Draga Klavdija Vasiljevna,
Ispalo je da nije tako jednostavno napisati Vam pismo koje sam Vam obećao. U čemu uopšte da se razotkrivam? I gde mi je sad ona krasnorečivost kojom sam se hvalio? Zato jednostavno odustajem od onakvog pisma kakvo sam Vam obećao i jednostavno Vam pišem pismo do srca i drage volje. Neka pismo bude podeljeno na tri dela, od kojih bi prvi bio - nežan, drugi - šaljiv, a treći - ozbiljan. Ako u ovakvu tvorevinu i uđe deo onoga što sam obećao, to, u svakom slučaju, neće biti nekim mojim posebnim nastojanjem. Ispuniću samo jedno obećanje: ubaciću pismo u poštansko sanduče tačno 21. septembra 1933. godine.
Deo 1 (nežni)
Mila Klavdija Vasiljevna, ovaj deo mora biti nežan. To i nije tako teško jer je u mom odnosu prema Vama zaista zavladala prosto neverovatna nežnost. Dovoljno je samo da napišem sve ono što mi pada na pamet kada mislim na Vas (a to nije tako teško jer na Vas mislim neprestano), i pismo će samo po sebi ispasti još nežnije.
Ni sam ne znam kako se to dogodilo, ali jednog prekrasnog dana Vi odjednom više niste bili Vi, mada ne zato što ste postali deo mene ili ja deo Vas, ili oboje deo nečega što je ranije bilo deo mene samog, ako već i sam nisam bio tek čestica koja je, sa svoje strane, bila tek deo... Oprostite, ali ova misao je ispala prilično komplikovana, tako da sam se zapetljao. Sve u svemu, Kalvdija Vasiljevna, jedno mi možete verovati: nikada nisam imao takvog prijatelja niti sam sanjao o tome, smatrajući da onaj deo (opet taj deo!) mene samoga koji sebi traži prijatelja može smatrati preostali deo nečim što je kadro da na najbolji mogući način izrazi ideju prisutnosti i takve otvorenosti, takve iskrenosti, takvog samoodricanja, tj. odricanja (već osećam da sam zapucao daleko i da opet počinjem da se zapetljavam), takvog dirljivog sustizanja najskrivenijih misli i osećanja kakvi su u stanju da ganu... Ne, opet sam se spetljao. Najbolje da Vam sve kažem u dve-tri reči: prema Vama, Klavdija Vasiljevna, osećam beskonačnu nežnost!
Sada prelazimo na drugi deo.
Deo 2 (šaljivi)
Kako je jednostavno posle "nežnog dela", koji traži svu onu prefinjenost duševnih previranja, napisati "šaljivi deo", za koji nije potrebna toliko duševna prefinjenost koliko britka pamet i hitra misao. Uzdržavam se od krasnorečivih fraza, koje mogu da izgovorim u povećim vremenskim razmacima usled svoje zlosrećne mucavosti, smesta usmeravam svu svoju pažnju na Vas i kličem: "O kako ste Vi prelepi, Klavdija Vasiljevna!"
Neka mi je Bog u pomoći da doreknem do kraja sledeću misao i da ne zapnem u sredini. Dakle, pošto sam se prekrstio, počinjem: Draga Klavdija Vasiljevna, voleo bih da otputujete u Moskvu jer kad biste ostali ovde (skrati!), ja bih za najkraće vreme zaboravio (još više skrati!), ja bih se zaljubio u vas i zaboravio sve oko sebe! (Dorekao sam.)
Koristeći se punim uspehom i ne želeći da pokvarim utisak koji ostavlja drugi deo, brzo prelazim na treći deo.
Deo 3 (kako je i predviđeno - ozbiljan)
Draga Klavdija Vasiljevna, pišite mi što pre kako Vam je pošlo u Moskvi. Mnogo sam Vas se zaželeo. Strašno je kad čovek pomisli kako se na sve brzo privikava, ili, tačnije, kako zaboravlja ono za čim je nekad žudeo. Ali dovoljno je da se čovek jednom toga ovlaš priseti, i sve želje ponovo se razbuktavaju samo ako su ikada, makar za trenutak, bile istinite. Ne verujem u dopisivanje sa ljudima koje poznajem, brže i bolje mogu se dopisivati ljudi koji se međusobno ne poznaju, i zato ne tražim da mi pišete pisma po nekim "pravilima i formama". Ali ako biste mi s vremena na vreme poslali papirić sa Vašim imencetom, bio bih Vam veoma zahvalan. Razume se, kad biste mi poslali celo pismo, bio bih, još više, veoma dirnut.
Još nisam bio kod Litejnih Švarcovih, ali kada budem otišao, preneću im sve što ste me zamolili.
A tek život! Kako je život poskupeo! Praziluk na pijaci ne košta više 30, već 35, ili čak svih 40 kopejki!
20. septembar 1933.
Peterburg
© Dzurope, Poslednja izmena 29.Novembra 1995.