1.
Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. Jednom ga Žukovski zatekao kako piše I uzviknuo:
- Ala si ti neko piskaralo!
Otad je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i prozvao ga, od milja, Žukov.
2.
Kao što je poznato, Puškinu nije raskla brada. Puškina je to mnogo mučilo i uvek je zavideo Zaharinu kome je brada, naprotiv, prilično rasla. &ljuot;Njemu raste, a meni ne raste&ljuot;, često je govorio Puškin i pokazivao noktima Zaharina. I uvek je bio u pravu.
3.
Jednom petruŠevski razbio sat i pozvao Puškina. Puškin je došao, pogledao sat Petruševskog i vratio se na sto. &ljuot;Ne radi&ljuot;, rekao je Puškin.
4.
Kad je Puškin slomio obe noge, morao je da se kreće na točkovima. Puškinovi prijatelji voleli su da ga izazivaju i hvataju za te točkove. Puškin se srdio i posvećivao prijateljima pogrdne stihove. Te je stihove nazivao &ljuot;erpigarmima&ljuot;.
5.
Leto 1829. godine Puškin je proveo na selu. Ustajao je rano, ispijao vrč tek pomuženog mleka i jurio na reku da se okupa. Pošto bi se okupao, Puškin bi se izvalio u travu i spavao do ručka. Posle ručka, Puškin bi zaspao u mreži za ljuljanje. Kad bi sreo smrdljive mužike, Puškin bi klimao glavom, zapušivši nos prsima. A smrdljivi mužici bi skidali kape i govorili: &ljuot;Nije to ništa.&ljuot;
6.
Puškin je voleo da baca kamenje. Čim ugleda kamen, odmah ga baca. Ponekad se tako razgoropadi da stoji sav crven, mlatara rukama, baca kamenje, užas jedan!
7.
Puškin je imao četiri sina, sve idiote. Jedan čak nije umeo ni da sedi na stolici, stalno je padao. Pa i sam Puškin se na stolici nije najbolje snalazio. Bio je to pravi urnebes: sede svi oni za stolom, a na jednom kraju pada sa stolice Puškin, dok na drugom kraju pada sa stolice njegov sin. Prosto nepodnošljiv prizor.