ma¹e rukama kao vjetrenjaèa krilima i sve ne¹to govori i govori, kao da bi svakako htio komisiju o neèemu uvjeriti, od nje ne¹to isprositi, pa èak je na ne¹to prisiliti. Trgovci se uto tiskaju prema njemu da mu se bolje narugaju, a djeèurlija je zaplesala okolo Bo¹karine - stoji buka i gu¾vanje. Skoèilo onda nekoliko stra¾ara pa raspr¹ilo gomilu, udarilo nogama kravu u bokove i gurnulo daleko Zvaneta.
Mrak leti dalje èeprkajuæi nogama po povr¹ini sive pare. Pod koprenom dima biva uvijek tamnije. Nestade sajma. Na dnu tog mora vidi sada kumpar Zvane gradsko predgraðe rasvijetljeno posljednjim zrakama sutona. U polumraku ugledao je opet svoju sliku i priliku gdje mraèna i ¾alosna, sjedi pokraj krème i bulji u Bo¹karinu koja stoji uz njega. Gle, pred kmeta banu èovjek lukavih oèiju - ¹jor Momolo. Pribli¾io se kmetu, tucka ga rukom po pleæima, ne¹to mu govori. Zna kumpar Zvane ¹to ono ¹jor Momolo veli sada njegovoj slici i prilici, dolje pod koprenom dima - ta i njega je veèeras sreo ¹jor ma ba¹ na istome putu, pred onom istom krèmom, pa ga tuknuo po ramenu i stao mu govoriti. Raèe da ga ¾ali, jer da zna kako je kmet Zvane nevoljnik i siromah. Za¹to je zapustio kravu? Takve krave ne smiju ni orati ni vuæi. I jo¹ ju je kmet poveo na sajam i pred komisiju da mu se svijet ruga.
®ao je sve to ¹jor Momolo, jer da je kumpar Zvane imao vi¹e soli u glavi, bio bi drukèije uzgojio kravu, pa bi kmet bio sigurno dobio nagradu te podmirio stari dug zbog kojega æe on, ¹jor Momolo, biti prije ili kasnije prisiljen da Zvaneta sudom tjera. Ni¹ta za to, poèekat æe ga jo¹ mjesec dana - du¾e nikako. ©jor Momolu je ¾ao kmeta, neæe da se Zvane vrati veèeras kuæi praznih ruku i osramoæen, neæe da ga izru¾i ¾ena koja se sigurno nada daru od mu¾a - eto, kupit æe on od njega tu nesretnu kravu. Slu¾it æe mu da vuèe sijeno, jer mu je prekjuèer lipsao osao. Nudi mu za kravu tri srebrna kruna¹a, a èetvrti mu daruje da lak¹e preboli dana¹nju sramotu. - To sada govori ¹jor Momolo Zbanetu - sjeni, a kmet pristaje, di¾e se prima novac, ljubi Bo¹karinu u èelo i sræe u krèmu da ugu¹i u vinu jad i èemer svoj.
Mrak je ðipnuo kao konj, digao se visoko u zrak i udario drugim pravcem. Prohtjelo se psu projuriti preko poljene, minuti kr¹evitu neku strminu i latiti se gorske kose.
- Sad æe me - ¹apæe kumpar Zvane i stiska opet oèi, jer dr¾i da æe tako mirnije poginuti.
Pas je pru¾io noge, duge kao jarboli na brodu, tanke kao koci, a svaka na tri zgloba kao one u muhe, pa juri po kosi gorskoj.
Mrak-pas pretvorio se u golema mraka-pauka.
U ludome trku preletje nakaza gorska bila sve naokolo drage, a kad sti¾e na kuk povrh Zvanetova sela, prometnu se iznova u psa i udari zrakom prema seoskome zvoniku koji, rasvijetljen mjesecom, baca preko trga i kuæica debelu sjenu.
III
Mjesec zapada za gorom. Iz gudura po dragi izviru bujice sjene; razlijevaju se po sjenoko¹ama, penju se uza strmine, poplavljuju dolinu. Sve postaje jo¹ tajanstvenije u toj povampirenoj noæi. Plima tmine di¾e se kao more pod udarcima jugovine, prodire u klance, guta poljane, penje se uz bokove bre¾uljaka. Kao da èaða suklja negdje iz ponora da pro¾dre dolinu. Svuda pusto¹ i tama; jedino je Zvanetovo seoce jo¹ uvijek rasvijetljeno kao usred dana. Sve je kao ukoèeno i zaèarano u selu: samo su èetiri jablana na uglovima kumpar Zvanetove kuæice poèela treperiti listiæima i tresti kro¹njom. Potamnje¹e kao stoljetni hrastovi, zaobli¹e se u sredini, dobi¹e po jednu kvrgu na vrhu, isturi¹e jo¹ jedno deblo prema zemlji i pru¾i¹e put kmetove kuæe po dvije grane sliène ruèetinama. Da, èetiri diva str¹e sada na uglovima kuæe i gledaju u mraka koji lebdi nad njihovim glavama s kumpar Zvanetom na hrptu. Pas zalaje a divovi se doèepa¹e èetiriju uglova krova i digo¹e ga u zrak.
Kumpar Zvanetova je kuæa puna ljudi kao ¹ipak zrnja. Stoji vika i graja. Svi se guraju oko kume Barbare koja sjedi na ognji¹tu, lije suze i krije rukama lice da ne vidi onu rulju. Raspoznaje Zvane sva ta lica: - to su kumparovi vjerovnici, a meðu njima i Keko, ¹jor Momolov glavni sluga, pa onda èeta poreznih poslu¾nika, fanata sa suda, sluga i redara, opæinskih financijera, odvjetnièkih pisarèiæa i lugara. Vojska navaljuje na ¾enu i tra¾i od nje da joj plati dug, porez, globu, napojnicu, mito i ¹to ti ga ja znam, a Barbara kuka i moli da se strpe. - Doæi æe Zvane sa sajma, donijet æe nagradu jer je njihova Bo¹karina èudo od krave, pa æe platiti; dat æe im on cijelu nagradu, a do potrebe i ko¹ulju sa sebe i njezine srebrne nau¹nice, suknje i nove postole - ta njih se dvoje ne boje siroma¹tva dok im je ¾iva i zdrava krava Bo¹karina. - Tako govori kuma Barbara, ali onaj mrski Keko, sluga i prodana du¹a ¹jor Momola, udara u smijeh i dere se na nju. Kakav Zvane, kakva nagrada, kakva Bo¹karina! Zvane se opio noæas kao èep, i mrak ga ponio na Uèku, da ga strovali u guduru. Nagradu je dobio jutros netko drugi; njihovu Bo¹karinu izvi¾dala djeèurlija na sajmu. Zvane je prodao tu svoju sramotu za tri srebrna kruna¹a o kojima Keko sumnja da æe mu Barbara u d¾epu jo¹ jedan naæi ako mu potra¾i sutra razlupan le¹, jer je lokao noæas po krèmama.
Barbara skoèi na noge kao da ju je guja ujela. Prodao je Bo¹karinu? Nema u svoj Istri zlata ¹to bi je isplatilo. ©to su ono sedam gojnih krava ¹to ih je faraun u snu gledao na misirskim pa¹njacima, prema Bo¹karini? Nije Zvane po¹ao jutros s kravom u grad da je proda, nego samo da dobije za nju nagradu. La¾e Keko, taj bezdu¹nik. Zvane æe do koji èas stignuti doma, i sve æe biti opet mirno i zadovoljno.
Rulja navaljuje na ¾enu; ruga joj se i psuje. Kad ona reèe da nema ni prebijene pare, uskome¹a se gomila kao pèelinji roj kad baci¹ kamen u ko¹nicu; poèe plijeniti i harati po kuæi. Rastavi¹e postelje, otvori¹e i prevrnu¹e ¹krinje, skinu¹e lopi¾e sa zida, komo¹tre s veri¾njaèe, svijeæe i leme¹ sa stropa, te provali¹e u staju da kotrljaju u dvori¹te baève i badnjeve, da svrgnu turanj i ponesu napolje kamenice, brente, vedra, sijeno i gnoj. Ostade kuæa gola i pusta. Jo¹ su mnogi od njih praznoruki, pa istavljaju vrata, èupaju okvire s prozora; a jer je kuæa graðena kamenjem, laæaju se poluga i ma¹klina, pa ru¹e zidove: razvaljuju, lome, cijepaju i nose tko prag, tko gredu, tko kamen, tko dasku. Slièi kumpar Zvanetova kuæa humku na mravinjaku kad ono navaljuje na nj mravlja vojska da ga svega raznese. - Nestade kuæe kao da ju je vihor odnio: sve je pusto, jedino kuma Barbara sjedi na razorenom ognji¹tu i kuka kao kukavica.
- Bri¾na moja Barbara - klièe Zvane s visoka.
®ena se trgnula, skoèila na noge, skamenila se od èuda. Ali se Barbara razabira:
- Sam rekla ja da Keko la¾e! Si ti to, Zvane, na na¹oj Bo¹karini? Su te napastovali na putu, pa se pripetilo èudo i si zletil po ariji. Pridi, Zvane; pridi dole! To je sve niè kad nam Bo¹karina ni zginula. Æemo storit s njom novu hi¾u. Na, na, moje blago!
- Znorila mi ¾ena! - jeca Zvane na mrakovim leðima, a crni se pas spu¹ta polako prema kumi Barbari da ga ¾ena bolje vidi.
Barbara bulji u mraka, mr¹ti èelo, mijenja se u licu i krije¹ti:
- Zvane, gnus! Si je dakle prodal? Si nas zatrl! I bog te ka¹tigal: opil si se; æapal te mrak ... Pa neka te nosi kad si takov. Zvane, gade!
Bijesni i dreèi se ¾ena kao srda. Mrak dr¾i kmeta povrh njezine glave, a kad i njega oglu¹i ¾enska vika, di¾e se opet uvis, roni u tamu.
- Neka te, huncut! - Zginul kako brek! Ne premudal noæas, Zvane, livu s desnom i desnu s livom! - èuje se jo¹ kako ¾ena vièe.
Kumpar Zvane leti u tami. Ne vidi vi¹e zvijezde na nebu ni vatre na zemlji; ne èuje drugoga ¹uma do klopotanja pasjih nogu, a osjeæa da æe mu sada kucnuti posljednji èas jer ga mrak nosi k uvali. Nikada do te noæi ne zadrhta kumpar Zvane od pomisli na smrt i ne osjeti èe¾nju da se spase i ¾ivi kao u ovaj posljednji trenutak. Zna da je za nj sve svr¹ilo, da je upropa¹ten, da mu je smrt jedini spas od poruge svijeta, od hajke vjerovnika, od prosjaèenja, gladi, ¾eði i zime, ali ¾ena mu ¾eli smrt, i upravo zato kumpar Zvane neæe da strada, neæe da pogine. Viknula mu je: "Zginul kako brek! Ne zamudil noæas livu s desnom i desnu s livom!" i kmet razmi¹lja kako bi i u tome sluèaju - mogao uraditi sve protivno negoli to ¾eli njegova ¾ena Barbara, to vi¹e ¹to ovog puta ima jo¹ va¾nijih uzroka da je ne poslu¹a i da je razjadi. I uoèi smrti dr¾i se kumpar Zvane svoga staroga naèela: Èini ba¹ ono ¹to tvoja ¾ena neæe da uradi¹, pa æe ti dobro biti! - Zna kumpar Zvane ¹to bi u ovome sluèaju bilo protivno od one: "Zginul kako brek!" - bogme: spasti se i ¾ivjeti kao bubreg u loju. Ali mu ne ide za rukom odgonetnuti smisao one druge: "Ne zamudil noæas livu s desnom i desnu s livom!"
Neman leti, a Zvane èuèi na pasjem hrptu i napinje mozak da uðe u trag zagonetnim rijeèima. Uoèi pogibije mrakova ga leða ne dr¾e onako èvrsto kao prije: snaga je popustila, mo¾da navla¹, da ga pas lak¹e strese s leða i sunovrati u dragu, pa se kumpar Zvane sve slobodnije mièe na onome hrptu. Oprezno i polako, da se neman ne dosjeti, zamijenio je desni rukav lijevim, svukav¹i haljetak i obukav¹i ga naopako. Uspio je napokon da uradi isto i sa svojim ¹irokim hlaèama, ali mrak jednako leti, i veæ se u tami bjelasaju hridine na dnu jaruge.
- Prokleta baba! - uzdi¹e kumpar Zvane. - Prevarila me i taj put.
Kamenje na dnu uvale prièinja se kmetu kao zubi ¹to rastu u tami.
- Ha, ¹kornje! - ¹apæe kumpar.
Dr¹æuæi od straha i napre¾uæi se da ne izgubi ravnote¾u, izuva kmet èizme pa ih opet obuva, promijeniv¹i lijevu na desnu; hvata se za mrakove u¹i i upire pogled u ponor koji sada otvara svoje ¾valo ba¹ ispod njega.
Pas se ustavlja, laje i trese glavom i leðima, ba¹ onako kao ¹to èini kuèak po¹to je iza¹ao iz vode. Kumpar Zvane se ne mièe.
Mrak rièe, grèi se, poskakuje, ðipa i drma tijelom. Kumpar Zvane ja¹e na njemu kao konjanik i udara u smijeh.
- He, he, ¹jor Toni, je vas prevarila kuma Barbara, moja ¾ena! Èa niste znali da kada se premuda na mraku livu s desnom i desnu s livom, da on, mrak, gubi moæi i mora slu¾it onemu ki ga ja¹e? Ej, ¹jor Toni, èa æete mi dat da vas ne muèim sve dokle petehi ne zakantaju, i da vas valje pustim libero?
Pas lebdi u zraku, ne mièe se. Krotak je kao jagnje. Piskutljiv glas dopire do kmetova uha.
- Zvane, æu te popeljat va motovunsku bo¹ku kadi je zakopano zlato, sve beneèanski cekini.
- To su tati skrili. Ga neæu.
- Æu te popeljat na Uèku kadi ple¹u vile, neka te premudaju va mladiæa.
- Sam veæ dosta ¾ivel.
- Æu te ponest va Benece da jih vidi¹; æu ti darovat uru od zlata; æu ti dat jednu travu, pak æe ti Barbara rodit sina.
- Ne, nego ja æu premiju za Bo¹karinu! Ja æu da mi vrnu èas' i po¹tenje.
- A ba¹ to ne morem. Krava ti je za niè.
- Peljaj me va grad! Ja æu da vidim kome¹ijun i Bo¹karinu! - klièe kmet i udara mraka nogom u trbuh.
Neman leti prema gorama na zapadu.
IV
©iroka okrugla kotlina le¾i pod kumpar Zvanetom. Gorski rubovi uhvatili se kamenim zubima neba naokolo.
- Dole va grad! - zapovijeda kmet mraku.
Gorski se rubovi di¾u uvis; oni propadaju u tamu koja je sve crnja. Zvane gleda kako se suzuje planinski obruè nad njegovom glavom; kre¹ti prestra¹eno: "Pelje¹ me va pakal" i udara nogama mraka da se iznova digne. Poslu¹na je neman stala i poèela drukèije veslati nogama, ali upravo u taj èas zaèu se èudan glas. Dolje iz ponorske dubljine, sa brda naokolo ili iz utrobe zemaljske, prodire sna¾no mukanje, pa se poziv razlije¾e po kotlini. Nevidljiv je val zapljuskao o zidove ponora. Zatalasalo se mraèno, mrtvo more; gotovo èuje¹ kako se kidaju niti na tkivu noæi.
- Bo¹karina! - klièe kmet i goni opet mraka na dno kotline.
Oko kule nad ponorom zgurila se varo¹ica. Ulice, ceste iz obli¾njih mjesta, putovi sa sela i staze s poljskih pojata svr¹avaju se kao napeti konci u dvori¹tu ispred kule. Prièinja se kumpar Zvanetu da gleda paukovu mre¾u: kula-pauk crni se u sredini, a sve su te kuæe, pojate i kolibice ulovljen plijen, ovdje veæ isisan, tamo jo¹ ovit pauèinom.
Pauk-kula bdi u noæi. Hrbat mu str¹i uvis, a oèi mu rasvjetljuju vrt pokraj ponora.
Èetiri druga sjede pod doksatom za stolom. Èlanovi komisije za nagraðivanje bikova i krava muzara goste se noæas kod ¹jor Momola koji je sav sretan ¹to je njegova krava Ro¹a dobila danas prvu nagradu. Gospodin prisjednik zemaljskoga odbora, gradski naèelnik i veterinar spominju onu mr¹avu i gnusnu kravu ¹to je jutros neki seljak poveo pred komisiju na opæu sablazan i ruglo.
- Ona vam je krava, gospodo moja - veli naèelnik, prava slika i prilika ekonomske snage ovoga naroda.
Veterinar srèe refo¹k i govori:
- Gospodin je Momolo kupio u kmeta Grbljine smije¹nu kravu, samo da pomogne te¾aku.
Gosti hvale i slave domaæina, a ovaj nazdravlja prisjedniku. Gotovo ple¹e od sreæe ¹to mu se priznaje da je èovjek koji se èak ¾rtvuje za siromaha.
©jor Momolo umuknu, èa¹e zazveèa¹e za posljednji put, i gospoda ustado¹e.
Ali upravo sada zaèu se ¾amor pred vrtnim plotom.
- Poèekajte me! - klièe netko sjedeæi na hrptu ¾ivotinje koju gospoda ne mogu dobro vidjeti, ali rekao bih da je nalik vi¹e na psa negoli na konja.
S te ¾ivotinje koja se boji svjetlosti pa odmièe natra¹ke, netko je si¹ao, zatrèao se prema plotu, preskoèio ga i banuo pred stol.
- Ti si to, kumpar Zvane? - veli ¹jor Momolo.
A kumpar Zvane Grbljina, èupave brade, krvava nosa, pra¹an i èudnovato obuèen, ¾miri oèima, kopa rukama po d¾epovima, vadi nekoliko kruna¹a pa ih baca na stol.
- Zvane, jesi li pjan ili lud?
- Ni pjan, ni munjen, ¹jor Momolo! Nego sam pri¹al da mi date premiju ili da mi vrnete nazad Bo¹karinu.
- Che selvaggio? Che barabba! - èude se gospoda.
- Ali èovjeèe bo¾ji - miri ¹jor Momolo seljaka - nagradu je dobila moja Ro¹a, a Bo¹karinu si mi prodao!
- Èa je njihova Ro¹a dobila premiju? To ne gre, gospodine; to ni pravo! Da oni dobiju sve one beèe, a ja niè? Su se morda oni trudili poli svoje Ro¹e kako ja bri¾an poli Bo¹karine? Najprvo, oni su kupili tu kravu va va tujoj zemlji, a Bo¹karina je na¹e domaæe blago: zlegla ju je Belusa ku je kupil moj pokojni otac va Pore¹èini. Oni imaju lipu ¹talu i èuda sena i èuda hlapci ki gledaju blago; i moreju ¹pendat za mede¾iju kad blago oboli; moreju se sekako pomoæ kad pride leti su¹a i po zimi velika zima - a ja siromak, èa æu ja kad je blago laèno, ¾ejno i bolno? Èa da dobiju vajka premiju oni ki su bogati i ki imaju sega? Ne znaju oni da smo ja i moja Barbara trpili veæi puti glad i ¾eju samo da nam Bo¹karina ne krepa! Ne znaju oni koliko smo se mi za nju muèili kad smo iskali za nju seno, travu i vodu. Mi smo zamr¹avali samo da se ona podebeli - a oni, ¹jor Momolo, èa su oni storili za svoju Ro¹u? Ma ba¹ niè! Gojili smo mi kmeti to blago èa su ga oni dopeljali iz tuje zemlje ... Ni krave na svitu kakova je moja Boskarina, pa meni gre premija a ne njima. Delajte po pravici; dajte mi premiju ali mankoè mi vrnite nazad kravu. Na vam beèe nazad - èa æe mi ta limo¾ina!
Tako je govorio kumpar Zvane sa srcem na dlanu i sav crven u licu.
Gospoda su se samo èudila. Prisjednik je zahtijevao da Momolove sluge bace drznika napolje; naèelnik je nareðivao da se pozovu stra¾ari jer je kmet pjan ili lud.
- Moj dobri kumpar Zvane, sva su ova gospoda vidjela jutros va¹u Bo¹karinu. To nije vi¹e krava, to je gotovo mrcina! - reèe ¹jor Momolo.
Ali na te rijeèi kmet kao da se pomami. Njegova krava mrcina? Ta ga uvreda peèe; ne mo¾e da je preboli. No jesu li gospoda ba¹ dobro vidjela njegovu kravu? Neka sluge dovedu sada iz ¹jor Momolove staje Ro¹u i Bo¹karinu, neka ih gospoda pomnjivo promotre, neka im ku¹aju mlijeko, pa neka onda sude koja je od njih vrednija nagrade.
- Taj je èovjek lud - reèe prisjednik. Deder, na¹alimo se s njime prije no stignu stra¾ari. Dajte amo krave!
©jor Momolu se ne svidje ta ¾elja gospodina prisjednika, ali gosti poèe¹e pljeskati rukama, i domaæin morade namignuti slugama.
©tale se nala¾ahu odmah iza kuæe. Ne potraja dugo, i dovedo¹e obje krave pred gospodu.
- Oh blago moje! Bo¹karina zlatna! - viknu seljak, skoèi do krave i stade joj cjelivati oèi i èelo.
Gospoda prasnu¹e u smijeh.
I zbilja, pokraj èiste i gojne ¹jor Momolove Ro¹e kmetova se Bo¹karina prièinja¹e gnusnijom, mr¹avijom i starijom nego uistinu i bija¹e.
- Izbroji joj, kmete, prstom rebra. Sigurno joj koje fali.
- ©to si pustio da joj psi odgrizu rep?
- Okladimo se da æe ¹jor Momolove sluge prepiliti gredu na njezinu hrptu!
Gospoda se sve ¾e¹æe rugaju s Bo¹karinom, a iz kmetovih oèi kotrljaju se suze.
- Æete vidjet - klièe Zvane pa se spu¹ta na koljena i hvata rukama kravu za vime.
- Nemoj je jadnu!
Seljak ne slu¹a vi¹e zadirkivanja gospode; kleèi pod kravom, ne¹to joj tepa, gladi joj dlanovima vime pa je hvata za sise i poèinje musti.
Bo¹karina stoji nepomièno; gleda mirno i blago u gospodu. Njezino se vime pod dodirom Zvanetovih dlanova zaoblilo i nadulo. Sise u kmetovim ¹akama nabreknu¹e; i dva mlaza mlijeka ¹iknu¹e iz njih.
- Per dio! Ne¹to je ipak kapnulo.
- I to je sve, kmete! Ne muèi je vi¹e.
Ali mlazovi mlijeka ¹ibaju iz vimena sve jedriji i jaèi. Mlijeko rije prugljice u zemlji, pjeni se i ¹umi; odskoèilo je od kamena i poprskalo je lice gospodinu prisjedniku koji se bio prignuo da bolje vidi to èudo.
- Pusti, izmuzao si je! - veli ¹jor Momolo.
Kmet se ma¹e drugih dviju sisa. Procurilo je i iz njih, ali su mlazovi jo¹ nagliji i deblji. Mlijeko plju¹ti, pjenu¹i se, ¹umi pod mr¹avom kravom koja se zagledala u gospodu. Zemlja ne pije vi¹e mlijeka, i seljak kleèi sada u lokvici.
- Daj, Bo¹karina, daj! - klièe Zvane, pa ustaje i tucka kravu po bedrima.
Iz èetiriju sisa ide mlijeko, teèe samo i neprekidno u èetiri mlaza, bijelo kao snijeg, miri¹ljivo kao jagoda. Kao da je vrelo udarilo iz èetiri grla, u èetiri ¾ile, iz kamena gorskoga, pa se bjelasa, romoni i pjeva kako æe ono o¾iveti sve ¹to je sunce opr¾ilo, ¾eða ubila. Bije, toèi se i curi Bo¹karinino mlijeko, i ¹umi o slaèini djeteline, o mirisu kadulje na pa¹njacima; o snazi sokova ¹to ih ljetno sunce zgu¹æava u vlaæu trava. Romoni Bo¹karinino mlijeko o znoju te¾aka, o snazi njihovih mi¹ica, a vedrini njihova duha koji zna mnogo pretrpjeti i podnijeti. Lokva se bijeli usred vrta, potoèiæi vijugaju se od nje prema uglovima vrtiæa, a mlijeko teèe dalje i ¹umi: "Ja sam bijelo i mirisljivo, ja sam toplo i hranljivo! Pretaèem se odiskona iz ¾ile u ¾ilu, iz vimena u vime, ali sve gu¹æe i slaðe, da zadojim va¹a èeda, a vas okrijepim."
- Kumpar Zvane, ¹teta za mlijeko!
Kmet ¹uti i gleda. Njegovo se èelo vedri motreæi kako se ta gospoda èude. Oni su potoèiæi iz mlijeène bare nabujali i brzaju po vrtu da ga poplave. Razlijeva se mlijeko sve naokolo, di¾e se kmetu do ispod koljena, a gospoda se penju na stolice da izbjegnu toj plimi.
- Sluge! Brente i baève!
- Kmete, jesu li sve va¹e krave takve?
- Koliko æe¹ za nju?
- Mi daju premiju? - odgovara Zvane.
Gospoda vade iz d¾epova novce i prstenje s ruku, skidaju zlatne lance s prsluka, kupe srebrno posuðe po stolu, trgaju se sebe nakite pa sve to bacaju u kmetov klobuk.
Seljak gleda u zlato i srebro; misli kako æe jo¹ danas zaèuditi njome svoje selo, kako æe oviti Barbari oko vrata te lance, kako æe sagraditi kuæicu sa ¹talom za drugu Bo¹karinu i kupiti sjenoko¹u i njivu, podmiriti dugove, platiti poreze i postati gazdom.
U¾iva kumpar Zvane i posmjehuje se gledajuæi u svoj klobuk; pa kao da se boji da ga ta gospoda ne prevare i ne oplijene, tr¾e se, skoèi preko plota. Pojuri u tamu i zaja¹e ¾ivotinju ¹to ga èeka pod granama lipe.
*
Veæ u praskozorje ustade jutros kumpar-Zvanetova Barbara i obaðe selo. Pita za mu¾a. Nadala mu se sinoæ; èekala ga cijelu noæ; njega jo¹ uvijek nema. Je li ga tko od susjeda vidio na sajmu? Znadu li ¹ta o Bo¹karini?
Prièa kmet Jo¾e da je vidio kumpara ujutro na sajmi¹tu upravo onda kad je na silu htio da ga puste s kravom pred komisiju, i da je èuo kako su se ljudi oko Zvaneta dreèali i kako su zvi¾dali. Kmet Jure pripovijeda da se uveèe na¹ao s kumparom u krèmi; Zvane je pio, ali kao da mu ono sinoænje vino nije ba¹ najbolje prijalo - bio je lo¹e volje.
Barbara se zamisli; potrèa doma, zatvori kuæna vrata i poðe prema gradu. Htjela je do one krème. Mine strminu i stigne na cestu ¹to vodi preko bre¾uljka. Ne koraknu dvadeset puta drumom, kad je gotovo prestra¹i ne¹to crno u granju ¾ivice.
®ena se pribli¾i i pogleda.
Pra¹an i razdrpan, izgrebena lica i ruku, s nosom u zraku i pru¾enih na cesti nogu, le¾ao je kumpar Zvane kao klada u glogovu plotu. Spavao je i hrkao u vas mah, a na usnama mu drhtao osmijeh, ba¹ kao da se naslaðuje utvarama neke èudne sanje.
Savremenik, 1910.