"I među njima se odvijao
ovakav razgovor."
K. Hamsun
U dvorištu stoji starica i rukama drži zidni časovnik. Prolazim pored starice, zastajem i
pitam je: "Koliko je sati?"
- Pogledajte - kaže mi starica. Gledam i vidim da na časovniku nema kazaljki.
- Pa tu nema kazaljki - kažem.
Starica gleda na brojčanik i kaže mi:
- Sad je četvrt do tri.
- A, tako. Hvala lepo - kažem i odlazim. Starica mi nešto dovikuje, ali ja idem ne osvrćući
se. Izlazim na ulicu i idem sunčanom stranom. Prolećno sunce veoma prija. Koračam,
žmirkam i pušim lulu. Na uglu Sadove ulice nalećem na Sakerdona Mihajloviča.
Pozdravljamo se, zastajemo i dugo razgovaramo. Dodijava mi što stojimo na ulici, pa
pozivam Sakerdona Mihajloviča u podrumče. Pijemo votku, mezetimo haringu i tvrdo
kuvana jaja, zatim se opraštamo i ja onda sam odlazim dalje.
Odjednom se prisećam da sam kod kuće zaboravio da isključim električnu peć. Jako se ljutim. Dan je tako lepo počeo, a eto ti prve nevolje. Nije trebalo da izlazim napolje. Stižem kući, skidam jaknu, vadim iz xepova na prsluku sat i kačim ga o ekserče, zatim zaključavam vrata i ležem na otoman. Ležaću i trudiću se da zaspim. Spolja dopire odvratna dreka dečaka. Ležim i smišljam kako bih mogao da ih kaznim. Najviše bi mi se dopalo kad bih mogao nešto da uradim pa da se svi ukoče i da ne mogu da mrdnu. Roditelji ih odvlače kućama. Ovi leže u svojim krevetima, ne mogu čak ni da jedu jer ne mogu da otvore usta. Hrane ih veštački. Posle nedelju dana ukočenost prolzi, ali su deca toliko iscpljena da moraju još ceo mesec da ostnu u postelji. Zatim polako počinju da prezdravljuju, ali ja po drugi put učinim nešto da se svi ukoče, i oni svi pocrkaju.
Ležim na otomanu otvorenih očiju i ne mogu da zaspim. Prisećam se starice sa časovnikom koju sam danas video u dvorištu i godi mi što na časovniku nije bilo kazaljki. Baš onomad video sam u komisIonu odvratan kuhinjski sat čije su kazaljke bile u obliku noža i viljuške.
Bože moj! Pa ja još nisam isključio peć! Skačem i isključujem je, zatim opet ležem na otoman i pokušavam da zaspim. Sklapam oči. Spava mi se. Kroz prozor me obasjava prolećno sunce. Postaje mi vruće. Ustajem i sedam u fotelju kraj prozora. Sad mi se spava, ali neću da spavam. Uzeću hartiju i pero i pisaću. Osećam u sebi strašnu moć. Još juče sam sve smislio. Biće to priča o čudotvorcu koji živi u naše vreme i ne čini čuda. On zna da je čudotvorac i da može da napravi bilo kakvo čudo, ali neće. Izbacuju ga iz stana; on zna da treba samo da mrdne prstom pa da zadrži stan, ali neće, već poslušno napušta stan i odlazi da živi u šupi na periferiji. On tu šupu može da preobrati u prekrasnu kuću od opeke, ali neće, već nastavlja da živi u šupi i na kraju krajeva umire, ne učinivši za života nijedno čudo.
Sedim i od radosti trljam ruke. Sakerdon Mihailovič će da pukne od zavisti. On misli da ja više nisam u stanju da napišem genijalnu stvar... Na posao! Dole spavanje i lenčarenje! Pisaću osamnaest sati bez prestanka!
Sav drhtim od nestrpljenja. Pojma nemam šta mi je: trebalo je da uzmem pero i hratiju, a ja sam grabio sve druge predmete sAmo ne one koji su mi bili potrebni. Jurio sam po sobi: od prozora do stola, od stola do peći, od peći opet do stola, zatim do kauča i opet do prozora. Gušio sam se od vatre koja mi je buktala u grudima. Sada je tek peT sati. Preda mnom su ceo dan i vEče i cela noć...
Stojim nasred sobe. O čemu li mislim? Već je pet i dvadeset. Treba pisati. Primičem sto prozoru i sedam. Preda mnom je hartija u kocke, u ruci pero.
Srce mi i dalje prejako lupa, a ruka drhti. Čekam da se malo smirim. Odlažem pero i punim lulu. Sunce mi bije pravo u oči. Žmirkam i pripaljujem lulu.
Evo i vrana proleće kraj prozora. Gledam s prozora na ulicu i vidim kako trotoarom ide čovek s mehaničkom nogom. Glasno lupa nogom i štapom.
- Eh da... - kažem sebi, i dalje gledajući kroz prozor.
Sunce se sakriva za dimnjak kuće preko puta. Senka dimnjaka klizi po krovu, preleće ulicu i spušta mi se na lice. Treba iskoristiti tu senku i napisati nekoliko reči o čudotvorcu. Grabim pero i pišem:
"Čudotvorac je bio visok."
Više ništa nisam u stanju da napišem. Sedim sve dok ne počnem da osećam glad. Onda ustajem i odlazim do ormarića u kojem držim hranu. Preturam po njemu, ali ništa ne nalazim. Parče šećera i ništa više. Neko kuca na vrata.
- Ko je?
Niko ne odgovara. Otvaram vrata i vidim pred sobom staricu koja je jutros stajala s časovnikom u dvorištu. Zapnjen sam i ne mogu da prozborim ni reč.
- Evo i mene - kaže starica i ulazi u sobu.
Stojim kraj vrata i ne znam šta da preduzem: da isteram staricu ili, naprotiv, da joj ponudim da sedne? Ali starica sama ide prema fotelji pored prozora i seda.
- Zatvori vrata i zaključaj ih - kaže mi starica.
Zatvaram i zaključavam vrata.
------------------- kraj odlomka -----------------
Maj-jun 1939.
© Yurope, Poslednja izmena 10.Novembra 1995.