Republika me ni ove godine nije pozvala na svoj roðendan.
To, naravno, ne znaèi da me ona ne voli samo joj nisam na spisku uglednih zvanica.
Njeni gosti su strane diplomate i vojni izaslanici, okiæeni kao novogodi¹nje jelke. Na¹i joj donose na poklon puteve, ulice, fabrike, bolnice, èitava naselja ...
A, ja? ©ta bih ja mogao da joj poklonim? Staru bombonjeru, koju sam pre dve godine dobio za svoj roðendan?
©etam preko smrznutih polja oko sveèano osvetljenog Saveznog izvr¹nog veæa, gde se Republika zahvaljuje na èestitkama i odmotava poklone.
Hvala, niste trebali! Jao, ¹to je ovo divno! Ba¹ ste srce!
I ¹etajuæi, tako, raèunam koliko sam imao godina kada je roðena Republika?
©est. Roðen sam u Kraljevini, a ¾iveo pod okupacijom; sklanjao se od bombi i zalutalih metaka, jeo staru konjetinu, ¹vercovao bugarske cigarete "arda" i èekao da me Republika oslobodi.
Moram da priznam, pomalo sam saraðivao i sa okupatorom; menjao sam sa njim meku rakiju za èokolade, a po¹to sam bio plav, podseæao sam Nemce na njihovu decu.
Onda je Republika, najzad, stigla!
Bila je mlada i lepa, a doneli su je mr¹avi i opaljeni momci èija smo imena ¹aputali sa divljenjem.
I mi smo ¾eleli malo da pucamo, da ru¹imo mostove i bacamo bombe, ali provod je, izgleda, bio zavr¹en; Republika nam je namenila dosadnu ulogu mladih graditelja.
©ta je uradila? Podrezala mi je nokte, oprala u¹i i o¹i¹ala do glave (jer sam imao va¹ke), zabranila mi da se smucam po ru¹evinama i da kradem gde ¹ta stignem. Obeæala je da æe me prevaspitati. Nisam znao ¹ta to znaèi?
Onda smo jedno vreme uèili ruski, crtali Staljina, èitali "Kako je èovek postao div", gledali film "Zadatak majora Buloèkina" ...
Umesto veronauke, uèili smo da je èovek postao od majmuna i to radom. Za¹to ne od konja, kad konji mnogo vi¹e rade, to nam nije bilo jasno.
Sistem je, inaèe, bio veoma slièan: umesto anðela kuriri, umesto svetaca narodni heroji, umesto ...
Onda su neki od onih preplanulih, mr¹avih momaka i¹èezli nekuda nez traga.
Oni preostali, preplanuli i vi¹e ne tako mr¹avi momci, koji su doneli Republiku, govorili su za njih, da su im oduvek bili sumnjivi.
Od tog trenutka, stvari su poèele da se odvijaju vrtoglavom brzinom.
Povremeno, neko je i¹èezavao sa zajednièke fotografije ...
Na KnezMihailovoj ulici nalazila se poslatièarnica "Med¾ed" san svih beogradskih deèaka. Da bi dokazao lojalnost novim vlastima, Med¾ed je iznad tezge sa alvom, baklavama i kadaifom, okaèio ogromne fotografije èitavog Politbiroa. Jednoga dana, moj prijatelj koji je pomalo mucao (istina, samo kad govori), uðe u poslastièarnicu i upita vlasnika:
"Ooooprostite, gosn Meeed¾ede, zza¹to vam ovve ssslike nnisu mmalo mmmanje, a tttolumbbbe mmmalo vvveæe?"
Onda su nekuda i¾èezli oni, ¹to su oduvek sumnjali u one koji su prvi i¹èezli.
Ali moja generacija se u to vreme nije bavila politikom.
U Beogradu je tada bilo malo automobila, pa smo se spu¹tali sankama niz Branièevsku ulicu sve do Autokomande. Onaj ko je imao slièuge, sedeo je napred i upravljao. Ispod slièuga su sevale varnice. Vetar nam je zvi¾dao u u¹ima dok smo vikali iz sve snage:
Kaaaaalpi¹!
Magièna beogradska reè, ¹ifra detinjstva, brzine i odva¾nosti.
Dok su oni prvi vladali, gradili i ureðivali zemlju, neki drugi momci su tajno studirali, pa su lagano zamenili one treæe, koji su imali samo kurseve.
Onda su èetvrti morali da ka¾u za one treæe da su im uduvek bili sumnjivi.
Onda su prvi poèeli da pi¹u memoare!
Jedan je, tako, napisao da onaj drugi nije bio tamo kada su pravili Republiku i da se la¾no predstavlja, na ¹ta je ovaj odgovorio da se prvi nije dobro dr¾ao pred policijom, a treæi je primetio da obojica ne govore istinu. Peti je tvrdio da je on prvi doneo Republiku, dok je jo¹ bila beba, a njegov biv¹i drug je napisao da je to mo¾da i taèno, ali da tada nije roðena samo jedna Republika, veæ da su u pitanju bile ¹estorke, a o pokrajinama nije bilo ni govora ...
Oni vitki, mr¹avi i opaljeni momci, koji su doneli Republiku, ili su pomrli ili su se povukli u gordo æutanje, ili vi¹e ne govore jedan sa drugim.
Ne znam kako se to dogodilo, ali ispalo je da su va¾niji od njih neki drugi, èija imena nikada nismo ¹aputali sa divljenjem, dok je Republika bila dete; neki, za koje smo prvi put èuli tek kada su se doèepali mikrofona da napadnu one koji su ih napravili.
Moja Republika je veæ zrela dama. Ima èetrdeset i pet godina, ¹to za ¾enu njenih godina nisu nikakve godine.
Da li se seæa onih mr¹avih, preplanulih momaka, koji su je doneli u Beograd? Poziva li ih na roðendan?
I ja vi¹e nisam mlad, ali mi jo¹ uvek u u¹ima zvi¾di zajedno sa vetrom, onaj stari urlik "Kaaaalpi¹!" dok se spu¹tam niz Branièevsku, po kojoj se vi¹e ne sankaju deca.