EPITAF
Èitav moj raniji ¾ivot bledi pred onim ¹to se sada sa mnom dogaða. Dugo sam se kolebao dok nisam re¹io da ostavim ovaj zapis o sopstvenoj propasti, o paklu koji me sve dublje uvlaèi u sebe. ©to upornije poku¹avam da sve sagledam u pravoj svetlosti, splet dogaðaja postaje zamr¹eniji, neizvesnost veæa, strava potpunija. Kraj moga Uzglavlja ravnomerno otkucava èasovnik; svaki otkucaj mehanièkom jednolièno¹æu pomera u gotovo neprimetnom hodu dve velike skazaljke kao dve velike ruke; u odreðenom trenutku nastupiæe trenutak moga konaènog pada. Uveren sam da æe mi biti lak¹e ako sve isprièam; tako æu onome ¹to se zbiva oduzeti bar deo tajanstvenosti i neverovatnosti. Ne mogu a da ne zadrhtim pri samoj pomisli na ono ¹to me svakog trena oèekuje.
Sve je poèelo jednog prodveèerja kada sam posle napornog rada iza¹ao u ¹etnju. Vazduh je bio suv, ti¹ina potpuna. Bilo je tamno i èudio sam se za¹to se svetla veæ ne pale; okrenuh se i po¾eleh da se vratim kuæi, tada videh da sam zalutao. Po¹ao sam br¾e, ali me je obuzeo jak oseæaj da idem u prazno i da se ne vraæam, veæ naprotiv odlazim sve dalje. Kao za inat ne be¹e nijednog prolaznika; hodao sam ivicom bezdanog kotla i mada sam poku¹avao da se orijenti¹em èinilo mi se da je svaki poku¹aj ove vrste bezuspe¹an; ja sam zalazio sve dublje i dublje u neprozirnu tminu.
U ovoj neoèekivanoj situaciji obuze¹e me prvo panika i strah; ali dogaðaj je bio toliko èudesan da sam odmah zatim poverovao da sanjam. Ubrzo mi je, meðutim, postalo jasno da sam zaista zalutao. Bio sam potpuno svestan svakog svog pokreta. Mogao sam trezveno da razmi¹ljam i gospodarim svim postupcima, ukoliko se uop¹te ne¹to pametno i korisno moglo u ovom potpunom mraku uèiniti. Iako oko sebe nisam ugledao nijedan predmet imao sam savr¹eno oseæanje prostora.
Iznenada, sasvim neoèekivano, u beznade¾nom tumaranju, kada mi je veæ dolazilo na pamet da vièem ne bi li me ko èuo, naðoh se pred samim ulazom jedne zgrade koja je izronila iz najdublje tame. Gusti pramenovi magle raspr¹ili su se, i prema zvezdanom noænom nebu pru¾i¹e se visoka krila zgrade. Prozori su bili mraèni i neosvetljeni, a èitava zgrada i zid oko nje behu opasani èudnim puzavicama sa ¹irokim debelim listovima krupnim kao ljudske ¹ake. Zastao sam opèinjen ovom neoèekivanom slikom kao ¹to zastaje ¾rtva koja oseti da je uhvaæena u klopku. Bio sam uzbuðen, stajao sam pred kuæom kao pred zabranjenim ulazom u opasno podzemlje, kao pred tajnom sopstvene svesti, pred opasno¹æu da sledeæim uèinjenim pokretom uni¹tim samoga sebe.
Sumnje nije moglo biti: ovu kuæu i ovu kamenu ogradu video sam negde pre ovoga. Nije trebalo da mnogo razmi¹ljam gde i kada. Njena slika ¾ivela je na samome dnu moje svesti kao tajna ¹krinja u kojoj èami nekakav demonski duh; ¾ivela je kao sasvim bleda slika koja nije u meni izazivala èak ni neku odreðenu strepnju.
Ali, sada je ovo bio stvarni dogaðaj. Slika je postojala u spolja¹njem svetu. Kuæa sa neosvetljenim prostorijama, sa spu¹tenim kapcima na prozorima zagledana u samu sebe, uèini mi se da je opasna zamka u koju se hvata moja budna svest. Pribli¾ih se jo¹ nekoliko koraèaja i svaki od tih mojih pokreta uvlaèio me je dublje u opasan predeo u kojem su um i razum nemoæni i slabi za¹titnici. U svesti ponovo obnavljam sliku te noæi i oseæanja koja su me pro¾imala. Hodao sam kroz prostor koji je postojao izvan mene, a istovremeno na neobja¹njiv naèin postajalo mi je jasno da prodirem sve ni¾e ispod granice svoje svesti.
Ono ¹to je iznenada unelo haos u moja trezvena razmi¹ljanja bilo je ba¹ to neverovatno saznanje da se slika moje podsvesti projektovala u spolja¹nji svet i da sam ja upravo prolazio kroz takvu izvrnutu i paradoksalnu sliku. Besmisleno je tako ne¹to poverovati; to bi znaèilo da je moja skrivena misao postala jaèa od èitave svesne usmerenosti moga organizma, da sam ¾rtva i igraèka sopstvenih potisnutih sila; ali, ja sam imao to oseæanje koje je granièilo sa bezumljem; sva moja spolja¹nja èula uverila su me da ova kuæa i ograda oko nje postoje kao i sve druge stvari u svakodnevnom i stvarnom ¾ivotu. Tako sam se na¹ao u ¾i¾i jednog istinitog dogaðaja, inaèe sasvim fantastiènog i za uobièajen razum neprihvatljivog. Ovo nije bio san, to je bila java, mada se èinilo da ta kuæa izvire pravo iz sna.
Ne¹to me gonilo da kroz kapiju uðem u kuæu. Izgledalo je, na prvi pogled, da je kuæa pusta. Meðutim, nisam mogao da se oslobodim utiska da me neko skriven iza ovih prozora posmatra i da je taj ludaèki pogled u stvari ono sto me je i dovelo ovamo. Taj nevidljivi èudak stajao je u nekoj od tih zamraèenih prostorija i sugestivnom snagom primamio me do same ograde.
Obuze me jeza kada poku¹ah sebi da predstavim kako to biæe izgleda. Crno kao i ova noæ, kroz spu¹tene kapke zuri u svoju ¾rtvu koju je privuklo upornim fiksiranjem. Stojeæi kao senka pred ovim zidinama ¹to su preda mnom iznikle iz mraka bivao sam sve uvereniji da sam iza¹av¹i iz svoje kuæe krenuo kroz mraènu jesenju noæ nekim tajnim izokrenutim putem ka svojoj propasti, jer èovek je svoj jedini pravi neprijatelj, a jedina prava smrt je ona koju sebi zadaje sopstvenom rukom.
Okrenuo sam se na suprotnu stranu od ove kuæe za koju bih najvi¹e ¾eleo da je samo priviðenje. Krenuo sam na drugu stranu beskrajnog prostora; ni sam ne znam da li sam silazio ili se penjao; bio sam jedino svestan da se vraæam. Docnije da bih se smirio, poèeh sebe da uveravam da sam svakim korakom sve dalje od one aveti koja me vreba iz velike kuæe, da mi vi¹e ne preti nikakva opasnost. ®eleo bih da je bilo tako, ali sam znao da nije tako.
Od te noæi zapravo poèinje stra¹na prièa koja jo¹ ni do danas nema svog pravog kraja. Nastupali su izvesni trenuci kada me je obuzimala obamrlost; u svesti mi se javljao samo jedan svetli krug u èijem je sredi¹tu bila slika zamraèenih prozora koji su pod zvezdanom svetlo¹æu sijali kao velika ogledala. Svakoga dana u odreðeno vreme javljala se ova moja bolest, samo ¹to je krug postajao ¹iri i veæi, a slika, u ovom sluèaju obièna iluzija, o¹trija i upeèatljivija. Gde je trebalo tra¾iti pravi uzrok ovim napadima vrtoglavice i opèinjenosti? Nikada do tada nije mi se ni¹ta slièno dogaðalo. Moje biæe je naglo bilo uzdrmano te¹kim i muklim udarcima koji su izvirali iz najveæih dubina organizma. Da bih se oslobodio opsesije, zatvarao sam oèi i smirivao se koliko je to bilo moguæe u ovom stanju. Poku¹avao sam da se zagledam u samoga sebe, da u ponoru svoga razumnog biæa sagledam pravi zaèetak svih neobiènih slika koje su u izvesnim momentima postajale o¹tre i jasne kao sama stvarnost.
Moja nada da æu na ovaj naèin iskoreniti svoju bolest i osloboditi se svih slabosti bila je neostvarljiva; ni¹ta, ni¹ta nisam video sem potpune tame koju presecaju povremeni krugovi svetla ¹to se gube kao zvezde u beskrajnoj dubini. Ali i to je bilo u¾asno saznanje da sam i sam ponor bez dna, da moje oèi i moj razum nisu u moguænosti da prodru u taj prokleti pakao. A dok postoji i najskriveniji deo moga biæa kojim nisam u stanju da gospodarim u potpunosti, dok postoji i najbezazleniji pokret koji izmièe mojim zapovestima i kontroli, ja sam prepu¹ten svim strahotama i svim ru¹ilaèkim energijama, mogu oèekivati da me prva zla sila dohvati i raznese.
I sama pomisao da bi se moglo dogoditi da se ponovo naðem pred onom kuæom sasvim me je onespokojavala. Prestao sam da izlazim; èovek zaèas zaluta, posle nema vremena za kajanje. Nikada nisam osetio ¾elju da jo¹ jednom osmotrim utvarnu zgradu. Kunem se da nisam i svako mi mora verovati da je tako; pa ipak ja sam oti¹ao tamo, oti¹ao sam protiv svoje volje. To se dogodilo tako nerazja¹njivo da i u trenutku dok ovo prièam ostajem zapanjen. Nisam ¾eleo da idem, ali jednoga popodneva moje noge se same pokrenu¹e. Uhvatio sam se za naslon stolice, meðutim svaki predmet koga sam se prihvatio predstavljao je slab oslonac u ovoj suludoj borbi. ©to je moja svest upornije zahtevala da se nikud iz ove sobe ne pomerim, to je unutra¹nja sila u meni postajala jaèa, jedno moje drugo biæe posezalo je za prostorom i slobodom. Pokret se izmicao mome razumu. Vikao sam, ubeðivao sebe da je ludo, manijaèki opasno bilo kuda krenuti, ali taj moæni pokretaè u meni nezavisno od svakog svesnog uticaja upravljao je èitavo telo u nepoznatom pravcu.
"Èuvaj se Benjamine!" govorio sam glasno i usplahireno sam sebi. Pade mi na pamet da bi bilo dobro da se zakljuèam u stanu i kljuæ bacim negde napolje; no ni to nije znaèilo da æu savladati svoju duboku te¾nju; kroz zid, kroz prozor, kroz svaku prepreku probilo bi se moje unutra¹nje biæe. Ovaj probuðeni i tajni deo biæa pru¾ao je svoja skrivena èula na sve strane kao velike pipke.
Moj poku¹aj otpora pretvarao se u histeriju; besneo sam, vikao, preklinjao. A opet, hodao sam, sve br¾e, sve sigurnije, sve strasnije, voðen nagonom. Video sam sve oko sebe razgovetno i jasno. Hodao sam samom ivicom visokog zida stavljajuæi nogu pred nogu, klatio se izmeðu neba i zemlje, izla¾uæi sebe opasnosti da se sru¹im i nastradam.
Tada sam ugledao one oèi. Izbuljene, radoznale i nemirne oèi. Moje oèi. Zurile su u mene kroz velike prozore. Nikada ne bih prepoznao ni jedan deo svoga tela, ali oèi uvek. One su me posmatrale pa¾ljivo, ispitivaèki, one su bile spolja. Tada sam osetio da je dubina u koju sam utonuo stra¹na i da je moj razum zauvek potisnut snagom koja je jaèa od njegove.
Ni u èemu vi¹e ne mogu da naðem neki sistem, red, logiku. Poku¹ao sam da skoèim sa vrha zgrade. Odbacio sam se, padao, padao i kada sam pomislio da sam mrtav ponovo sam stajao na nogama, a oèi su me podrugljivo posmatrale sa strane. Poku¹ao sam da be¾im, mlatio sam i rukama i nogama, pokretao sve mi¹iæe u ritmu pokreta, ali nisam uspeo da se maknem s mesta. Bio sam paralisan. Sam sam sebe uni¹tavao i pro¾dirao; nije u tome bilo moje volje, a jo¹ manje moje ¾elje. Gledao sam sebe svojim oèima, tim velikim ¾ivotinjama koje su igrale u mraku kao dva razjapljena plamena.
To je sve. Vratio sam se u svoju sobu. Sve snage napre¾em da za¹titim sebe u ovoj samoubilaèkoj borbi. Ali, moja ruka je veæ podignuta, seèivo se veæ blista u zraku; u trenutku kada najvi¹e budem ¾eleo da ¾ivim, "ono" æe izdati sudbonosnu naredbu, zadaæu sebi poslednji, smrtonosni udarac, ruka æe mi zariti no¾ u leða.
Inaèe, veæ gubim razum. Ja visim u prostoru. Ne mogu da ga izmerim ni sa jedne strane. S obe je beskrajan, i na jednu i na drugu stranu se pada dugo bez nade da æe se ikada dosegnuti do dna.