1.
Пушкин је био песник и стално је нешто писао. Једном га Жуковски затекао како пише И узвикнуо:
- Ала си ти неко пискарало!
Отад је Пушкин веома заволео Жуковског и прозвао га, од миља, Жуков.
2.
Као што је познато, Пушкину није раскла брада. Пушкина је то много мучило и увек је завидео Захарину коме је брада, напротив, прилично расла. &љуот;Њему расте, а мени не расте&љуот;, често је говорио Пушкин и показивао ноктима Захарина. И увек је био у праву.
3.
Једном петруШевски разбио сат и позвао Пушкина. Пушкин је дошао, погледао сат Петрушевског и вратио се на сто. &љуот;Не ради&љуот;, рекао је Пушкин.
4.
Кад је Пушкин сломио обе ноге, морао је да се креће на точковима. Пушкинови пријатељи волели су да га изазивају и хватају за те точкове. Пушкин се срдио и посвећивао пријатељима погрдне стихове. Те је стихове називао &љуот;ерпигармима&љуот;.
5.
Лето 1829. године Пушкин је провео на селу. Устајао је рано, испијао врч тек помуженог млека и јурио на реку да се окупа. Пошто би се окупао, Пушкин би се извалио у траву и спавао до ручка. После ручка, Пушкин би заспао у мрежи за љуљање. Кад би срео смрдљиве мужике, Пушкин би климао главом, запушивши нос прсима. А смрдљиви мужици би скидали капе и говорили: &љуот;Није то ништа.&љуот;
6.
Пушкин је волео да баца камење. Чим угледа камен, одмах га баца. Понекад се тако разгоропади да стоји сав црвен, млатара рукама, баца камење, ужас један!
7.
Пушкин је имао четири сина, све идиоте. Један чак није умео ни да седи на столици, стално је падао. Па и сам Пушкин се на столици није најбоље сналазио. Био је то прави урнебес: седе сви они за столом, а на једном крају пада са столице Пушкин, док на другом крају пада са столице његов син. Просто неподношљив призор.