(I)
Jedna muva zveknu u čelo gospodina koji je trčao u suprotnom pravcu, prođe mu kroz glavu i izlete na potiljak. Gospodin, po prezimenu Dernjatin, bio je veoma začuđen: učinilo mu se da mu je nešto svirnulo kroz mozak, a na potiljku prsnula kožica i zasvrbela ga. Dernjatin zastade i pomisli: &ljuot;Šta bi to moglo da bude? Jasno je kao dan da sam čuo kako mi je kroz mozak nešto svirnulo. Ne dolazi mi u glavu ništa što bi mi pomoglo da shvatim šta je u pitanju. U svakom slučaju, redak osećaj, nalik na nekakvu bolest glave. Ali više neću na to da mislim, nego ću da nastavim da trčim.&ljuot; S tim mislima gospodin Dernjatin potrča, ali ma kako trčao, do trčanja ipak nije dolazilo. Na plavom puteljku Dernjatin se saplete i umalo ne pade, a morao je čak i da zamlatara rukama. &ljuot;Dobro te ne padoh&ljuot;, pomisli Dernjatin, &ljuot;inače bih razbio naočari i izgubio se.&ljuot; Dernjatin je nastavio hodom, pomažući se štapom. Jedna opasnost, međutim, nosila je drugu. Dernjatin zapeva neku pesmu da bi odagnao zle slutnje. Bila je to vesela i zvonka pesmica, koja je toliko zamajala Dernjatina da je zaboravio čak i to da ide plavim puteljkom, kojim su u istom trenutku toga dana, iz suprotnog pravca, vrtoglavom brzinom jurili automobili. Plavi puteljak bio je preuzak, i teško je izbeći nesreću skakanjem u stranu ispred automobila. Zato se i smatrao opasnim putem. Oprezni ljudi uvek su išli plavim puteljkom noseći u sebi strah od smrti. Ovde je smrt vrebala pešaka na svakom koraku, čas u vidu automobila, čas u vidu teretnjaka, čas taljiga natovarenih kamenim ugljem. Dernjatin nije stigao ni da se isekne, kad je na njega naleteo ogroman automobil. Dernjatin kriknu: &ljuot;Umirem!&ljuot; i baci se u stranu. Trava se pred njim razmaknu i on pade u vlažan jarak. Automobil trešteći projuri kraj njega, izvijajući nad krovom barjak teških situacija. Ljudi u automobilu bili su uvereni da je Dernjatin poginuo i zato su skinuli sve što su nosili na glavi, i već dalje putovali su jednostavno gologlavi. &ljuot;Da niste primetili pod koje točkove je pao onaj putnik, prednje ili zadnje?&ljuot; - zapita gospodin koji je imao muf, to jest ne muf, nego kapuljaču. &ljuot;Meni su&ljuot;, govorio je ovaj gospodin, &ljuot;veoma prozebli obrazi i ušna resica i zato se ne odvajam od kapuljače.&ljuot; Pored gospodina u automobilu je sedela gospođa interesantnih ustiju. &ljuot;Strepim&ljuot;, reče gospođa, &ljuot;da nas ne optuže za smrt onog putnika.&ljuot; - &ljuot;Šta? Šta?&ljuot;, zapita gospodin, skidajući kapuljaču. Dama ponovi svoju strepnju. &ljuot;Ne&ljuot;, reče gospodin s kapuljačom, &ljuot;za ubistvo kažnjavaju samo ukoliko je ubijeni nalik na tikvu. A mi nismo. Mi nismo. Nismo krivi za smrt putnika. On je sam viknuo: umirem! Mi smo samo svedoci njegove nagle smrti.&ljuot; Madam Anet se osmehnu interesantnim ustima i reče više za sebe: &ljuot;Antone Antonoviču, ala se vešto izvlačite iz neprilika!&ljuot; A gospodin Dernjatin je ležao je u vlažnom jarku koliko je dug. A automobil već beše otišao. Dernjatin je već shvatio da nije umro. Smrt u vidu automobila ga beše mimoišla. On ustade, otre rukavom odelo, ovlaži pljuvačkom prste i krenu plavim puteljkom da dostigne vreme. Vreme mu je bežalo devet i po minuta, i Dernjatin je išao stižući minut za minutom.
(II)
Porodica Rundadarov živela je u kući kraj tihe reke Sviročke. Otac Rundadarov, Platon Iljič, voleo je uzvišena znanja; Matematika, Trojna Filozofija, Geografija Raja, knjige Vintviveka, učenje o smrtonosnim udarcima i nebeska hijerarhija Dionisija Areopagite bile su Platonu Iljiču najomiljenije nauke. Vrata doma Rundadarovih bila su otvorena za sve putnike koji su posetili sveta mesta na našoj planeti. Priče o letećim brežuljcima, koje su širile protuve sa Nikitinske periferije, nailazile su u kući Rundadarovih na živost i dostojnu pažnju. Platon Iljič ližno je sačinjavao duge spiskove o pojedinostima letenja malih i velikih brežuljaka. Posebno se od svih drugih uzleta razlikovao uzlet Kupusnog brežuljka. Kao što je poznato, Kupusni brežuljak je uzleteo noću, u pet sati, iščupavši jedan kedar iz korena. Od mesta uzletišta ka nebu Kupusni brežuljak je leteo ne spiralno, kao svi ostali brežuljci, nego pravom linijom, uz neznatna kolebanja tek na visini od 15-16 kilometara. Pa i vetar, koji je udarao u brežuljak, duvao je kroz njega i nije mogao da ga skrene s puta. Naizgled je brežuljak, inače sazdan od kremena, izgubio svojstvo neprobojnosti. Kroz brežuljak je, na primer, proletela čavka. Proletela je kao kroz oblak. To potvrđuje nekoliko svedoka. To je protivrečilo zakonima letećih brežuljaka, ali činjenica je činjenica, i Platon Iljič je to uneo u spisak pojedinosti o Kupusnom brežuljku. Svakodnevno su se kod Rundadarovih okupljali ugledni gosti i raspravljali o osobinama zakona alogičkog niza. Među uglednim gostima su bili: profesor železnica Mihail Ivanović Dundukov, iguman Mirinos II i pleharizijast Stefan Dernjatin. Gosti su se okupljali u donjoj gostinskoj sobi i sedali za dugačak sto, na koji se obično postavljalo korito s vodom. Tokom razgovora gosti su povremeno pljuckali u korito: takav je bio običaj kod porodice Rundadarov. Sam Platon Iljič sedeo je sa jednim malim bičem. S vremena na vreme ga je zamakao u vodu i udarao njime po praznoj stolici. Ovo se zvalo &ljuot;izazivanje zvuka instrumentom&ljuot;. U devet sati bi se pojavila žena Platona Iljiča, Ana Maljajevna, i pozvala goste za sto. Gosti su jeli tečna i čvrsta jela, zatim četvoronoške prilazili ruci Ane Maljajevne da je celivaju i sedali da piju čaj. Uz čaj, iguman Mirinos II pričao bi o jednom slučaju koji se dogodio četrnaest godina ranije. Navodno je on, iguman, sedeo jednom na stepenicama svoje verande i hranio patke. Odjednom je iz kuće izletela muva, obletela nekoliko krugova i zveknula igumana u čelo. Zveknula u čelo, prošla mu kroz glavu, izašla na potiljak i ponovo uletela u kuću. Iguman je ostao da sedi na verandi sa ushićenim osmehom jer je najzad svojim očima video čudo. Pošto saslušaju Mirinosa II, gosti se udaraju kašičicama po usnama i grkljanu u znak da je veče završeno. Zatim je razgovor poprimao frivolan karakter. Ana Maljajevna je odlazila iz sobe, a gospodin plehariziast Dernjatin otpočinjao je razgovor na temu &ljuot;Žena i cveće&ljuot;. Dešavalo se i da neki gosti ostanu da prenoće. Tada bi sastavili nekoliko ormana i na ormane polegli Mirinosa II. Profesor Dundukov spavao je u trpezariji na klaviru, a gospodin Dernjatin smeštao se u krevet kod Maše, služavke Rundadarovih. U većini slučajeva, međutim, gosti bi se razišli kućama. Platon Iljič je lično zaključavao za njima vrata i odlazio k Ani Maljajevnoj. Rekom Svirečkom plovili su uz pesmu nikitinski ribari. I uz ribarske pesme porodica Rundadarov tonula je u san.
1929-1930.