PRVO SVITANJE
Probudio sam se drhteæi od straha. Ustao sam i sklonio zavesu. Tama je bila razbla¾ena, ne prvom svetlo¹æu zore, veæ mnogobrojnim svetiljkama. Nisam mogao ni po èemu prisutnom da odredim koje je doba noæi. Ruèni sat je le¾ao na stoèiæu, zatrpan knjigama. U potpunoj ti¹ini èulo se cakatanje mehanizma. Glasovi njegovog minijaturnog tela tra¾ili su dodir ruke. Tog trenutka sat je radio za svoj raèun, jer vremena za mene kao da nije bilo.
Noæas sam se davio u ko¹marskim snovima. Jednom je voz prolazio kroz èeste tunele. Stajao sam kraj otvorenog prozora i gu¹io se. ©ta je strah od smrti prema strahu od sanjanog monstruma pred kojim paralisani poku¹avamo da kriknemo? Da li su i spavaèi u velikim spavaæim sobama sa porodiènim fotografijama na zidovima pritisnuti istom morom? Nekoliko prijatelja mi je reklo da u mojoj sobi ne bi mogli ni da misle. Tako je bila mala. Le¾eæi, jednom rukom mogao sam da dohvatim bilo koju stvar u sobi. Pa èak i zidove.
®eleo sam ponovo da doznam koje je doba noæi. Trebalo je pronaæi sat meðu knjigama ... kao ¹to je trebalo na Dojranskom jezeru ostati u kolibi na sojenicama bar jednu noæ i udisati jezerski vazduh, vodu, trsku i ptice ... i odsjaje kraj grèke obale, odakle je svakog jutra dopirao pisak lokomotive Orijent-ekspresa. U svakom sluèaju mogao sam da oèekujem prve znake svitanja.
Sedeo sam na krevetu, navlaèeæi æebe preko kolena. Kada je toplo, manji je strah. Gledao sam kroz prozor u ljubièastu noæ, hrabreæi se da æe uskoro stiæi bilo kakav dan. Nisam mogao èak ni o tome da mislim, niti sam se ièega seæao. Èekao sam nov napad, ali pre toga sam otvorio prozor.
Mirovao sam. Odnekud je dopiralo neèije disanje. S malo napora shvatio sam da disanje dolazi iz susedne sobe u kojoj je stanovao neko koga nisam poznavao. U stvari, nisam mogao da se setim lika èoveka od koga me je delio jedan zid, dok je izvesno poznanstvo, pod kojim se podrazumevaju i izvesni zakljuèci, postojalo odavno. U popodnevnim èasovima, kada sam le¹kario, iznenada bi pod prozorom u dvori¹tu zagalamilo jato dece. Nadvikujuæi se, zaboravljali su svet oko sebe. Ubrzo zatim, smo¾den svirepom deèjom bezobzirno¹æu, jer deca su bila predana samo svojoj igri, èuo sam bespomoæan piskav glas. To je bio glas mog najbli¾eg kom¹ije.
Nikada se nisam u tim trenucima pomerao s mesta, mada sam èesto razmi¹ijao kako bi se mogli smiriti ti mali divljaci. Nekoliko puta sam ih polio vodom, ali sam se uvek ve¹to i brzo povlaèio, pa me nikada nisu primetili. Jedna polivena devojèica je cmizdrila sve dok nije na sred dvori¹ta dozvala svoju koèopernu majku. Pojavio sam se na prozoru i u¾ivao u poèetku op¹te kuæne svaðe.
Moj sused, pak, nikako nije mogao sa decom da iziðe na kraj. Na svaku njegovu reè deca su odgovarala ¹to su glasnije mogla. Slu¹ao sam ¹ta deci dovikuje sused i sve vreme sam se stideo. Pre svega, njegov glas je bio tanak i plaèljiv. To je bilo cviljenje zga¾enog u pra¹ini a ne pobuna èoveka sa prvog sprata... Reèi upuæene deci zvuèale su isuvi¹e ove¹talo i pouèno da bi ih zastra¹ile i okonèale njihovu nepodno¹ljivu igru. Deca su se bekeljila, plazila jezik, okretala mu zadnjicu ili su se na neki drugi naèin podsmevala mom kom¹iji. Tek kada bi se pojavili drugi stanari, meðu kojima i debeli kondukter Mi¹a, koga je skoro svake nedelje poseæivala mnogobrojna familija iz Topole, deca su prestajala da galame i be¾ala su na ulicu. ©to je bilo najgore, moj sused je posle toga dugo i malaksalo ka¹ljao.
Èinilo mi se da sviæe. Poslednji put sam doèekao svitanje pre dve godine na ulici, posle duge ¹etnje sa Veljom koji mi je prièao o malom prohladnom jezeru na planini. Tada smo se dogovorili da jedan deo leta provedemo u peæini, ¾iveæi kao na¹i preci od onog ¹to bismo ulovili, ali je on izneverio na¹ dogovor i otputovao sa svojom ljubavnicom na more. Javio mi se sladunjavom razglednicom iz Budve kao da nikada nismo doèekali zoru razgovarajuæi o peæini i jezeru. To me je zaprepastilo i otad uvek izgubim dah i reè kad treba da poverujem prijatelju. Èak nije hteo po povratku sa mora da mi otkrije gde je ta peæina sa jezerom, izgovarajuæi se da æu propasti ako budem tamo otputovao sam. U stvari, on je prièao, u¾ivajuæi da me posmatra kako sve to slu¹am i verujem. A ja sam verovao kao ¹to verujem i danas. Bogovi se menjaju a vera ostaje ista.
Poku¹ao sam da pronaðem sat, ali po¹to sam sru¹io dve knjige manuo sam se daljeg preturanja. Vreme koje su kazaljke pokazivale nije me bogzna kako ni interesovalo. Po vazduhu koji mi je zapljuskivao lice oseæao sam da æe skoro zora.
®eleo sam da vidim usnulo lice mog jadnog kom¹ije kome su se podsmevala deca. Jedini put je vodio preko simsa i balkona iznad betonskog dvori¹ta. ®eleo sam da tiho uðem u njegovu sobu, koja je sigurno veæa od moje, jer manje sobe ne mo¾e biti, i da dobro pogledam njegov lik. Bio bih tako blizu tog straviènog disanja da bih ga prekinuo krikom. S pa¾njom i okretno¹æu put do njega se mogao prevaliti. Stopu po stopu, oslanjajuæi se rukama o zid ... Polako, sasvim polako, pa to bi bilo lak¹e od ko¹marnog sna. Ustao sam i pri¹ao prozoru.
Tada je odjeknuo nostalgièan i prostrani zvuk brodske sirene. Tada mi je do¹la najdublja misao ove noæi koju sam probdeo. Ne samo da sam u magnovanju do¾iveo reku i obale, jezera i mora, nego sam prvi put osetio svu dra¾ poljupca moje male roðake koja me je ispraæala na brod. Mi smo ¹etali po pristani¹tu dr¾eæi se za ruke, dok je njena majka sedela u èekaonici pla¹eæi se hladnoæe. Bila je to maglièasta noæ rane jeseni, a sirena dolazeæeg broda sa farovima iznad reke ne samo da je najavila rastanak veæ i surovu pro¹lost na¹eg dodira koji je proticao sa vodom. Brod je plovio nizvodno. Ona me je poljubila kada je voda prihvatila zvuk sirene. Upla¹io sam se kada je njena majka poku¹ala da me poljubi na rastanku, ali sam uspeo da se izmigoljim iz njenog zagrljaja i da ostanem èist za putovanje. Sada, u noæi, taj zvuk je pozivao u pro¹lost. Umesto povratka, naginjao sam se kroz prozor. Dole je bilo vla¾no, prljavo dvori¹te a s one strane zida disao je èovek.
Posle brodske sirene, koja je mogla samo noæu pri potpunoj smirenosti grada da dopre do mene, za pohod susedu bilo je kasno. Ne¹to drugo me je uznemiravalo. Umesto da prekoraèim prozor i preðem opasan put do susedove sobe, obukao sam se, natukao cipele i izi¹ao u hodnik. Na stepeni¹tu sam sreo mrak i ti¹inu s pitanjem za¹to sam izi¹ao. Za ulicu bilo je prerano, svitanje se tek objavljivalo na istoku, i nigdje nisam mogao da odem u ovo vreme.
U tom trenutku èuo sam daleke nepoznate ¹umove. Zatim su bili bli¾i, ali njihovo poreklo i dalje je bilo nepoznato a pravac - neodreðen. Stajao sam, strepeæi da se ¹umovi iznenada, kao ¹to su se pojavili, ne izgube. Èuo sam malo jaèi odjek i podigao sam glavu. Nije bilo sumnje, dopirali su sa tavana za koji nisam ni znao da postoji.
Peo sam se drvenim stepenicama veoma oprezno. Dok sam se pribli¾avao tavanskim vratima, sti¹avao sam iznenadno uzbuðenje koje mi je prepreèavalo put. Tu vi¹e nije bilo nièeg svesnog. U trenutku kolebanja do odustajanja pojavio se traèak svetlosti koji se probijao kroz jednu veæu pukotinu vrata, skovanih od grubih dasaka. Zastao sam pred vratima bez odluke. Mislio sam da treba malo oslu¹kivati pa onda zakucati. Pribli¾io sam se pukotini kroz koju se probijala svetlost. U prvi mah nisam mogao da vidim, a zatim se ukazao neoèekivan prizor.
Petrolejka, okaèena o gredu, ogaravljena stakla, obasjavala je èoveka koji je dr¾ao pune ruke èetkica i gledao u platno na ¹tafelaju. Video sam mu potiljak i ogrtaè od seljaèkog sukna. Bio je miran nekoliko trenutaka, a onda je zaneo glavu i ja sam mogao da nazrem sliku kojoj se bio posvetio. Na pravougaonom platnu u plavoj gami nazirao se pejza¾. Pri oskudnoj svetlosti petrolejke jeza je pro¾imala nekoliko drveta bez li¹æa, jedno brdo naèeto kataklizmom i povr¹inu bez ljudskog traga. Nije bilo nièeg realnog na slici. Sem buduænosti koja nam je u najboljem sluèaju mogla doneti smrt od starosti. Iznad brda poèinjalo je crno nebo bez zvezda.
Zagledan u sliku, uranjao sam sve vi¹e u njen sadr¾aj igrajuæi se simboliènom igrom figura u predelima metafizike. Ba¹ kada sam ispitivao jednu stranu brda na kojoj sam otkrio ulaz u usamljenu peæinu, ispred koje se veæ talasalo jezero, vrata se naglo otvori¹e pod pritiskom moga èela. Meðutim, i pored mog buènog upada, èovek ostade miran. Malo se nagao napred i prstima je ne¾no opipavao podno¾je slike. Zatim je sa stolice podigao kièicu i jednim dodirom o¾iveo je jezero. Zatalasao ga je, doveo mu je vetar, izdvajajuæi ga iz okoline, mrtvaèki mirne. Potom se ponovo udaljio od platna.
Trebalo je na neki naèin da mu zahvalim za taj napor kojim je ispunjavao jednu moju veliku ¾elju, ali ostadoh iznenada bez reèi i, æuteæi, gledao sam ga. Nisam se pomerao s mesta, misleæi da me jo¹ nije primetio i da æu ostati nezapa¾en do izlaska. Naglo se udaijio od platna i seo na pohabanu, pletenu stolicu. Cijuk nogara kao cijuk mi¹a bio je njen zvuk. U podrumu na¹e zgrade jurili su pacovi i cijukali ponekad u noæi.
Stavio je glavu u ¹ake i ostao vrlo miran nekoliko trenutaka. Ostao bi miran mo¾da mnogo du¾e da mu se nisu zatresla ramena. Plakao je dok sam ja stajao, re¹en da iduæeg leta sa seæanjem na sliku otputujem i potra¾im jezero i peæinu. Ponovio je nekoliko puta jednu reè, ali je nisam razumeo, jer je bila isprekidana jecanjem.
Iznenada je sa dna stepeni¹ta nai¹ao vetar i ugasio petrolejku. Navikavajuæi se na mrak, osetio sam iznenada radost ni zbog èega, mada je svitalo, pa sam mo¾da zbog novog neoèekivanog dana bio veseo. Po¹ao sam u dan.
Polako sam si¹ao niz drvene, ¾ute stepenice na kojima su ponekad sedela deca. Voleo sam da neprimeæen posmatram kako deca sede i prièaju. Kada sam si¹ao, okrenuo sam se i video slikara kako me posmatra odozgo. Njegovo lice nisam mogao potpuno da sagledam, ali sam osetio da je to lice èoveka koji ima svoju prièu. Bilo je kasno da se vraæam i nastavio sam da silazim. Silazio sam dugo sa odjecima mojih koraka. Neko se budio ka¹ljem.
Na kapiji me je sustigao sused kome su se podsmevala deca i na moj razrogaèen pogled odgovorio:
- Jutro.
Poklonio sam mu se, a on je ka¹ljucao i promicao. Èini mi se da je bio vrlo stidljiv i zato nisam ¾eleo da mu se pridru¾im mada mi je nedostajao jedan nepoznat èovek koji bi se saglasio sa jutrom koje je dolazilo. Stidljivi ne vide jutra i ne vole poznanstva pri svetlosti sunca.
Mo¾da je moj sused odnekud pobegao. Lièio je na ruskog emigranta koji se ukrcao na poslednji brod u Odesi i krenuo.
Mo¾da su ga negde i muèili. (DJubretari su praznili korpe i pevali.) Moj kom¹ija se nije obazirao na tu otegnutu ¹iptarsku melodiju. Odmicao je sa korpom. Ko zna? Mo¾da je moj kom¹ija verovao u strah.
Izi¹ao sam na ulicu u svitanje. Iznenaðenja ni konjske balege nije bilo. Ali vrapci su cvrkutali na platanima.
Ta¹majdan je bio u sumaglici, a crkva Svetog Marka kao da se spremala za jutrenje.
Prolazio sam ispod platana na kojima su se glasnuli vrapci. Nov talas svetlosti obasjao je svet oko mene, a novi glasovi pozva¹e me da po¾urim napred.
®urio sam napred, ali se to nije moglo nazvati putovanje k cilju. Samo za trenutak bio sam nagnut ka ta¹majdanskom parku da ga upoznam jutarnjeg, napu¹tenog. Onda mi je pogled odlutao na crkvu Svetog Marka koja se dostojno obraèunavala sa suncem, dajuæi njegovom sjaju svoje monumentalne oblike. U tom sam nai¹ao na grupu ljudi koja je stajala ispred pekare, ali oni nisu stajali onako kako stoje ljudi koji su poranili da kupe hleb ili doruèkuju odlazeæi na posao.
Mladiæ i devojka, dr¾eæi se za ruke, novim izrazom èuðenja potiskivali su tragove noænih igara. Hipnotisani svojom tajnom i iznenadnom uliènom scenom, ne prihvatajuæi èinjenicu da je njihova noæ pro¹la i zavr¹ila se jutrom, stajali su na trotoaru i besciljno gledali u izlo¾en hleb. I¹èekivali su pojavu neèeg neoèekivanog, znaèajnog. Ali iz pekare je izi¹ao milicioner i po¹to je pogledao skup pred sobom, slegnuo je ramenima. Drugi milicioner, nasloniv¹i dlan na gumenu palicu, tra¾io je pogledom uputstva za akciju. Njega je oèigledno zabavljala grupa ljudi posle vi¹eèasovnog de¾urstva u samoæi, ali bi je na mig pretpostavljenog razjurio za tili èas. Milicioner je bio dobro raspolo¾en. Mo¾da je ponekad zao valjda zato ¹to mu je veoma dosadno. Prikljuèiv¹i se grupi ljudi èuo sam tihi ¾agor o samoubistvu. I pre nego ¹to sam shvatio o kakvom je samoubistvu reè, pozdravio me je moj pla¹ljivi kom¹ija. Stajao je malo podalje od uzrujanog skupa, sa korpom i sudovima u njoj, bio je poranio radi kupovine, neodluèno razmi¹ljajuæi ¹ta treba da uèini. Mada smo svake tihe noæi da èujemo jedan drugog kako di¹emo, mada smo toliko puta èuli na¹e glasove, mi smo se jedva poznavali.
- Uprkos svemu, ja se ne mogu vratiti kuæi bez hleba, rekao mi je kom¹ija tako moleæivo da sam osetio potrebu, poput nekog deteta, da mu isplazim jezik.
Bila je to prilika da dobro zapamtim njegov lik kako se za bdenja ne bih muèio dozivajuæi ga u seæanju.
- Uprkos èemu, zapitao sam.
- Ubio se mladi pekar.
Gledao sam ga nimalo zaèuðen... Slu¹ao sam dopunu prièe od sluèajnog prolaznika-pijanice, koji se naslaðivao prièajuæi o tragediji sa vrlo iskrenim suzama u crvenim alkoholièarskim oèima.
Jutros rano, pre svitanja, to mo¾da jo¹ nije ni bilo jutro, dok su vadili vruæe pogaèice iz furune za svakodnevne mu¹terije, mladiæ je zario pekarski no¾ u srce. Sada je le¾ao unutra, topao kao hleb koji je umesio za ovo jutro, ali mrtav. Niko nije znao da isprièa za¹to je to uèinio.
- Ba¹ me je on svakog jutra poslu¾ivao, rekao je kom¹ija. Tragièno!
On je oseæao averziju prema hlebu koji je pojeo iz ruke mrtvog mladiæa. Nije bilo moguæe gde kupiti hleb i odneti ga kuæi bez asocijacije na zaboden no¾ u srce.
Mladiæ koji je nedavno do¹ao iz Makedonije da poma¾e svom stricu i stekne domicil u velikom gradu poèeo je da barata idejama i za njegovu nesreæu tako rano nai¹ao je na pogre¹nu.
- Jeste li ga poznavali - pitao sam kom¹iju.
- Kako da ne.
- I ja sam ga poznavala. Sipao mi je juèe ujutru jogurt, rekla je po svoj prilici èistaèica koja je trebalo da bude veæ na poslu. Nikad nisam ni pomislila da bi on tako ne¹to mogao da uèini. Jadnik!
Tada je iz pekare izi¹ao jedan mlaði èovek. Skup ga je presreo horskim pitanjem:
- Za¹to!
- To niko ne zna - reèe on.
- Mo¾da jedino bog - pro¹aputa pored mene starija ¾ena, okrenuta crkvi. Njoj je godilo to ¹to je smrt mogla da uhvati za vrat mladost kao i nju.
- ©ta ste videli... videli... èuli... - zabruja¹e isti glasovi.
- Ja sam novinar.
- Novinar, bo¾e! Biæe u novinama!
- Biæe, nego ¹ta! Ako vam sve isprièam, vi neæete kupiti novine da proèitate.
- Ali novine la¾u - zakre¹ta jedan starèiæ.
- Ne gubite vreme. Sigurno ga neæete o¾iveti. Zbogom!
Dok je odlazio, svi smo gledali za novinarem s takvom mr¾njom kao da je on kriv za samoubistvo mladog pekarskog radnika.
- Ima li pekare u blizini - pitao me je kom¹ija.
- Ne znam - odgovorih. - Ja se hranim po kafanama. Samac!
- Oh, neprijatnog li jutra.
Skupu su se pridru¾ile i dve prostitutke. Pu¹ile su i apatièno slu¹ale odlomke razgovora. Bile su mrzovoljne verovatno zbog jalove noæi ili zbog umora koji im je uskraæivao svako oseæanje. Stajale su pred pekarom da bi na miru popu¹ile cigarete, da bi izbegle neoèekivanu raciju, da bi provele one kritiène sate izmeðu zatvorenog bara i otvorene kafane gde æe poku¹ati da poprave izgubljenu noæ.
- Onaj nije imao pet hiljada sitno. Ni¹ta mi nije dao.
To je rekla jedna od njih.
- Mar¹ odavde!
One se nasmeja¹e toj gruboj pretnji pijanèevoj.
- ©ta, neko se ubio?
- Uostalom, vas niko i ne raèuna u ljude - besneo je alkoholièar za sebe, pseæi nakostre¹en na ove dve olinjale maèke.
- Vi nikad ne biste mogle da zarijete no¾ u srce, jer nemate srca. Gubite se!
- Hajde, hajde, ko ti ¹mirgla u¹i, barabo odrpana - reèe mu jedna.
Pijanica je pri¹ao milicioneru. Èuo sam ga kad je rekao:
- ©ta pusti!
- Ja æu morati da potra¾im hleb u drugoj pekari - zacvilio je moj kom¹ija.
Slegnuo sam ramenima.
- Kako æe¹ kad si se na¾drljekao - obrecnu se jedna prostitutka pijanici i otvori èeljusti da bi pokazala svoju proreðenu vilicu.
- 'Oæe¹ za osamdeset banki, a?
- Poka¾i pare!
A kad im pokaza pare, one se lagano udalji¹e. Pijanac poðe za njima.
Odlazeæi, primetio sam mog kom¹iju kako se nervozno vrti oko pekare, oèekujuæi valjda da æe ovaj iracionalni prizor pun smrti ustupiti mesto njegovom svakodnevnom dolasku po sve¾ hleb.
Uhvaæen u zamku apsurda odlazio sam nekud, odlazio sam sve dalje. Beograd ujutru bio je sve besmisleniji. Otkud u njemu toliko nestrpljivih ljudi? Ubiti se a biti smrtan, spreèiti mog kom¹iju da kupi hleb, posvaðati prostitutke i pijanicu! Gorak hleb nam je spremio na¹ mladi pekar za to jutro. Odlazio sam s vremenom koje toga jutra kao da je prolazilo pored mene.
DRUGO SVITANJE
Vraæao sam se kuæi kasno popodne. Decembarski suton izrazito je obuhvatio park, gde je, èinilo se, bilo hladnije nego na ulici. Kraj mene su se nasmejali neki ljudi i ja sam stao. Sa istim oseæanjem, koje me je iznenada pro¾elo, slu¹ao sam otkucavanje starog sata u salonu gospoðe ©ainoviæ. Malo zatim to oseæanje zajedno sa seæanjem na je¾eve, koje sam sretao u njenom dvori¹tu, pretopilo se u misao da sam jutros, izlazeæi iz sobe oèekivao da æe se ne¹to dogoditi. Ni¹ta! Bilo je hladnije nego juèe, a neko je stenjao zbog toga ¹to ga je boleo zub. U kancelariji nisam mogao da proèitam novine, jer je nekog u blizini ti¹tao kutnjak cele noæi i celo jutro. Vrhom jezika opipao sam zube. Osvetljeni park u blizini doèaravao je livadu u Bresjaru.
Po¹to sam mnogo ¹to¹ta zaboravio, mogao sam da ¾elim topli mrak u oronuloj kuæi, smi¹ljajuæi lov na lisice i i¹èekujuæi zavijanje vukova koji su za jakih dugih zima prelazili zamrznuti Dunav i lutali okolo. Slu¹ao bih jasniji vetar no ¹to je ovaj ovde i ¹kripu golih grana, a moji stari jadni prijatelji dolazili bi uveèe sa naramkom drva u naruèju da posede sa mnom oko zapaljene peæi i popu¹e po cigaretu jeftinog duvana. Lagali bi me o svojim lopovlucima. Stara kuæa, pokrivena ¹indrom i peæ nabrekla od vatre i toplote bile su stvari u koje sam bio siguran kao u smrt. Ba¹ zato sam tih pustih dana ¾eleo da umrem u staroj kuæi, sklupèan na ponjavama, dok bi napolju jaukala stoka, nadgla¹avajuæi moj ropac, i nosila suv sneg preko polja.
Kretao sam se napred, mada sam znao da neæu sresti ni psa ni konja. Voleo sam da gledam i miri¹em lepe konje. Konji su mi retko kada obraæali pa¾nju. Uvek su bili nagnuti nad jaslama. U detinjstvu sam se ¹unjao po ¹talama i mirisao konje, slu¹ajuæi trupkanje njihovih kopita. ®eleli su na put. Tukli su me zato ¹to sam be¾ao iz kreveta da provedem noæ na ¹talskom tavanu i saèekam onaj trenutak kada konji legnu. ®eleo sam da vidim taj trenutak njihovog poni¾avajuæeg umora koji su tako bri¾no krili od ljudi. Nikada se nisam pla¹io konja i provlaèio sam im se ispod trbuha, a neka bi pla¹ljiva ¾ena vrisnula od straha, jer ja sam bio radostan, a konji bezbri¾ni. Tukli su me i zbog toga.
A psi... psi su lajali. Jedan pas, meðutim, raspadao se letos na raskr¹æu puteva. Nedaleko je bila ograda oko bagrenjara po kome se leti psi vrzmaju i tra¾e snene kutove da pobegnu od vruæine. Pas se raspadao ukraj puta. Nedaleko su se igrala deca u pra¹ini i kada je nai¹ao autobus ona su ostavila svoju pra¹inu i sivo gledala prema nama, putnicima, tra¾eæi spas za sebe i mrtvog psa kraj kojeg su se igrala. Jedno dete je trèalo i vikalo, ali niko ga od nas nije èuo, samo sam ja èuo ne¹to ¹to sam veæ bio zaboravio, èega sam se seæao kada bih èuo glas nalik glasu deteta koje je streslo sa sebe pra¹inu i trèalo za autobusom.
Autobus je trubio. Pas se raspadao. Bilo je podne. O bo¾e, i sunca je bilo, kao nikad sunce je raspadalo psa, su¹ilo njegove kosti i meso ucrvljalo. Smrad mrtvog psa bio je jaèi od deèjeg poklièa. Nisam vi¹e mogao da okrenem glavu. Osipaonica: si¹li su cigani sa smradom mrtvog psa. Svi smo se raspadali i svi smo smrdeli manje ili vi¹e kao onaj mrtav pas na putu Srbije.
Èak ni oni koji su se glasno èudili nisu mogli da ugu¹e svoj smrad niti smrad mrtvog psa u Srbiji.
Jedna ¾ena je jecala iza mene i spominjala svoga sina u vojsci.
Dvojica su se posvaðala, posle du¾eg uzajamnog æutanja sa sopstvenim crvima u stomaku.
©ofer je besomuèno trubio, mada je put pred nama bio èist i pust, a samo su slojevi pra¹ine, smrada i guste lenosti prekrivale taj put pred nama.
Vid mi je bio otrovan a malaksali letnji predeo bio je slaba uteha. Bilo je mnogo mrtvih pasa koji su se raspadali na putevima po kojima su prolazili mrtvi psi. U meni je poèelo ne¹to da jeèi.
Bilo mi je hladno.
Bilo mi je jo¹ hladnije. Zvezde su bile plave, nagove¹tavajuæi mraz. Neprestano sam ¾eleo da odem u staru kuæu. Tamo sam valjda zagrevao promrzle ruke, noge, ili sam, mo¾da, od nekog slu¹ao da postoji kuæa koja je sama i koja nestaje u mraku, u kojoj gori vatra i pucketa vatra na prastari naèin, kao kad pucketaju kosti kad ih lomi sila, dok napolju vetar gloðe gole grane. Gledao bih u oganj i u jednom trenutku bih se zapitao jesam li to ja ili prièa koju sam èuo da bih je èuvao za sebe do smrti.
Vraæao sam se u svoju sobu gde ni¹ta nije stajalo na svom mestu. Jedino je hladna samoæa i¹la ispred mene kao veran pas. Da me samo ona doèeka iza vrata. Razbacane knjige su me spreèavale da se odmorim. Budilnik sam odavno prodao da ne bih gledao njegove velike brojke i slu¹ao uzaludno dozivanje vremena. Vremena za mene nije bilo. Novac je bio u malom d¾epu, zgu¾van u satenskoj postavi, bez snage da me uputi prema neèemu s èime je bio povezan znakom jednakosti. Vremena ni za ¹ta nisam imao kada bih osetio iznenadni umor. Stegnute pesnice u d¾epovima tra¾ile su povod ali ih je paralisala misao da je svaka ratobornost izli¹na. Koja je to ideja, dok mraz nadma¹uje svaku ljudsku ¾elju za toplotom, koja zaslu¾uje kap prljave krvi? Gde je ta lopu¾a koja æe mi ne¹to reæi o toj novoj spasonosnoj ideji?
Poslednja ¹ansa: iscediti malo topline iz sopstvenog tela za svoju ko¾u i zaspati sa ¾eljom da noæ traje vrlo dugo.
Kada sam otkljuèao vrata i okrenuo prekidaè, bilo mi je lak¹e. Svetlost je ujedinila stvari, mada to nije bila ona svetlost koju sam osetio kada me je dotakla ruka. Trebalo je bar da se okrenem, ali onda sam mislio da ima vremena i da se uvek mo¾e doèekati ono ¹to se èeka.
Podigao sam s poda ¾uti koverat. Nisam ni¹ta oèekivao. Tek kada sam ga osetio pod prstima, zapitao sam se ko to ¹alje. Pre ikakve pretpostavke video sam ruku kako protura pismo ispod vrata. Dr¾ao sam pismo izmeðu palca i ka¾iprsta bez ikakve misli a zatim sam ga stavio na sto. Ukljuèio sam grejalicu. Grejao sam ruke, gledajuæi usijane spirale praznim oèima. Talasala se toplota zapljuskujuæi mi lice. ®eleo sam ¹to vi¹e te suve toplote, jer hladno je bilo oko mene, a sama kuæa, pokrivena ¹indrom, samovala je ¾e¹æe nego ja.
Setio sam se pisma kasnije, dok sam pu¹io. Nisam bio mnogo radoznao jer sam znao da nema novih stvari, nema iznenaðenja za umor. No, ako ga ne proèitam misliæu èesto na tu hartiju sa porukom i to mo¾e postati izvor besmislenih pretpostavki. Mogao bih oèekivati ne¹to odavno ¾eljno. Mogao sam da spalim pismo pre no ¹to ga proèitam.
Radoznalost je radila za svoj raèun. Ponovo sam uhvatio sebe kako se nadam i zaèudio sam se.
Napolju je bio veæ mrak a u sobi je tiho zraèila grejalica. Toplota je strujala izmeðu poda i tavanice, topeæi kristale hladnoæe. Na stolu je le¾ala fotografija ispunjena gimnazijalskom rado¹æu. Kao da ozbiljni mogu biti radosni seæajuæi se sa stidom svoje mladosti.
Izvukao sam pravougaoni komad tvrdo papira iz ¾ute koverte i proèitao: "Èestitam!" U gornjem desnom uglu bio je datum. S druge strane - ni¹ta. Sve je bilo sraèunato i to me je naljutilo. Mirisao sam pismo i seæao se ¾enske kose. Meke, kao posle ki¹e osu¹ene.
Trèati bos po lokvama posle ki¹e, dok nakon letnjeg pljuska jo¹ tiho sipi da¾d na iscepanu ko¹ulju.
Penu¹avu ¾ensku kosu mirisao sam iz pisma, a potom sam bacio pismo prema prozoru i noktima zagrebao zid. Zid je bio sav u ogrebotinama... Kao moji bosi tabani od trnja u ¹anèevima po kojima sam gazio za ki¹om.
Juèe mi je bio roðendan. Roðen u kasnom decembru! Setio sam se roðendana ujutru i u podne, strepeæi da se toga jo¹ neko ne seti. Nisam ¾eleo da slavim roðendan.
Pre nego ¹to sam i¹ta uèinio, ponovo sam zgrabio pismo i poèeo da uzvikujem:
"Èestitam! Èestitam! Èestitam!"
Onda sam se nasmejao i pocepao pismo.
I kada sam veæ u sebi oseæao potrebu da kriknem, setio sam se da treba æutati ba¹ onda kada se krik oslobaða i hrli napolje.
Æuteæi, pitao sam se mogu li jo¹ ne¹to uèiniti. Za roðene u kasnom decembru kao da vi¹e nije bilo vremena.
Tada je u susednoj sobi neko poèeo da ¹eta i mrmlja. Tako je potmulo govorio kao da se molio ili zaklinjao. To je bio moj kom¹ija èijeg se lika opet nisam seæao, mada smo se nekoliko puta sreli i dobro pogledali posle razgovora pred pekarom. Jo¹ sam o njemu dovoljno malo znao da bih mogao pretpostaviti bilo ¹ta.
Zato sam valjda i izi¹ao u hodnik. Oèekivao sam sluèajan susret kao onog jutra pred pekarom u kojoj je le¾ao pekar sa no¾em u uvreðenom srcu. Jesam li mogao da pretpostavim njegovu smrt ili bilo èiju smrt? Nisam! To je bilo nepoznato.
Nagnut kroz otvoren prozor èuo sam kako vetar vitla zgu¾vane novine po dvori¹tu. U intermecu te ¹u¹tave muzike iz podzemlja nekog stana dopirao je moleæiv ¾enski glas:
"Mi¹o! Mi¹o!"
Ko je to bio u ovom praznom, skoro nepostojeæem trenutku? No vetar je prekinuo dalje oscilacije izmedu tajne i zvuka. U sobi se vi¹e nije moglo ostati pa sam izi¹ao u hodnik. Malo pre sam do¹ao iz grada pa sam sa strahom pogledao prema ulici koja je nudila ponovno muèenje pod prvim ovogodi¹njim mrazom. Bio je suv, bez snega, za kosti.
Po¹ao sam na tavan. Koliko dana je pro¹lo od susreta sa slikarem? Ko je mogao raèunati, kad vremena nije bilo?
Bilo je stepeni¹te i tragovi izlizanih ðonova. Stepenice su bile èistije nego onog jutra, bile su sigurnije za pohod nego prvi put.
Zaustavio sam se pred vratima i po glasnoj toplini koja je navirala iz pukotina shvatio sam da su unutra ljudi. ®eleo sam dugo da stojim pre nego ¹to prinesem oko kljuèaonici kroz koju je prolazio zrak, ali vrata se naglo otvori¹e i umesto oèekivanog slikarevog lica, ugledao sam devojku. Sme¹kala se mojoj zbunjenosti u prvi mah, a zatim uèinilo mi se da mi se osmehivala kao lopovu, misleæi valjda da me je uhvatila kako oslu¹kujem tuðe razgovore i virim u tuðe ¾ivote.
Braneæi se od tih sumnji, nervozno sam rekao:
"Ne tra¾im vas!"
"Uðite!", odgovorila mi je i sklonila se da bi mi napravila prolaz.
Istog trenutka sam ugledao slikara kako ¾mirka pred novom slikom koja je bila u zvonkim rasprskavajuæim bojama. Koraèao sam pravo ka slikaru, jer sam se nadao da me je zapazio prilikom na¹eg prvog susreta i da æe me opravdati pred devojkom koja mi je otvorila vrata. Iako sam bio uz njega tako blizu da je po mom disanju mogao da oseti koliko sam uzbuðen, nije me ni pogledao.
®mirkao je pred slikom a oèi su mu bile pune suza zbog slabe svetlosti ili zbog neke njegove nove tuge za koju niko drugi nije znao. I kada bi zaplakao verovatno bi sve radoznale terao od sebe rukom od smirenja i ponovnog zamaha za cinizam. Trebalo je ne¹to reæi kao ¹to je bilo njegovo æutanje, ali za tu misao nisam mogao da pronaðem odgovarajuæu mimiku. Blenuo sam u njegovu sliku koja mi se nije dopadala kao ona na kojoj sam ugledao brdo i jezero.
Tada mi je pri¹la djevojka i uhvatila me je za ruku. Jo¹ nisam znao kako izgleda, niti da li je lepa, jer sam se uzdr¾avao da je pogledam. Trebalo je da se okrenem, a taj pokret bi mo¾da naru¹io slikarevu koncentraciju koji se jo¹ uvek nije obazirao na mene.
"Hladne su mu ruke", rekla je.
Njene su bile ne¾ne. U ovoj veèeri na tavanu dodir njenih ruku bio je pun toplote i radosti. Ja sam se radovao u sebi, pla¹eæi se da sve to slikar ne ismeje jednim potezom kièice.
"Hladne su mu ruke, Du¹ane".
"Ostavi ga", reèe slikar.
Prvi put sam èuo njegov glas. Sudeæi po glasu rekao bih da je slikar bio vrlo sna¾an a mo¾da ponekad i namerno grub.
"Lièi na promrzlo pseto. Drhti", opisivala me je devojka.
Doista, ja sam drhtao, ali ne zbog hladnoæe, mada je na tavanu bilo hladno. Drhtao sam zbog nekog nejasnog seæanja.
"Psi!", zaurla slikar. "Prestani s tim tvojim psima."
"Mo¾ete mi reæi da lièim na psa - volim pse", obratio sam se devojci.
"Èuje¹ li, Du¹ko, on voli pse!"
"Aj! Aj! Aj!", poèe slikar da mlatara rukama.
"Imate lepu ko¾u", reèe devojka milujuæi mi nadlanicu.
Zbunjen iznenadnom slikarevom srd¾bom, zapitao sam:
"Za¹to?"
Ona je poèela da se kikoæe.
"Apsolutno je ¹a¹av", rekla je ona Du¹anu keji se iznenada okrete, priðe nam i nagnu se nad na¹e ruke. Reèe:
"Ko¾a je pustinja!"
Na te njegove reèi devojka je zadrhtala i ispustila moju ruku, okreæuæi se sva slikaru.
"Nema ki¹e?", zapita ona sneveseljeno.
"Nema", odgovori slikar odluèno.
"Ne moga o tome da mislim."
"Pa nemoj da misli¹. Dodiruj ga", reèe Du¹an i pokaza na mene. "To tvoje pseto koje drhti hoæe da ga dodiruje¹."
Pristupila mi je i ponovo me uhvatila za ruku. Vi¹e nisam drhtao, ali mi je taj dodir, uèinjen po tuðoj zapovesti, doneo daleko manje radosti nego prvi.
"Vama je hladno zbog nekih neprijatnosti, mo¾da?", zapitala me je devojka.
"Veæ sam jednom stajao pred vratima u nepoznato svitanje i video ga kako plaèe, ali mu se nisam pribli¾io. Kada sam mu veèeras èuo glas, zastideo sam se, jer nisam mogao pretpostaviti da èovek sa takvim glasom mo¾e plakati. ®eleo bih, mada se kolebam, da ga zapitam za¹to je onog jutra plakao."
"Pa pitajte ga. Uostalom, on je èuo ¹ta ste rekli. Za¹to si plakao, Du¹ane?"
"Trebalo bi da vas izbacim napolje!"
"Ne ¹alim se. Ozbiljno te pitam."
"Te noæi ubio se jedan mladi pekar", ume¹ao sam se u razgovor.
"Mo¾e¹, Miro, za to tvoje zalutalo pseto da uèini¹ bilo ¹ta, ali kad bude si¹ao sa ovog tavana on æe se seæati samo gadosti. Prvo æe isprièati da si bila neoèe¹ljana."
"Zar sam neoèe¹ljana?"
"I kada bude razmislio za ¹to si bila neoèe¹ljana, pa¹æe mu na pamet misao da smo se nas dvoje na ovom tavanu pre njegovog dolaska j..... Zato je i virio. Voli¹ da viri¹ kroz kljuèaonicu, a?"
"Nemoguæe!" kriknula je Mira.
"Volim. To sam otkrio jo¹ dok sam bio dete, sasvim sluèajno. Bio sam u gostima i popodne sam lutao po velikoj kuæi. Tako sam otkrio njih na krevetu proviriv¹i kroz kljuèaonicu. Pla¹io sam se da ih ne uznemirim, pa sam ostao na mestu. Pla¹io sam se za nju jer je bila veoma zadihana. Dahtala je kao ¾ivotinja. Bio sam slatko uzbuðen."
"A-ha!", na to æe Du¹an.
"Ali nisam zbog toga do¹ao ovamo. Nisam ni znao da ste vi na tavanu sa devojkom. Pitanje: za¹to ste plakali onog jutra tra¾ilo je veèeras odgovor upornije nego drugih dana. Morao sam da se popnem na tavan i da vas vidim. Nosio sam se èesto s tim pitanjem ali sam uvek uspevao da ga odlo¾im za sledeæi dan. Verovatno æe vas zaèuditi moja pretpostavka: Vi ste tog jutra na neki naèin znali za samoubistvo mladog pekara, zar ne?"
"Ne, nisam znao. Nisam znao do ovog trenutka. Pa ja tako malo jedem hleba. U to jo¹ uvek ne verujem. ®eleo si da viri¹, eto!"
"Nikako! Vi mi verujete", okrenuo sam se Miri.
"Ne znam. Na kraju, ako vam se toliko dopada... Mada je besmisleno gledati... Bolje je uèestvovati."
"Miro, tek si ga videla. Neæe¹ valjda reæi da te uzbuðuje ova pokisla koko¹ka!"
"Moje promrzlo pseto", rekla je Mira i ponovo me je uhvatila za ruku.
"Kada bih mogao i znao, uèinio bih ne¹to da promenite o meni mi¹ljenje zauvek. Ali ja ne znam ¹to bi trebalo da uèinim sada, ovde... niti bilo gde. Ne znam!"
"Du¹ane, on bi hteo da plati..."
"Pa neka plati... Ima¹ li para?"
"Ne znam", rekao sam nasmejav¹i se.
"Lep odgovor."
Pri¹ao mi je i poèeo da mi zavlaèi ruke u d¾epove. Nije se zaustavljao dok nije istresao poslednji dinar.
"Biæu u bifeu dok ne potro¹im pare, a vi se izgubite pre nego ¹to se vratim."
Izi¹ao je. Mira je sela na divan i pozvala me. Tako smo sedeli sve dok ona nije poèela da se èudi i da me upitno posmatra.
"Nije to ono ¹to ¾elim", rekao sam joj.
"A ¹ta ¾eli¹?"
"Ogradu."
"Ogradu?!"
"Ogradu oko posrnule kuæe i psa."
Jo¹ smo malo sedeli, a zatim nas koraci na stepeni¹tu podseti¹e na slikareve reèi. Oti¹li smo u moju sobicu.
Sedeo sam u krevetu i slu¹ao sat. Potom sam sklonio zavesu da bih osetio onu drugu noæ izvan moje sobe. Nisam znao koliko je sati, ali to me nije ni mnogo interesovalo. Kada sam otvorio prozor, uzalud sam oèekivao da èujem disanje mog kom¹ije. Brzo sam zatvorio prozor pred novom hladnoæom. Otvorio sam polako vrata i ugledao slikara. Ne rekav¹i ni¹ta u¹ao je pored mene u sobu i nagnuo se nad Miru koja je lagano disala. Zatim smo se nemo pogledali sve dok on nije izi¹ao i uputio se svom tavanu.
Kada je bio skoro na vrhu stepeni¹ta, okrenuo se i klimnuo mi glavom. Ali ovaj njegov pozdrav nije me toliko obradovao kao suze koje su mu tekle niz lice. Znao sam sada za¹to je plakao u ono nepoznato svitanje i mogao sam da legnem pored usnule Mire.
Ko li æe se ovog jutra ubiti? I za¹to?