Nezgoda

Sve do sedam i dvadeset Kaja se pona¹ala nehajno i komotno kao da neæe ni krenuti u "Pergament". Natenane je ustala, umivala se du¾e nego ikad, bez ¾urbe ispila èaj od tre¹njevih peteljaka, i na putu do burekd¾inice u nekoliko mahova zastajala da gleda kako u¾areni ("ganc-novi", ¹to neko reèe) buldo¾eri nadmeno i samosvesno razgræu sneg. Mimo obièaja, mrljavila je i sa nevelikom kri¹kom bureka s mlevenim mesom, a kad je, jo¹ ¾vaèuæi, razgrebala noktom ledenu ¹aru na izlogu, i kroz uzani prorez konsultovala èasovnik na Trgu, umalo da nije viknula od zaprepa¹æenja.

Te istrèa na ulicu. Studen je o¾e¾e po oèima i usnama. Jednim srpastim krajièkom svesti uviðala je da je sve to igra. Dodu¹e, ni njoj samoj ne skroz razumljiva, ali bar ne ostade u sumnji da su podjednako la¾ne i domaloèa¹nja njena le¾ernost, i ta iznenadna, preuzrujana ¾urba. Ona se pridru¾i redu za trolejbus, i, sa rukama u d¾epovima (stare rukavice veæ su se raspadale, a nove je jo¹ uvek plela), poèe da se preme¹ta s noge na nogu.

Pet-¹est vozila proðe a da se i ne zaustavi. Iz jednog je virio karirani pe¹ neèijeg kaputa uhvaæen bezubim ustima automatskih vrata, a iz drugog se na èekaoce sebeznalo isceri riða spljo¹tena glava tapkaro¹a kojega je Kaja viðala gde "ordinira" pred "Kozarom". Zakasniæu, pomisli ona, ali ne oseti ni¹ta ¹to bi slièilo na istinski strah. Njom u stvari stade da struji, u isprekidanom kolu, drhturava slutnja vezana za i¹èekivanje neèeg neodreðenog, neèeg ¹to bi objektivno mo¾da i bilo neugodno, ali ¹to bi za nju lièno imalo sasvim suprotno znaèenje i dejstvo. Kazniæe me, reèe u sebi. Ili æe me samo ispreskakati. Za ¹efa Slu¾be iseèaka, koji je va¾io kao notorni ne¾enja, zuckalo se da je sasma neotporan kad su u pitanju ¾ene (a njegovo odeljenje, za razliku od svih ostalih u "Pergamentu", bilo je sastavljano iskljuèivo od pripadnika ne¾nijeg spola, te je u ¹ali pominjano kao Slu¾ba Amazonki s makazama), i Kaja se zaista ne mogade da seti nijednog sluèaja gde je ovaj pribegao kakvoj drastiènoj meri zbog prekr¹aja radne discipline. Tako je, ispreskakaæe me. Pred svima. Ali, i to je vi¹e nego ¹to sam u stanju da progutam.

Naposletku, èitavih desetak minuta posle poèetka smene u njenom preduzeæu, ona se pope u trolejbus koji je, nekim èudom, nai¹ao gotovo poluprazan, i, usled trzaja kad krete sa stanice, zanese se i zamalo ne pade na leða. Pa se pridr¾a za jednu od stativa na pragu izmeðu platforme i prostorije sa sedi¹tima. - Majèice - prenerazi se Kaja. Samo ¹to joj se prsti ne prilepi¹e za studeni metal. - ©ta je - podbode je kondukter - ne dopada vam se? - Devojka zavrte glavom. - ©to niste èekali drugi? - zapita on, i povesmo pare iz njegovih usta nakri mu podrugljivu minu. - Onaj sa polivinilom?

Izbrusiæe me, konaèno poverova Kaja, silazeæi na Terazijama sa trolejbusa. Kao u nemilostivo beloj elipsi pozori¹ne svetlosti, ona vide svoju skobaljastu priliku, olju¹teni nos, nabubrelu gu¹u, i bezbojnu, ispo¹æenu kosu ("Dika plava, bljutava ko trava", zaèikavali su je, koliko li je veæ otada pro¹lo, u Obrenovcu), pa joj doðe da izglasa zarida. Kad bih izgledala bar malo, malo drugaèije, pomisli ona, verujem da bi me po¹tedeo. Ovako, nema nikakvog izgleda. Na pasja kola æe me izgrditi.

U pone¹to izafektiranom nastojanju da sklopi primirje s tom neizbje¾no¹æu, Kaja minu pored radnje sa sportskim priborom, pored bioskopa, poslastièarnice, knji¾are i apoteke, i sa zadovoljstvom pomisli da je juèe naèinila dobar pazar kupiv¹i suknene cipele sa ðonom od izbrazdane gume koja se ne kli¾e. Jeste da u njima deluje trapavije no inaèe, ali na cièi kao ¹to je ova, kome je do doterivanja. Iz prodavnice radio-aparata zavodljivo joj se osmehnu præeusnat, holivudski ¹armantan momak, i Kaja mu, nesvesno, odvrati sme¹kom punim podavanja. Ali se izraz na njenom licu, poput ¹are u prodrmusanom kaleidoskopu, veæ pri sledeæem koraku rasturi i izoblièi u oporu grimasu. Oh, kako sam naivno nasela, prekore se ojaðeno, sti¾uæi u kapiju preduzeæa. Neki ljudi su upravo ulazili u lift, i zatvarali za sobom vrata. Ona polete k njima dignutih ruku. - Stanite - zavapi. - Jo¹ jedno mesto se mora naæi.

Ko je taj ko bi mene istinski po¾eleo, pomisli ona, tupo motreæi kako na mleènom ekranu promiæu tamne, po ivicama zamuæene, pruge spratova. Mene, ovakvu drljavu i kukavnu? Momak u pitanju bio je, naravno, obièna kartonska reklama, dodu¹e, u prirodnom rastu i sve¾e izbrijana, i u odnegovanim prstima dr¾ala je pravu gramofonsku ploèu. Moram li ba¹ svaki put da ispadnem budala, zapita se Kaja, prizivajuæi sa setom neodoljivi sintetièki osmeh, koji je podjednako pripadao svim prolaznicima. Meðutim, lift se zaustavi, i nju zaokupi¹e druge brige.

Sad, ¹ta mi bude, odluèi ona. Ali kad priti¹te kvaku, i zakoraèi u Slu¾bu iseèaka, iza u¹iju joj zakrcka kao prosuta saèma. Ona dovoljno glasno pozdravi, ali ne èu da joj je iko odgovorio. ©ef je sedeo za pisaæim stolom, neve¹to kljucajuæi po dirkama ma¹ine za raèunanje (one iste, zbog koje je, pro¹le nedelje, do¹ao u zavadu sa Raèunovodstvom), a ¾ene su, kao i obièno, sekle novine i rðogrizale. Kaja sle¾e ramenima, bez reèi skide kaput i odmota ¹al s glave, pa se posle kratke nedoumice da li da prekine ¹efa i objasni kako je do¹lo do zaka¹njenja, ipak uputi svom mestu. Tamo ju je veæ èekao posao, i ona odmah stade da nalepljuje iseèke na zelene etikete s natpisom "Pergament - Slu¾ba iseèaka". (Celokupan njen rad i sastojao se u tome da ono ¹to njene koleginice u toku smene naseku, u istom vremenu snabde nalepnicama s odgovarajuæim datumom i nazivom lista, i ona je tu du¾nost obavljala savesno, spretno i relativno brzo). Obrazi su joj jo¹ brideli od hladnoæe, a zbunjenost je nije napu¹tala: oèekivala je grdnju, a nju, evo, takoreæi nisu ni primetili. Dobro je, pomisli ona bez stvarnog zadovoljstva. Ispalo je ne mo¾e biti bolje.

- U pliæak, ka¾e¹? - iskreno se iznenadi Irma.

Kaja je pogleda ispod oka. Ovo se nastavlja, reèe u sebi, i poverova da za svoje spasenje mo¾da treba da zablagodari upravo razgovoru koji je prekinula.

- Tako je - reèe Dubravka. - S krova od kupatila bacio se naglavaèke u pliæak. Mo¾e¹ misliti kako se svr¹ilo. Prebio je kièmu.

- A ¹to je morao da skaèe lastu? - zapita Nada.

- Jer je to najotmeniji skok - objasni Dubravka. - Naposletku, to je od njega tra¾io i fotoreporter.

- Kakav fotoreporter? - prenu se Irma.

- Kako kakav? - brecnu se Dubravka. - Pa, taj ¹to ga je snimao za turistièki prospekt.

Malo je èudno da mi ¹ef nije zamerio, pomisli Kaja, èereèeæi ekserom zapu¹aæ u novoj boci s lepkom, koji se, èist i prozraèan, ¾uteo kao lipov med. Da je bar zapitao "Gde si dosad?" ili "Misli¹ li ti i dalje ovako?". Apsolutno ni¹ta. A ne mogu da verujem da nije primetio kad sam u¹la. No to njeno nejako ¾aljenje stade najednom da obrasta sve ¾ilavijim ljubopitstvom za udes o kome se tog èasa u Slu¾bi govorilo. Mada nije znala da li je posredi neko ovda¹nji i sada¹nji, ili je Dubravka prosto preprièavala ne¹to ¹to se bogzna kome i bogzna kad dogodilo (jer ona je umela da i najbezazleniju dogodov¹tinu dramatizuje i pribli¾i trenutku njenog ponovnog o¾ivljavanja), èitava stvar ju je ozbiljno dra¹kala.

- Taaaako ¹ta - reèe Irma. - A koliko mu je bilo godina?

- Dvadeset i èetiri - izgovori Dubravka sa¾alno.

Dve godine mlaði od mene, sraèuna Kaja.

- A je li mu i¹la krv na usta? - zapita Mrvica.

- Nije - reèe Dubravka. - Za¹to misli¹ da je trebalo da mu poðe krv na usta?

- Onako - pocrvene Mrvica.

Znaèi, neko ovda¹nji, uzbuðeno zakljuèi Kaja. Jer to su veæ pojedinosti koje su dostupne jedino oèevicima. Do nesreæe je moralo doæi letos, na Paliæu, gde je Dubravka provela godi¹nji odmor. Jezero je, ka¾u, do ispod pupka. Ali, otkud da to nikad ranije nije pominjala? Ona je bar prodrta vreæa, i da se uzdr¾i od tako neèeg isto je ¹to i da dragovoljno odustane od blistavog provoda. Kaju spopade nesnosna ¾elja da utvrdi ko je postradali. Ipak, ni na kraj joj pameti nije padalo da zapita. Ona se nikad nije me¹ala u razgovore svojih koleginica, slu¹ala je samo i æutala, a neko je jednom kazao: - Mora da se naklopala gumiarabike.

- Je li vikao? - raspitivala se dalje Mrvica. Ona je bila vapijuæe neiskusna, i, prema Kajinom raèunu, jo¹ nije videla èoveka u hropcu.

- Vikao? - ponovi Dubravka s visine. - Urlikao je, zlatna moja. Èetiri vratna pr¹ljena bila su mu potpuno smrskana. To su jezivi bolovi, mo¾e¹ biti sigurna. Morali su da mu ubrizgavaju morfijum da ga smire. Dodaj mi one makaze, Saveta.

- To æe iæi pote¾e - reèe Saveta, koja je bila u drugom stanju. - Irma, dr¾i ih, molim te. Pa joj ti dobaci.

I to mi je neka majka, pobuni se u sebi Kaja. Ona bi mirne du¹e pustila da se trudnica iste¾e preko stola. Pfuj! Kaja se popla¹i da æe zaplakati, jer joj kroz glavu prostreli da je i sama veæ poodavno ¾rtva jedne drugaèije nepa¾nje, koliko posredne, toliko i nehotiène, èija je omèa neugodnije zatezala od svega ¹to se dalo zamisliti. Zbog toga ¹to je vazda æutala, s njom gotovo niko nije saobraæao, i, mada nije bilo razloga da je ne vole, jer je marljivost i brzinu svakodnevno dokazivala, te su joj u pro¹lom novembru i platu poveæali, ona je stalno, èas jaèe, a èas slabije, oseæala da je ne primeæuju, da je prosto podrazumevaju, raèunajuæi s njom non¹alantno i nasigurno, kao sa bilo kojim od numerisanih sefova za sakupljanje iseèaka.

Da se ¹to èestitije otme isku¹enju suza, ona poèe da misli o Postradalom, izostavljajuæi s uspehom, jedini strahotni dogaðaj za koji je predstava o tom mladom èoveku bila na izgled neraskidivo vezana. Vide ga nasmejanog i raspolo¾enog, veoma nalik na onog momka iz prodavnice radio-aparata, gde oko nje obleæe, udvarajuæi joj se i te¹eæi je: - To gu¹a? Oprostiæete, ali onda vi pojma nemate ¹ta je gu¹a. To je najprirodnije ispupèenje, Kajice, koje vam, uostalom, sasvim lepo stoji.- Ona se dodirnu prstima po vratu, i zaista joj se uèini da je njena zabrinutost bila neosnovana. Onda joj pogled pade na razdrobljeni zapu¹aè, koji je maloèas jedva bila izvukla pomoæu savijenog eksera. - Vi se muèite bez ikakve potrebe - reèe Postradali. - Dopustite da vam poka¾em kako se to radi.- On sastavi mrvice pluta i zapu¹aè kakav je pre toga bio, utisnu ga u grliæ boce s lepkom, pa zatim izvadi prekrasan poniklovani perorez, spiralnom spravicom, uz mek, prigu¹en prasak, oslobodi bocu zapu¹aèa; nataknutog na gvozdeni ¹iljak, prikazivao ga je sad, likujuæi, celoj Slu¾bi iseèaka, i Kaja poèe da se nadima od ponosa. Èak i ¹ef di¾e glavu od ma¹ine za raèunanja, blagonaklono se nasme¹i, pa i ustade. Èestitaæe mu, s ushiæenjem pomisli Kaja.

- Slu¹ajte, kæeri moje - reèe ¹ef. - Ja sad izlazim. Ako me neko tra¾i, recite da sam u Akademiji nauka. Treba da zakljuèim neke pretplate.

Kaja se razoèara.

- Ni¹ta se vi ne sekirajte, dru¾e Frndiæu - reèe Dubravka. A kad ¹ef navuèe kaput, zaveza pod bradom pertle sa krznenih u¹iju svoje zimske kape, i iziðe u hodnik, ona dodade sni¾enim glasom: - Kakva Akademija! Oti¹ao je taj u Mali Ma¾estik. Na kleku i girice. -

Ko zna ima li u tome istine, posumnja Kaja. Kao ¹to je te¹ko dokazati i druge stvari koje je Dubravka pripisivala ¹efu. Da èupa obrve, i da ne izostaje ni sa jedne utakmice u ¾enskoj ko¹arci, na primer. Ona je znala da drug Frndiæ nije ba¹ noka cveæka, ali joj je isto tako smetalo kad bi èula kako ga Dubravka, zajedno s jo¹ nekima, na sva usta otrcava. Pa ipak, zbog jedne osobine veoma je uva¾avala Dubravku. Za razliku od ostalih Amazonki s makazama, èije su se sve prièe svodile na izno¹enje uzbudljivih èinjenica - da je taj i taj dobio na tomboli Saveza gluvih emajliranu grejalicu, da je nekome pronaðena belanèevina u mokraæi, ili da neko ima zeta koji je u stanju da svakog ¾ivog stvora ubaci na magnetofonski teèaj francuskog jezika. Dubravka je kazivala zaokru¾ene istorije, nasiæene ukusom ¾ivota i smrti, prave pravcate drame od kojih su mnoge poticale iz njene kuæe, de¹avale se njoj ili njenima. Kaja se ne bi nimalo zaèudila kad bi se ispostavilo da je i sam Postradali niko drugi do glavom Dubravkin sestriæ.

Bila je Kaja upuæena i u neke povesti koje ¾ena u "Pergamentu" nisu imale, niti æe ikad imati sreæu da saznaju, jer ih je èula od Dubravke u vreme kad je ova jo¹ stanovala na Kaleniæevom Gumnu, odakle su zajedno svako jutro odlazile na posao, i jer Dubravka nije obièavala da istu stvar dvaput prièa. Ona se seti tog èudnog drugovanja, u kome je njena koleginica bila aktivni, a ona pasivni partner, Dubravka govornik, a ona slu¹alac, i to toliko podreðen i bezlièan, da je Dubravka, govoreæi, morala imati oseæanje kao da se obraæa èitavom ta¹majdanskom stadionu. Treba li mo¾da tome zahvaliti ¹to joj godinu dana u drugim odeljenjima preduzeæa ni ime nisu znali? ©to su je meðu sobom, pominjali u negativnom obliku. "Ona ¹to nije Dubravka"?

- Ali, ni mi nismo lude - reèe Dubravka, namigujuæi. - Mrvice, uskaèi u kaput. Meni èetrdeset dinara bureka. Sa sirom. Jesi ukopèala? Hajde, prijavljujte se, gladni.

Nastade silna graja. ®ene stado¹e da vade sitninu, i da ispisuju imena i dvocifarske iznose na cedulju, koju zatim utrapi¹e najmlaðem èlanu kolektiva. Kaja se takoðe zapisa. Uop¹te nije bila gladna, ali potajno odluèi da od danas pa dokle god bude trebalo, dvostruko doruèkuje; ako se zaobli, delovaæe ¾enstvenije, to je vi¹e nego sigurno, a i zaèetak gu¹e æe se u tom sluèaju manje primeæivati. Samo, za¹to stalno ¹alju Mrvicu, zapita se ljubomorno. Zar ne bih i ja bila u stanju da kojiput skoknem do "Zdravljaka" i donesem tih nekoliko pi¹ljivih paketiæa?

Uostalom, nije va¾no. Njoj ponovo doðe u glavu Dubravka, i ona se gotovo zagrcnu od zavisti. Èak i kad bih imala naviku da prièam, reèe u sebi Kaja, ¹ta je to èime bih druge mogla da zabavim? Meni i mom ocu ni¹ta se ne de¹ava. Ni on, ni ja, izgleda, ne zavreðujemo da se na nas vi¹e od dve reèenice utro¹i. Koga bi ¾ivog moglo zagolicati to ¹to je moja majka, ubrzo posle poroðaja sa mnom, umrla od zapleta creva, ili ¹to moj otac ume (jedino to, uostalom) da opravlja bilijarske takove? Mo¾da bi mogla da iznese na videlo kojekakve detalje o ocu, ali u njima nema nièeg istinski tragiènog. U tome, na primer, da zaspi usred razgovora, svejedno da li je pre ili posle podne, i da li je tema zanimljiva ili ne. Hronièna pospanost, posledica, po svoj prilici, zapaljenja mozga koje je jo¹ kao mladiæ, ne znajuæi, izdr¾ao na nogama, dovodila ga je svaki èas u nepriliku, i ona ga zamisli u veæ klasiènoj pozi naivne odbrane od moguæne optu¾be ili poruge: sa novinama dovoljno ra¹irenim da mu zaklone lice; taj njegov dreme¾ bio je veoma tanak, i èim bi mu do u¹iju dopro kakav sumnjiv ¹um, ili uobièajena reè aluzije, on bi se trgao, protresao novinama da poka¾e kako je budan, i, zazvi¾dav¹i, ne¹to u prigu¹enom stakatu, nastavljao da "èita". Kaja se gorko nasme¹i. Ne, taj ve¹ neæemo prostirati.

Ali mi ga je i ¾ao, pomisli ona. Mada me gotovo nièim nije zadu¾io. ®ao mi ga je ¹to je la¾ljivo razmetljiv (onomad je pred nekim tvrdio kako je ni manje ni vi¹e nego dva puta proèitao enciklopediju "Sveznanje"), ¹to nema svoje liènosti (kao ni ja, uostalom), i ¹to svakome aminuje. Ona se bezmalo zastide pri pomisli u èemu njen otac nalazi najvi¹e du¹ovno zadovoljstvo. On je, naime, smatrao da je propao dan ako se nije rukovao s nekim od ljudi koje ceni, po pravilu onih sa lekarskim ili in¾enjerskim titulama. Ne sedeo ili razgovarao s njima (jer oni, kao ni njegova kæi, nisu nalazili za moguæno da s njim razmene bilo kakvu misao), nego ba¹ rukovao. Tako bi i kazao Kaji: "Sine, danas sam se u dva maha rukovao s in¾enjerom Lovriæem" ili "Jutros u jedanaest stegao mi je ruku doktor Aæimoviæ". Grozno! Kaja se strese na moguænost da Amazonke s makazama saznaju i¹ta o njenom roditelju.

- Tog Protiæa - reèe Nada - moj mu¾ je upoznao u skloni¹tu za vreme bombardovanja.

- Kog Protiæa? - zapita Irma.

- Pa, tog s iseèka - ubaci se Dubravka. - Kritièara. ©to pi¹e o problemu domaæe pripovetke.

- Taaaako - reèe Irma.

Kaja pogleda iseèke koje je tog èasa nalepljivala na zelene etikete. O ovome govore, zakljuèi ona, proèitav¹i pomenuto ime u dnu teksta. Ali istog èasa upade u kljuse jedne davna¹nje uspomene, i neko vreme ne i¹èupa se iz nje. Da, to je zaista tragedija sa poèetkom i krajem. Mogla bih im opisati, reèe u sebi, kako je izgubio ¾ivot tatin polubrat. Zacelo bi ih zgranulo i potreslo. (Desilo se to strika Stanku pred sam rat, na odslu¾enju vojnog roka u Sarajevu. Dobio je, kao i obièno, nedeljni popodnevni izlaz, dobro se oprao i kico¹ki izbrijao, uglaèao koliko god je mogao cokule, utegao koporan, i krenuo u èar¹iju. Najpre se ljudski zasladio kadaifom i sud¾ukom sa æetenalvom, a onda oti¹ao na glavno mesto vojnièke zabave, pod vrte¹ku. Gledao je valjda èitavih pola sata one ¹to su se vozili, i, u magnovenju, po¹to se bio suvi¹e pribli¾io leteæim stolicama, neèija cokula ga je pogodila taèno u slepooèicu, i na licu mesta usmrtila). To je ne¹to, reèe u sebi Kaja. Ne zaostaje ni milimetar iza onoga ¹to je malopre isprièala Dubravka. Ali se napreèac rashladi. U tom sluèaju, pomisli ona, valjalo bi stegnuti petlju pa reæi i kako je do svega toga do¹lo. Reæi da je tatin polubrat oblaporno i bestidno zavirivao pod suknje devojkama na ringi¹pilu. Ne, ja to posigurno ne mogu!

- Proèitala sam - reèe Saveta. - Istina, prilièan sam dunster za te stvari, ali mi se èlanak sviða.

Strika Stankova smrt, nastavi u sebi Kaja, sramna je i nikakva prema naèinu na koji je zavr¹io taj Dubravkin. Leteo je ko galeb kroz vazduh, svet je bio pod njim dok nije ni slutio ¹ta ga na dnu tog juna¹tva èeka. Tatin polubrat je, meðutim, skonèao kukavièki, gledajuæi svet odozdo. Obe nesreæe su, naravno, stra¹ne, ali zar sam ja kriva ¹to se ni onim ¹to je stra¹no u na¹oj porodici ne mogu da podièim! Èinilo joj se da to i ne vodi unutra¹nji razgovor, nego da hoda, pod moranje, po æilimu koji joj uporno izmièe ispod nogu, i ona se najedared zateèe u nedopu¹tenom pri¾eljkivanju da joj i taj bezvredni otac ¹to pre ode s ovog sveta. Najveæa usluga koju mi mo¾e uèiniti, ¹aputala je drhteæi od poroènosti svojih misli. Taènije, prva i poslednja. Nekoliko dana bila bi u sredi¹tu pa¾nje, Amazonke bi se oko nje vrtele, zapitkivale je ovo i ono, i bar na izgled s njome saoseæale.

- Htela sam da ka¾em - reèe Nada - da taj Protiæ svaki èas ne¹to kunja. Kad ga pogleda¹, ®an Mare mu nije ravan, ali iznutra truo kao mu¹mula. Krajem ovog meseca, ka¾u, opet æe na Golnik.

U nagonskom strahu, Kaja di¾e ruku od "zaraznog" iseèka. Mo¾da bi se tom svom glupom reagovanju veæ sledeæeg trenutka nasmejala, da nije bila do gu¹e u jednom posebnom, koliko slo¾enom, toliko i pomraèenom raspolo¾enju, i da joj pri silovitom pokretu uzmicanja sa èetkice nije doletelo na uho nekoliko gustih i debelih kapi lepka. Glupaèa, promrsi na svoj raèun Kaja, i potra¾i maramicu. No bri¹uæi se, ona utvrdi da joj je nastradao i èitav pramen kose nad slepim okom.

- ©ta to radi¹? - zapita je Dubravka.

- Ni¹ta - odvrati ona. - Umazala se gumiarabikom.

- Pravac kupatilo, zlatna moja - naredi Dubravka - pa to operi kako treba. Devojke - nastavi izmenjenim glasom - meni creva veæ odavno ne daju mira, a Mrvice jo¹ nema. Bogzna gde se ta sad smuca. Vala æemo joj oduzeti mandat za dono¹enje bureka.

Kaja ode u kupatilo, u stvari u tesnu prostoriju sa lavaboom i neispravnim tu¹em; nad umivaonikom odvrte slavinu sa crvenim kru¾iæem, ali se iznenadi kad i otud poteèe potpuno hladna voda. Opet kvar, pomisli ona vi¹e utvrðujuæi stanje, no ¾aleæi ¹to je tako, pa, èudno uzbuðena, opra ruke. Radila je to ne¾no i pa¾ljivo, kao da je strahovala da æe naru¹iti kakvu svetinju ako zbrza i smurdari. Mada je tu, u kupatilu, bilo neugodno studeno, i mada je tom oseæanju jo¹ vi¹e doprinosio veliki pravougaoni prozor zastrt arabeskama ledenih kristala. Onda poèe, ne menjajuæi ni¹ta u naèinu, da pere umazani pramen. Iskriviv¹i oèi, ona zaviri u ogledalo nad lavaboom, i zadr¾av¹i dah, zastade da ispita svoje lice iz jednog ugla koji joj je otkrivao potpuno nove vidove njene ru¾noæe. Gledana s te strane, imala je zastra¹ujuæi naborano èelo, otromboljene podoènjake i usne, i neprijatno izdu¾eno, gotovo kao vreteno, lice, na kome je bezmalo èitavu treæinu zapremao olju¹ten i ciglièast nos. Beznade¾no, pro¹aputa ona, i loptice ¹to iz te reèi poiskaka¹e kao iz èarobnjakovog polucilindra, stado¹e da joj zaptivaju jednjak. Beznade¾no ru¾na. Jo¹ pro¹le godine na ne¹to sam i slièila, ali sad sam ordinarna rugoba. Kojoj nikakve pomoæi nema. Uobra¾avala je da æe joj biti lak¹e ako se i dalje bude kinjila tom istinom (ili je, mo¾da, krijuæi od same sebe, raèunala da æe se i na te, dosada nepoznate, vidove ru¾noæe naviæi, i prestati da ih primeæuje), pa se pred ogledalom skameni u nemoguænom pokretu, sagnuta, i oèiju iskrlje¹tenih do bola.

Izvana dopre otegnut tutanj, od koga Kaji ustrepta d¾igerica. Nekontrolisano pritrèa prozoru, razgreba ledenu skramu, i nad u¹æem Save vide golemu dimnu peèurku. Srce joj je divlje udaralo. Na beloj plohi pod kojom je su¾njevala reka, primeti maju¹ne ljudske prilike kako se pomeraju u usporenom trku. Sad razumem, reèe u sebi rastreseno. Vojska razbija led. Izgledalo je to velièanstveno, sme¹no i dirljivo, i Kaja poput posekotine iskusi preneseno znaèenje te presudne scene, koja je istovremeno bila i izlazna kapija i æorsokak, i spasenje i prokletstvo. Te se u nespretnom skoku vrati lavabou, otvori slavinu do kraja, i pod studeni mlaz poturi celu glavu. Razbijaju led, kikotala se i ¹krgutala zubima, a voda, koju je kao plameni jezik oseæala svuda po ranjivoj lubanji, slivala se kao raso niz ¹est ili sedam pramenova, pa joj je glava morala slièiti na tek ulovljenu hobotnicu. To led razbijaju, grcala je Kaja zatvorenih oèiju, sa¾ivljujuæi se sa svojim novim polo¾ajem, sa tim neumitnim toèenjem iznad temena, i odluèujuæi da tako provede sav ostatak ¾ivota. Ridala je i smejala se, ali je izmeðu dlanova èuvala èist ¾i¾ak nade da æe pre ili posle neko morati da bane na ta nezakljuèana vrata, neko iz Slu¾be iseèaka ili (jo¹ bolje) iz drugih odeljenja, gde su je èitavu veènost nazivali "onom ¹to nije Dubravka".