Тајанствени нестанци, несрећни случајеви, невероватни или неповезани догађаји, убиства, туче, падање људи са кровова - све су то крхотине гротескне и обвездуховљене слике света у необичним причама руског пародичара Данила Ивановича Јувачова, алијас Данила Хармса, рођеног 1905. године у Петрограду. Такву слику већ на први поглед ствара контраст између сиве совјетске свакидашњице и фантастичних, махом крвавих збивања којиме је она испуњена.
Као што се у Гогољевом "Носу" колешком асесору Ивану Јаковљевичу Коваљову дешавају "необични и чудновати догађаји на дан 25. марта 18... године", тако се и у Хармсовим минијатурама необични и чудновати догађаји дешавају његовим јунацима, али готово на сваком кораку, понекад дословце у свакој реченици. Ови психолошки сведени ликови, папирнати "грађани" представљени, у правилу, само својим карикираним именом, такође су модели "малих људи" какве је у европску књижевност увео Гогољ, али овога пута њихове пародије и карикатуре, сподобе у људском лику које покушавају да се међусобно онеспособе, обогаље или заувек ућуткају. Најзад, и сама радња је пародија на уобичајено схватање радње, сведена неретко на пуко понављање неспретних покушаја "малог човека" да обави неку елементарну радњу. Хармс се као писац формирао крајем двадесетих година, пре света под утицајем футуриста, Хлебњикова и "заумних" песника Кручониха и А. Туфанова, али је касније одбацио и футуризам, и "заум", и еуфоричне експерименте у поезији, и нашао истомишљенике у кругу песника који су себе називали обериутима (ОБЕРИУ је заправо акроним пуног назива групе - Удружење реалне уметности, на руском: Обединение Реалјного Искусства), а "у" на крају додато је "забаве ради", као пародија на многобројне "изме"). Према Манифесту ОБЕРИУ из 1928. године, они су настојали да прошире и пробуде смисао "предмета и речи", али не и да га униште. "Конкретан предмет, очишћен од књижевне и свакодневне љуштуре, постаје грађа за уметност. Можда ће вам се учиити да су наши сижеи 'не-реални' и 'не-логични'? Али ко је рекао да је свакодневна логика обавезна за уметност?..." Уз Хармса, групи су припадали млади лењинградски песници и прозаисти А. Веденски, К. Вагинов, И. Бахтерев, Н. Заболоцки, Б. Левин. После објављивања манифеста ова последња руска совјетска авангардна група спорадично је наступала током следеће две године на књжевним вечерима у Лењинграду, и то углавном у студентским домовима, клубовима и војничким касарнама. Упркос све учесталијим званичним захтевима за уметношћу "социјалистичког реализма", група доследно свом програмском опредељењу извргавала руглу у подсмеху све овештале облике књижевног и друштвеног ангажмана, пародирајући при том и своје књижевне претходнике и савременике, и опирући се сврставању у било који правац или школу. Какви су били њихови јавни наступи најбоље илуструје један Хармсов дневнички запис: "Пошто ја прочитам своје, изаћи ће Игор Бахтерев и одржати један бесмислен говор, цитирајући непознате песнике и сл. Потом ће изаћи следећи и такође одржати говор, али са марксистичких позиција. Тим ће нас говором заштитити. На крају, два непозната лица прићи ће столу држећи се за руке и изјавити: у поводу приказанога не можемо ништа да кажемо, али можемо да отпевамо. И нешто ће отпевати. Последњи ће изаћи Гега Кацман и испричати нешто из живота светаца." После једне књижевне вечери почетком 1930, када је Ј. Владимиров, песник близак обериутима, "с невиђеном дрскошћу назвао публику дивљацима који су забасали у европски град и први пут угледали аутомобил", група је нападнута у штампи за "језиви заум", "будалаштине" и "до цинизма отворен кошмар", а њени чланови жигосани као књижевни мангупи који се ни по чему не разликују од класног непријатеља. Готово целу следећу годину Хармс је, са још неколико припадника групе, провео у изгнанству због наводног покушаја стварања "контрареволуционарне организације писаца у области дечје књижевности". Пошто се вратио у Лењинград, Хармс је последњих десет година живота под разним псеудонимима објављивао приче и песме за децу у лењинградским дечјим часописима, а озбиљне грађане и даље саблажњавао ексцентричним држањем и одевањем. Овај "сањар у боји", како га је назвао Шкловски, није, међутим, видео свет нимало ружичласто и зато није ни покушавао да нуди издавачима своје "озбиљне" приче. За тих последњих десет година је и настао највећи број његових прозних и драмских гротески, које су после пишчеве смрти сачуване у фасцикли под називом "Случајеви". Тек тридесетак година касније, крајем шездесетих, у СССР-у и Европи почиње поново откривање овог писца. Потврђујући опаску руских формалиста да "изанђали проседе може послужити само још једном - као карикатура проседеа", Хармс је својим причама и комадима водио "скривени дијалог" са великанима руске класике - Гогољем, Љесковом, Достојевским, Чеховом... Његова пародија није заобишла ни велике теме (смрт, злочин, казна, беда, зло), ни жанровске оквире кратких прозних форми (кратка прича, анегдота, епистоларна форма, посланица, бајка), ни традиционалне концепције прозног поступка (опис, карактеризација ликова, јединство радње итд.) Да његова склоност према пародији и гротески, према књижевности нонсенса и црног хумора није била случајна сведочи и једна Хармсова ранг-листа омиљених писаца: Гогољ, Козма Прутков (псеудоним А. Толстоја и браћа Жемчужников), Мејринк, Хамсун, Едвард Лир и Луис Керол. Осим тога, Хармс је до краја живота остао веран сопственом књижевном вјерују из обериутске фазе стваралаштва, начелу "предметности" истакнутом у манифесту. "Предмети" у књижевности, другим речима мотиви који се најчешће понављају, према овом програму заслужују да буду и свакодневни разговор, и падање кроз прозор, и случајан сусрет на улици, и туча, и сан... "Занима ме само 'бесмислица'", читамо у Хармсовом дневнику из 1937. године "само оно што нема практично никаквог смисла. Занима ме искључиво ружна страна живота, херојство, патос, неустрашивост, чојство, хигијена, морал, патетика и хазард - мрски су ми и као речи и као осећања." Укидање разлике између естетског и неестетског "предмета", на плану обериутске поетике, пратили су, као иновације на плану прозног израза, пре свега начело уношења "случајности" у текст, затим коришћње језика свакодневице и, најзад, манир "сказа", свеједно да ли приповедање тече у првом или трећем лицу. Принцип "очишћења премдета" путем уношења случајности (било сударом "језичких смислова" у поезији и "случајева" у прози, било "лабављењем драматуршког сижеа" у драми споредним темама) требало је да потврди уверење ових књижевних јеретика и новатора да је логика која влада у уметности другачија од логике свакодневице.
Два су опсесивна "педмета" читавог Хармсовог прозног корпуса: "скитска најезда" и "чудо". Такав избор се чини сасвим природним, пре свега као реакција на друштвени и историјски контекст у којем је овај писац стварао. Револуција је, с једне стране, дезинтегрисала традиционалне облике социјалног понашања, обичајних норми, културе и живота уопште и, у први мах, подстакла у уметности пролеткулта процват авангардних уметничких покрета, али је, с друге сттане, ескплозија "народне воље" имала за последицу провалу ирационалног понашања и примитивизма широких народних маса, нарочито малограђанског и маловарошког средњег слоја као стуба тоталитарног друштвеног устројства. Тема "скитске најезде", са историјском алузијом на монголско-татарску најезду на Русију у XИИИ веку, била је ако не доминантна, а оно најнаметљивија тема у делима писаца који се данас сматрају најбољим представницима руске књижевности на почетку совјетске епохе - Блока, Замјатина, Пиљњака, Мандељама, Булгакова... Као одјек ове теме, и у Хармсовој прози упадљиве су сцене насиља, убистава, свирепости свих облика... Други "предмет" коме је Хармс придавао велики значај је чудно, чудесно, натприродно. "Једино ме занима чудо као нарушавање физичке структуре света", записао је Хармс у дневнику 1939. године. На лењинградским улицама појављују се и нестају чудотворке, људи се претварају у ваздух, ишчезавају у мирис спаљеног перја, анђели смрти силазе по душе умрлих.... Главни лик "Старице", најзамашније Хармсове приче, пародије на "Злочин и казну" Достојевског, и сам замишља свог сопственог књижевног јунака, једног савременог, совјетског Раскољникова, као "чудотворца који неће чинти чуда". Истовремено, обузима га ужас при помисли да ће бити оптужен за убиство непознте бабе, које није починио. Јунак "Старице" свестан је да могућност избављења, у ствари, не постоји, казна претходи злочину, чак и самој помисли на злочин, па човеку у таквом окружењу не преостаје друго до вера у чудо. Хармсов живот завршио се као живот многих његових књижевних јунака. Несуђене љубавнике Пронина и Ирину Мазер одводе из куће униформисани енкаведеовци, патирота и истински витез Алексеј Алексејевич Алексејев нестаје у црној марици "некуд у правцу Адмиралитета", изненађеног старца из "Капе" пресрећу насред улице и одводе "милиционер и један грађанин у сивом оделцету", а самог Данила Ивановича, лењинградског чудака у лику Шерлока Холмса, неуморног подругљивца и "најважнијег маргиналца" у новијој књижевности, једне вечери у позно лето 1941. године домар позива да "на тренутак" сиђе у двориште, одакле га у кућном рубљу и папучама, такође црном марицом, одводе службеници Стаљинове полиције. Фебруара следеће године умро је од "алиментарне дистрофије" (глади) у затворској болници у Лењинграду.
© Yurope, poslednja izmena 31. decembar 1995.